Kako je YU grupa nakon nastupa u Marquee klubu zamalo postala - UK grupa (1973)


Mi smo tada u Jugoslaviji snimali ploču na dva kanala i kad smo prvi put ušli u studio koji je ličio na studio i videli tehniku od 32 kanala, to je bilo kao da smo ušli u vasionski brod. Snimatelj nas je pozvao da čujemo šta smo uradili. To nikada neću da zaboravim: mi smo jedno minut mislili da je pustio neku drugu grupu, toliko je to dobro zvučalo! Strašno! 


Sećanja: YU grupa u "Markiju", 24. februara 1973. godine



Engleska beše i ostade silna i pusta želja svih ovdašnjih muzičara koji imalo drže do sebe. Oni "skromniji" zanose se Amerikom... Međutim, malo je poznato da je jedna naša grupa zaista bila "na pragu iznenađenja". To veče, a bila je subota, 24. februar 1973, Raša Đelmaš i braća Jelić neće zaboraviti dokle god su živi. 

Čuveni "Marki" (Marquee) klub, u kome su prve korake ka slavi načinila imena od čijeg se pomena vrti u glavi, pozdravio ih je kao svoje najrođenije. Usledile su brojne ponude, najneverovatniji san je zamalo postao istina, ali je Žika, kao najstariji i najautoritativniji, odlučio: 

"Bolje Jugoslavija u ruci, nego Engleska na grani!"

A trebalo je samo pružiti ruku... 

Danas, deset godina kasnije, YU grupa je živa i zdrava, po sopstvenom priznanju zadovoljna... ali psuje Žiku na sva usta. Zaključak: ipak je trebalo pokušati.


Odela od zmijske kože



Dragi: Nije tu bilo ništa posebno. Dogovorili smo se da odemo u Englesku, seli u kombi i krenuli. 

Žika: Iz čista mira.

Dragi: To nas i danas drži. Volimo da putujemo i da vozimo.

Žika: Najgore je bilo kad smo se vraćali, negde na izlazu iz Londona... je I’ to tad bilo?

Raša: Jao, to je jedan tako ružan doživljaj da bih želeo da ga prepustim zaboravu... 

Žika: Pukla nam je poluosovina na kombiju i celu noć i ceo dan smo se smrzavali u izlogu benzinske pumpe. A kad smo došli u London, otišli smo kod... 

Raša: Je l’ mogu ja da ispričam? 

Žika: Pričaj.

Raša: Imali smo tamo neke drugare koji su, uslovno rečeno, uspeli u biznisu, imali su butik u kome se oblačila većina tada popularnih muzičara. Počeli smo tako da pričamo i oni nam kažu: pa, dobro, kao, što vi ne biste svirali u "Markiju" kad tako dobro svirate. 

Stvarno, zašto da ne, odgovorimo mi, oni nam to srede i tako mi nastupimo. 

Dobili smo najbolji termin, subotu uveče, kao predgrupa nekom škotskom sastavu koji je bio jako popularan u Londonu.

Žika: U, to je bila neka velika, masovna grupa...

Raša: Da, baš ih je dosta bilo na sceni. Onda su naši drugari, da bismo od cele stvari ipak napravili jedan nivo, seli i sašili nam garderobu kakvu u to vreme nije imao verovatno niko u svetu: sakoi od zmijske kože, pantalone... strašno je bilo. 

Došla je ta subota... taj film mogu da puštam deset puta dnevno jer mi je ostao u jednoj veoma lepoj uspomeni... izašli smo na binu, Žika nas je najavio da smo grupa iz Jugoslavije i da ćemo da sviramo ono što sviramo u Jugoslaviji... 

Bilo je puno k’o oko, bio je udarni dan, počeli smo da sviramo... 

Sad, imali smo neki kompleks, počeli smo s nečim što smo, kao, najbolje znali, a to je bio neki jazz-rock i videli da su Englezi mrtvi 'ladni i Žika, normalno, pošto je stvarno bio čovek od zanata, najavi da ćemo svirati stvarno onaj naš program koji nas je i proslavio u Jugoslaviji.

Dragi: Odsvirali smo sve naše hitove i jednu stvar od Erika Kleptona.

Raša: E, e, čekaj samo malo. I, normalno, kad smo počeli da sviramo naše stvari, mislim da smo jezivo mnogo zračili. Bilo je to nešto novo za njih, a, osim toga, bili smo izvrsni instrumentalisti, tako da smo momentalno uspostavili kontakt sa publikom. 

Tvrdim da smo tada bolje prošli nego da smo svirali u Beogradu ili Zagrebu, na primer: digli su ruke, pljeskali s nama, lupali nogama... a onda je Žika najavio jedan Kleptonov blues. 

Dragi ga je stvarno izvrsno odsvirao, nemam reči... u nekom svom aranžmanu, u svom feelingu... Tada smo definitivno sludeli Engleze. Čim smo sišli sa bine, Žiku su odmah saleteli neki ljudi sa tašnama...

Žika: A ja sam nonšalantno rek’o: čujte, nema ništa od toga, imamo veliki koncert u Jugoslaviji, ko vas šiša (smeh)... 


Jugoslovenska rock gerila



Raša (otrovno): Da... Dragi i ja smo otišli za šank i maznuli dve dobre ribe. Tu je pala nova ponuda: jedna od tih devojčica je bila devojka Marka Bolana i odmah je ponudila Dragom da postane Bolanov gitarista. Onda se opet pojavio Žika i rekao: ma, ko vas šiša, mi idemo u Jugoslaviju...

Dragi: Verovatno ne bih morao samo muzički da zadovoljavam Bolana u to vreme (smeh)...

Raša: Pa, dobro, šta sad da radiš... Dobili smo ponudu da sviramo 15 koncerata na engleskoj turneji Allman Brothers Banda, pa ponudu da radimo za "Treshold", disko-kuću grupe Moody Blues...

Žika: Kako?

Raša: Moody Blues, onaj serator, Mađar, je l’ se sećaš?

Dragi: Nemoj samo da lažeš, Rašo (smeh)...

Raša: Nikad ja nisam lag'o. Onda smo bili u studiju CBS-a i snimili četiri pesme. To je isto bila avantura... Mi smo tada u Jugoslaviji snimali ploču na dva kanala i kad smo prvi put ušli u studio koji je ličio na studio i videli tehniku od 32 kanala, to je bilo kao da smo ušli u vasionski brod. 

I, normalno, cela ta atmosfera nam je dala novu inspiraciju, pa smo na licu mesta prearanžirali pesme i to je ispalo strašno. Snimatelj nas je pozvao da čujemo šta smo uradili... to nikada neću da zaboravim: mi smo jedno minut mislili da je pustio neku drugu grupu, toliko je to dobro zvučalo! Strašno! 

I tu je bilo nekih dogovora, razgovora...

Žika: Mi smo bili frapirani do te mere da nismo mogli da kažemo ni reč. Bili smo mrtvi ’ladni, pa su se oni polomili, jadni, mislili su da smo totalno nezadovoljni (smeh)...

Raša: Da, to je bio glavni štos... A nama, jednostavno, ništa nije bilo jasno.

Žika: Čovek nam je ponudio da istog trenutka snimimo kompletan LP. Sve. Šta god hoćemo!

Raša: Odmah bismo potpisali ugovor, a to je bila velika lova i neka garancija... Mi smo imali dogovor da se posle jugoslovenske turneje vratimo nazad. Međutim, kad smo mi došli ovde, kad smo okusili tu slavu u pravom smislu reči i kad smo se vratili našim devojčicama, mi smo ipak zaboravili na tu Englesku.

Žika: Cele noći smo prevodili tekstove na engleski...

Raša: To je bila jugoslovenska rock-gerila. Pravi rock’n'roll.


Epilog



Raša: To što nismo tada ostali u Engleskoj, moj je dečački neispunjen san. Odmah sam deprimiran kad pričam o tome. 

Dragi: Šta da ti kažem? Meni je to sve bilo nekako nejasno i verovatno nisam ni hteo da razmišljam o tome da smo mogli da ostanemo. Ali, kad bi mi se to nekim čudom ponovo desilo, ne bih se uopšte dvoumio.

Raša: Imali smo rasprodat koncert u Hali sportova na Novom Beogradu. Čovek nam je javio da nema govora da ga odložimo i to je bio prvi i jedini razlog zašto smo se vratili... na moju žalost.

Žika: To je sve bilo kao u nekom snu. Svi smo se pomalo plašili, jer je sve to bilo tako nestvarno... 

Raša: Ma, ja se uopšte nisam plašio.

Žika: Ja jesam, iskreno da kažem. Ne znam... prevagnulo je nešto, možda čak patriotsko... 

Raša: Ma, ja mislim da ste vas dvojica jako moralni tipovi.

Žika: Raša je bio za to da ostanemo, stvarno. Sećam se.

Raša: Ja sada ne bih išao nigde.

Dragi: Ne bi?

Raša: Sada bih išao samo u Ameriku.

Žika: Ja ne razmišljam o tome. Više se ne bih mešao (smeh). Vidiš, otvoreno me napadaju, kažu da sam ja kriv što smo se vratili.

Raša: Kako nisi, jesi, bre... Ma, šire gledano, Žika je ipak bio u pravu.

Dragi: Ja bih voleo kada bi ove godine postojala mogućnost da ponovo nastupimo u "Markiju". Sasvim sam siguran da bismo ostavili mnogo bolji utisak nego u to vreme. Ma, znali bismo i da ga iskoristimo (smeh).

Raša: To je pitanje. Nikad mi nismo bili poslovni ljudi.

Dragi: Pa, jeste, Žika bi rekao da mora da peca...

Raša (zlobno): Ne, rek'o bi: znate šta, hajdemo ipak nazad u Jugoslaviju, tamo se ipak lepše snima, bolji su studiji... Njih dvojica misle da je dovoljno samo dobro svirati, a ja tvrdim da je to samo 50% uspeha. Je l’ tako, Dragi?

Dragi: Nama je sasvim dovoljno da živimo i da sviramo. Kako živimo? (Duga pauza) Gledam šta da odstranim (smeh)... Ne, ja sam stvarno zadovoljan.

Raša: Ja lično više ne osećam želju da snimamo. Meni je savršeno lepo da sviram s njima i savršeno me briga za ploču. 

Dragi: Ma, znaš šta, da nam je nedostajala ploča, odavno bismo je snimili. Pa, šta, evo, sad ćemo je snimiti. Zaklinjem se: Yu grupa 100% izdaje ploču u 1983 godini. Ja pravim materijal. Garantujem. Dragi Jelić.

zabeležio: Dušan Vesić, obrada: Yugopapir (Rock 83, februar 1983.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)