Jova Radovanović iz Sedmorice mladih, porodično - Vi, komšija, opet preko reda? (1979)


Meni je najvažnije što, i pored puno snimanja, imam mnogo slobodnog vremena, a ja to i hoću. Ranije sam bio nezadovoljan što smo često odlazili u inostranstvo, jer se ono meni ne sviđa i zato što sam ja zaista Jugosloven koji voli ovu našu zemlju i način života u njoj


Petak, onaj jedan u mesecu kad je na programu emisija "Sedam plus sedam", mnogi rado provode u svojim domovima. 

Briljantni sastav "Sedmorica mladih" u stanju je da privuče pažnju najmasovnijeg i najšireg auditorijuma, a još niko do sada nije rekao da su dosadni ili nezanimljivi.




Posebno se svojim smislom za humor i raznorazne gegove, među ovim vrsnim muzičarima izdvaja Jova Radovanović, čovek koji je u stanju da najmanjom grimasom zasmeje svakoga. 

Čim se pojavi na ekranu, nesvesno nam se iskrade istinski smešak. 

I, kad smo odlučili da se on s porodicom nađe na naslovnoj strani našeg lista, pitali smo se, kako otići k njemu, biti pristojan i ne smejati se gledajući ga, kad uvek imamo pred očima gegove koje izvodi u TV programu.

Porodica Radovanović na naslovnici Nade (1979)
Međutim, kada nam je vrata stana u beogradskom naselju "Blok 45" otvorio popularni Jova, od "običnog sveta" se razlikovao samo po tome što su mu se, u vreme kad natalitet opada, oko nogu motala tri plavokosa mališana: uskoro petogodišnji Miloš i dvoipogodišnje bliznakinje Zorana i Ivana

Već se na prvi pogled vidi da su mama Koviljka i tata Jova sve u stanu podredili bezbrižnoj igri mališana: velika soba s minimumom nameštaja, ali s puno "tehnike", pravi je raj za njih.

Ne možemo a da odmah ne upitamo Jovu, kako deca reaguju kad ga vide na malom ekranu.

- Oni i tu vide samo tatu. Pre nekoliko dana me je čak Miloš zapitao: "Tata, a kad ćemo na televiziji da gledamo Radovanovog tatu?" (Radovan je Milošev drug iz komšiluka). On misli da svi očevi rade isti posao.

- Isto tako se dogodilo da su Jovi prišla deca na ulici, a Miloš je malo ljubomorno prokomentarisao: "Šta oni svi ima tebe da poznaju?" - dodaje Koviljka.

- Ni jednog trenutka neću i ne želim da decu opteretim svojim poslom i nekom popularnošću. Nisu ona kriva za to! Kod nas u porodici se na sve to, na tu slavu, gleda sasvim normalno. 

Možda je dobro što je ona došla tek sada, na vreme, i krunisala taj naš dugogodišinji trud. Gadno je kad ona dođe preko noći, kod nekih vrlo mladih ljudi koji u toj situaciji ne mogu da se snađu.


Dete sa Zvezdare


Kako je baš tih dana u Beogradu bila nestašica kafe, Jovi su telefonom iz samousluge javili da će je biti, pa ga pitaju koliko mu treba. Nismo mogli da propustimo komentar - da popularnost i nije tako loša stvar.

- Zbog tako malih stvari, kao na primer ovo s kafom, i nije loše - smeška se Jova. - Baš mi je pre nekoliko dana neka žena u prodavnici rekla: "A vi, komšija, opet preko reda? Ali, ako, vi ste simpatični i rado vas gledamo preko televizije". 

Pomislim ja tada šta ona o meni misli i da li zna da imam kod kuće troje dece, da rano ustajem, jer svakodnevna organizacija posla mora da bude maksimalna, kako bi se sve postiglo.

Ujutru ženi pomažem oko dece, zatim dolazi snimanje ili preslušavanje traka, proveravanje tekstova, silna telefoniranja... 

Nekad je, doduše, lepo kad te ljudi prepoznaju, ali puno puta shvatim kako to više nije onaj život koji je nekad bio. 

Ne možeš nekako ni da sedneš s prijateljima, da budeš svoj. Svako bi da nešto porazgovara sa mnom, pa mi često, tek neki nepoznati ljudi kažu: "Ej, Jovo, hajde napravi neki svoj štos!" 

A, meni baš tada nije ni do čega. Ali, šta da se radi, sve je to deo posla.

Jova je, inače, beogradsko dete, sa Zvezdare, od majke Kragujevčanke i oca Kruševljanina (kažu da su Kruševljani posebno duhovit svet), a Jova kaže da je verovatno to poreklo s očeve strane "krivo" za to što je šaljivdžija. 

U početku, još kao dete, svirao je frulu, da bi kasnije, u nižoj muzičkoj školi, ovaj pastoralni instrument zamenio njegovim nešto složenijim rođakom klarinetom. 

Završio je nižu, a potom upisao srednju muzičku školu da bi je ubrzo napustio.

- Nije me interesovala klasična muzika, već sam više voleo džez diksilend - kaže. - Sebe sam video kao muzičara još u vreme školskih dana, kad su se pripremale priredbe, jer sam se pojavljivao u svakoj drugoj tački, kao frulaš, ili glumac, a izvodio sam i gimnastičke vežbe.

Ti dani su mi bili ispunjeni i bio sam presrećan.


Profesionalci smo do kraja



Čim bi sva "gužva" prošla, splašnjavalo je i moje oduševljenje, pa se događalo i da zbrišem iz škole na "Zvezdin" trening. 

Ono muzičke škole koliko imam, pomoglo mi je da upoznam instrument i note, a čovek uvek može sam da se muzički doškoluje. 

Docnije, kad smo osnovali ansambl, vežbali smo i po tri - četiri sata dnevno i za nas ništa drugo nije postojalo. Čak ni devojke! Muzika je bila isuviše primamljiva za sve nas, bio je to entuzijazam iz školskih dana. 

Kasnije je to sviranje preraslo u posao, profesiju, ali ipak, nas je ta entuzijazam i dalje držao, kao i danas, što se uostalom vidi i po dugotrajnom zajedničkom radu.

Njih sedmorica su oduvek bili dobri drugovi, ali se i danas svađaju da bi došli do pravih rešenja. 

Danas oni znaju ko šta misli, kako reaguje na određene situacije, o svemu se dogovaraju i u njihov "OOUR" se niko ne meša.

- Profesionalci smo do kraja i ne postoji razlog zbog kojeg neko od nas nije u stanju nešto da uradi - kaže Jova. -  Uvek smo i novac delili na jednake delove, bez obzira da li je neko imao više ili manje obaveza i to je jedan od bitnih momenata da se ansambl održi. 

Kod nas nema šefa sastava, već svako ima svoje zaduženje. 

Bez obzira što imamo svoje porodice, stalno se družimo i taman počnemo da pričamo o nekim privatnim stvarima, kad posle pet minuta shvatimo da opet govorimo o poslu.

- Često se i ovde kod nas skupe - kaže Koviljka - i dogovorimo se da se ne razgovara o poslu, ali oni opet. Vaske nam je najčešći gost, voli decu, malo se poigra s njima i opet ista priča.

Isto tako se dogodi da samo tri člana ansambla sede u restoranu, a već se za drugim stolovima šuška - eno ih "Sedmorica mladih", ili jedan od njih vozi mercedes, a ljudi kažu - svi imaju mercedese.

- To je neverovatno, koliko je ljudima dovoljno da vide samo dvojicu i to smo već svi mi, veli Jova.

Kad sedite kod Radovanovićevih, imate utisak da ste u obdaništu. Deca trčkaraju, svako nosi svoju igračku, onda se odjedanput sve troje pojave s trubama...

- Već sam toliko navikao na galamu da slobodno mogu, dok mi se oni motaju oko nogu, i da radim, da preslušavam trake - smeje se Jova. - Ne bih se nikad menjao za neku drugu profesiju. Ne zbog novca, mi i ne zarađujemo tako mnogo, jer kad se svi ti prihodi razvuku na godinu dana, neko bi se čak i zapanjio koja je to suma.


Vaske i Buca - stalni gosti


Meni je najvažnije što, i pored puno snimanja, imam mnogo slobodnog vremena, a ja to i hoću. Ranije sam bio nezadovoljan što smo često odlazili u inostranstvo, jer se ono meni ne sviđa i zato što sam ja zaista Jugosloven koji voli ovu našu zemlju i način života u njoj

Bio sam, zato, najsrećniji čovek kada smo rešili da ostanemo ovde. 

Osim toga, ja sam porodični čovek, volim familiju i želim da svaki slobodni deo vremena provedem sa ženom i decom. 

Nekad se dogodi da po nedelju dana ne vidim decu, ali zato znam da ću narednih deset dana biti samo s njima. Tada idemo u šetnju, valjamo se po podu, igramo se, te moja žena tih dana ima još jedno dete više.

Lepo je kad deca osećaju da imaju oca i kad ga traže. Nekada se noću probude i zovu mene, a ne majku.

Koviljka i Jova su već šest godina u braku. Ona trenutno ne radi, dok deca ne poodrastu. Miloša će verovatno uskoro dati u obdanište, a Ivana i Zorana su još male.

- Ja malo patim zbog toga što ne radim - kaže Koviljka, koja je šest godina radila u šminkernici TV Beograd. - Za ženu mnogo znači posao van kuće. U našem slučaju ne zbog novca, već zato što se u kući nekako uparložite, opustite, radite svakodnevni monoton posao... 

Osim toga, isključivo sam se vezala za decu, iako znam da to nije dobro: Jova mi puno pomaže i kad je kod kuće sve obaveze delimo, kako bismo docnije imali više vremena da budemo zajedno, da posedimo s prijateljima.

Na samom kraju razgovora pristigao je i Vaske i kao što je Koviljka rekla, malo se poigrao s decom, proverio da li su zapamtili ono čemu ih je naučio i, naravno, počeo s Jovom da priča o poslu.

- Eto, kao što vidite, kod nas je sve tako obično, da je možda i dosadno, ali mi tako volimo i hoćemo - rekli su nam na kraju ljubazni domaćini.

zabeležila: Vesna Adamović, slikao: Vlada Kostić (Nada, decembar 1979.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)