Đoko Vještica, novinar i humanista - Čovek s tuđim brigama (1981)

Oktobar 1981: U izlozima knjižara poređani su bestseleri - "Genije i požuda" Normana Majlera, "Život na zemlji" Dejvida Atenboroa, "Teodora" Pola Velmana, "Ja, Klaudije... " Roberta Grejvsa, Nerudinih "Sto soneta o ljubavi". Slavi se četrdeset godina od izlaska prvog broja Borbe u oslobođenom Užicu. U Pozorištu na Terazijama - premijera "Učenih žena". Snima se dečja serija "Lukićijada", a u pripremi je i istoimena LP ploča. U bioskopima osvanuo "Servantes iz Malog Mista", u tumačenju Ivice Vidovića, po motivima čuvene TV serije Miljenka Smoje. Na Radio Beogradu se prepričavaju utisci sa utakmice Jugoslavija - Italija. A na Studiju B, kao i obično, telefon se usijao od poziva slušalaca u emisiji "Beogradska razglednica". Za mikrofonom je - Đoko Vještica...

"Od petog razreda osmogodišnje škole, definitivno sam znao da ću postati novinar. U Beograd sam došao bez prebijene pare i morao sam sam da se izdržavam. Oprao sam mnogo beogradskih zgrada, istovario puno vagona i statirao u pozorištu i na filmu, a u novinarstvo sam ušao kao prodavac novina. Nikad se nisam stideo posla i bio sam spreman, kao što je i danas slučaj, da radim i dan i noć, kaže popularni urednik i voditelj Beogradske razglednice Studija B"

Nije retko da na beogradskim ulicama, u trolejbusima, autobusima, samouslugama, bankama... čujete ljude kako pričaju o neprijatnostima koje su im se dogodile, o tome kome su se sve žalili i da na kraju, kao poslednju šansu za spas pominju Đoku Vješticu, urednika i voditelja »Beogradske razglednice« Studija B. 

On je, to se slobodno može reći, postao čovek broj jedan koji je u stanju da reši sve njihove male i velike probleme. Svako jutro, tačno u pola osam, on svojim sugrađanima poželi dobro jutro. Slušaocima njegovo dobro jutro prija, ali se to ne bi moglo reči i za one koje od rane zore počne da proziva i da pita kada će prestati mnoge muke Beogradana.

Đoko Vještica, Beograd, jesen 1981. godine

Zahvaljujući njemu mnogi građani su našli neku vrstu podrške, pa čak i spasa. I tako, Đoko Vještica već punih deset, možda i nešto više, godina, šest dana u nedelji pokušava da iziđe na kraj sa tuđim problemima. S velikim uspehom, bez sumnje. Zato i nije čudo što mu je ovakav novinarski posao doneo i nekoliko veoma značajnih priznanja (Republičku nagradu radiodifuzije, Zlatni znak »Studija B« i najveću novinarsku nagradu »Svetozar Marković«).

Međutim, da bi došao do svega ovoga trebalo je puno godina rada i svakako želje da se u tome uspe. Sada je, bar se tako čini, sve mnogo jednostavnije. Đoko Vještica je svima dobro znano novinarsko ime. Ovih dana kada je Beograd u znaku proslave godišnjice oslobođenja, imamo još jedan razlog više da vam predstavimo ovog popularnog Beograđanina.

- Odmah po osnivanju »Studija B«, prešao sam sa nekolicinom novinara iz redakcije »Borbe«,  seća se Đoko. - Ne znam da li se toga sećate, ali je tada ova radio-stanica imala program iz dva dela - jutarnji i poslepodnevni. Taj jutarnji program imao je nekih pola sata slobodnog vremena - od pola 8 do 8, kada je išla samo muzika. 

Kako sam ja, kao novinar »Borbe«, naučio da svaki dan radim nešto, predložio sam da tih pola sata iskoristimo za neku malu, jutarnju, informativnu emisiju. Bilo je dosta rezerve od strane kolega, kao i pitanja da li uopšte ima smisla u to vreme pokretati takvu emisiju.

Jer, dugogodišnja ispitivanja slušanosti u Radio Beogradu pokazala su da je to nekakvo »mrtvo vreme«, a polazilo se od jednog dosta proizvoljnog podatka: da su zaposleni već otišli na posao, učenici su u školi, studenti na fakultetu... i da faktički nema ko da sluša taj program sem penzionera i domaćica, a tada se smatralo da na te ljude ne treba »trošiti« vreme.

Međutim, ja sam naslućivao da to nije baš tako. Pre svega, dobro sam znao da se radi u dve ili tri smene, zatim, zvaničan podatak je govorio da je oko 50.000 ljudi na bolovanju, da škole rade dvokratno, a da baš svi studenti nisu toliko vredni... Osim toga, i kod nas je tada počela masovna proizvodnja tranzistora koji su našli svoje mesto u kancelarijama, prodavnicama, frizerskim salonima.

- Kako je izgledala ta prva emisija?

- Ova moja ideja je, konačno, prihvaćena i krenuo sam sa emisijom. Doduše, stidljivo. Prvobitno sam imao u vidu penzionere, domaćice, zaposlene na bolovanju... Tih prvih pola sata izgledalo je otprilike ovako: »Od prvog oktobra penzioneri će dobiti povišicu toliko i toliko odsto.« Znao sam da penzioneru ne možeš da saopštiš bolju vest od ove.

Onda, domaćicama sam govorio na kojoj pijaci su najniže cene itd. Bile su to kratke informacije. Odziv je, međutim, bio izuzetan. Pokazala se tačnom moja pretpostavka da se radio sluša i u to vreme.

- Pretpostavljam da su slušaoci shvatili tu »stidljivost« i počeli sami da se javljaju.

- Da, počeli su da se javljaju i onda sam razmišljao i došao na ideju da počnem sa tim telefonskim razgovorima. I tako je, ubrzo, »Beogradska razglednica« počela da dobija formu koju ima i danas. Dakle, sve saopštiti kroz nekakvu formu intervjua.

- Znači, kroz direktan razgovor.

- Da, da, direktno, preko telefona, određen čovek kaže sve šta interesuje slušaoce. Na taj način je izbegnuto ono što je u novinama čest slučaj sporova, da dotični sagovornik navodno nije rekao to što je napisano, već da ga je novinar pogrešno interpretirao. Ovako, sve što je rekao, tako je rekao i nikako drukčije nije mogao da kaže, jer sve ide u emisiju, »uživo«.

- Na taj način je olakšan posao i smanjena mogućnost vaše odgovornosti zbog »pogrešne interpretacije«. Recite mi, danas posle toliko godina, kako objašnjavate popularnost ove emisije, koja je po ispitivanjima najslušanija u Beogradu i okolini.

- Svima je jasno zašto je to tako. Ja ne filozofiram, ne pričam o temama koje ne zanimaju ljude, već upravo o onim problemima koji muče Beograđane, o onim velikim i malim stvarima koje im zagorčavaju život. Osim toga, dato je pravo svakom čoveku da kaže, tu javno i pred svima, šta ga tišti.

- Da li ste odmah počeli i sa javnom prozivkom odgovornih ljudi?

- Vrlo brzo sam shvatio da priča radi priče ne vodi ničemu i da o svim incidentima i problemima moraju da pričaju ljudi koji su pozvani da o tome govore. I ovakav način razgovora se pokazuje vrlo uspešnim.

- Koliko su ti ljudi bili spremni na ovakav razgovor?

- Pa, bili su spremni jer nisu pretpostavljali da ću ja da ih propitkujem, onako kako sam ih propitkivao. Jer, do tada su intervjui na radiju izgledali ovako: »Druže Petroviću, šta vi mislite o tom i tom problemu?« I onda bi drug Petrović uzeo »banku« i pričao šest minuta, novinar bi mu rekao hvala i to je bio kraj razgovora.

A, odjedanput se sad pojavio neko ko hoće da se sve do kraja objasni i razjasni, pa ima mnogo »zašto«, pa »kada«...A ljudi u to vreme nisu bili navikli na ovakav način razgovora i to je predstavljalo neku vrstu senzacije.

Zapanjivao sam ljude svojom otvorenošću, jer tada niko nije mogao da veruje da jednog direktora, načelnika, predsednika opštine, vlast, može neko nešto da pita. Jer, vlast nije mogla da se pita, morala je da se moli.

- Kada se tako nešto dogodi, vi možete da budete i pomalo neprijatni. Pominjete imena ljudi koji neće da se jave i po nekoliko puta tokom emisije.

- Tačno. Bilo je onih koji su izmišljali da su na sastancima, na službenom putu. Medutim, ja sam bio uporan. Postoji slučaj koji pričam kao anegdotu. Direktor jedne građevinske zadruge nije želeo da odgovara na moje pozive i ja sam svako jutro govorio sledeće: ovo je 19, pa 20. i tako sve do 23. dana da druga tog i tog ne mogu da pronađem.

Na kraju, posle tog 23. puta taj čovek se javio i rekao: »Aman, evo javljam se, radi mi šta hoćeš, samo nemoj svako jutro da slušam svoje ime!« Takav moj način prozivanja ličio je na odbrojavanje na utakmici, u ringu...

- Ima li i sada takvih slučajeva?

- Pa, tu i tamo, ali ne kao ranije. Izgleda da su ljudi shvatili da ja njih ne zovem zbog građana. Mislim da se klima malo promenila, ali i danas ima onih koji se neugodno ponašaju i ne shvataju da su došla neka druga vremena.

- Za sve ovo vreme čini se kao da ste postali najotvoreniji šalter za molbe, žalbe i pritužbe Beograđana.

- Moja emisija je, pre svega, informativna, trudim se da dam što više informacija, ali je istovremeno i problemska i može se reći da je neka vrsta šaltera.

- Kako i koliko efikasno reaguju neke službe i neki ljudi u gradu, ili bi se čak moglo postaviti pitanje odgovornosti određenih funkcionera.

- Čini mi se da ima ljudi i u mesnim zajednicama i na nekim funkcijama u gradu koji ne shvataju da mi moramo da se brzo razvijamo. Naša zemlja se i inače vrlo brzo razvijala, mi smo preskakali određene barijere za koje je nekima trebalo više vremena, ali ja mislim da mnogo štošta može da se rešava još brže. 

E, tu i nastaju glavni problemi. Imam utisak da bi u ovom trenutku mnogi slobodno mogli da se zahvale na svojim funkcijama i da podnesu ostavke, jer rezultati koje su postigli ne govore da bi i dalje trebalo da ostanu na tim mestima.

Imam utisak da mnogi ne prate šta se događa u svetu i da zbog mnogih ljudi kaskamo u mestu. Ovih dana, na primer, nagovarao sam nekoliko ljudi u gradu da se učini nešto za distrofičare, za invalide, za majke s decom, za bolesne, za ratne i mirnodopske invalide...

Tražio sam da se oni nesrećni trotoari spuste na prelazima u nivo kolovoza, da se to uradi i u pozorištima, bolnicama, u svim stambenim i javnim zgradama, da se jednostavno tim ljudima olakša život. To je, verujte mi, isto kao da tražim da konstruišu novu atomsku bombu. Mnogi ljudi ne shvataju kakav je problem za te ljude jedna takva sitnica.

- Očigledno, vi ste veoma strpljiv čovek.

- To strpljenje nema veze sa mnom, već s mojom majkom Ljubicom, koja me takvog rodila. I likom i dušom.

- Rodom ste iz Like, a u Beograd ste došli kao svršeni maturant. Da li vam se tek po dolasku na studije rodila ideja da postanete novinar?

- Rođen sam u Lici, u selu Otrić, koje je mnogima poznato kao željeznička stanica Zrmanja. Gimnaziju sam završio u Kninu, a u Beograd sam došao 1958. godine. Od petog razreda osmogodišnje škole, definitivno sam znao da ću biti novinar. Pošto tada nije bilo fakulteta za novinarstvo, koji danas postoji, upisao sam jugoslovensku i svetsku književnost.

To je u to vreme bila grupa koja je davala slobodne umetnike, recimo, novinare, književnike. U Beograd sam došao bez prebijene pare. Morao sam sam da se izdržavam. Oprao sam mnogo beogradskih zgrada, istovario puno vagona i statirao u Narodnom pozorištu i na filmu.

Tako sam se izdržavao, ali u novinarstvo sam bukvalno ušao kao »novinar« -  prodavac novina. Naime, 1962. sam se pojavio u Redakciji »Studenta« i prva stvar koja mi je bila ponuđena, bilo je prodavanje novina. Moje mesto u to vreme bio je Ekonomski fakultet i ko zna koliko bih ja to radio, da se nisu pojavile one godišnje konferencije na fakultetima.

Tadašnji glavni urednik »Studenta«, Nebojša Dragosavac, mi je predložio da odem na jedan fakultet i da napravim izveštaj. Taj izveštaj pohvaljen je kao jedan od najboljih i naravno, čovek mi je predložio da ostavim prodaju i pređem na pisanje.

Tako sam jedno dve godine pisao u »Studentu«, a u »Borbu« sam stigao zahvaljujući »lenjosti« jednog kolege koji je u to vreme na beogradskoj rubrici vodio studenska pitanja. Jednog dana je zapao u škripac, nije imao dovoljno tekstova i setio se da okrene Redakciju »Studenta«. A ja sam tamo bio takoreći ceo dan.

Imao sam sreće da sam ja bio taj koji je prvi digao slušalicu, a da je to učinio moj partner s kojim sam tog trenutka igrao šah, verovatno bi on bio primljen u »Borbu«. On je tražio da mu se napravi desetak vesti sa svih fakulteta, ja sam se stuštio istog momenta i doneo mu dvadeset. 

On je to pustio i otvorio u okviru svoje rubrike neku moju, da tako kažem, podrubričicu, »Vesti sa Univerziteta«. To se sve događalo negde u zimu 1964, a datum koji ću uvek pamtiti, je 5. februar 1956. kad sam dobio stalno zaposlenje.

- Ovo što ste nam ispričali može da bude i pouka mladima koji žele da se bave novinarstvom, kao uostalom, i bilo kojom drugom profesijom, a to je da se nikad ne treba stideti bilo kakvog posla.

- Nikad se nisam stideo posla i bio sam spreman, ukoliko je bilo potrebno, da i danima i noćima ostajem u redakciji, pogotovo što sam ušao u jednu tako uglednu novinarsku kuću. Bio sam ponosan i nisam hteo da prokockam poverenje.

- Vi svako jutro Beograđanima poželite dobro jutro, a ko vama?

- Jedino nedeljom to učini moja cela porodica, supruga Nada, sin Milan i kći Milica, jer šest dana u nedelji ja ustajem pre svih njih, kako bih u redakciji bio već u šest sati. Inače, ne da se hvalim, ali dobar sam domaćin i otac. Sa mojom decom nemam nikakvih problema, a posvećujem im vreme koliko je god to moguće.

Ima još puno toga što bi moglo da se napiše o Đoki Vještici, mnogo zanimljivih detalja iz njegovog života, a o njegovom profesionalnom životu govori njegova »Beogradska razglednica«.

razgovarala: Vesna Adamović (Nada, oktobar 1981.)



Zlatne godine radija: Studio B 1971-1972.



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)