Dragan Nikitović i Marko Marković: Kako se sportisti osećaju posle mečeva?


Sredinom sedamdesetih u Dugi se pojavljivala redovna sportska rubrika koju su zajednički pisali popularni novinari Televizije Beograd Dragan Nikitović i Marko Marković. Originalni naslov članka koji sam izdvojio bio je "Kad Vera izneveri", ilustrovan slikom uplakane Vere Nikolić, nakon njenog neslavnog povratka sa Olimpijskih igara u Meksiku 1968. Međutim, pomislio sam da je možda bolje da ne kvarimo lepe uspomene iz Verinog jučerašnjeg posta, te sam iskoristio originalni podnaslov, koji u suštini najbolje ilustruje ono o čemu su Dragan i Marko u tekstu pisali: "Kako se sportisti osećaju posle mečeva?"... 

Da li ste se nekada, posle utakmice ili nekog uzbudljivog susreta, zapitali — kako se osećaju oni koji su igrali? Verovatno zadovoljni pobedom svoga tima ili ljubimca, ili, pak, onim što je prikazano, ili, možda nezadovoljni — svejedno, u većini slučajeva, na to niste mislili.


A, verovali ili ne — za one prave asove, koji se apsolutno posvete sportu, bore bespoštedno, prosto izgaraju, okršaj traje mnogo duže od 90 minuta, dva poluvremena, tri seta, tri runde!

Primeri, koje ćemo navesti, najbolje to potvrđuju. U stvari oni su najplastičniji prikaz pravih ličnih drama sportskih junaka.

Kad se završio šampionat košarkaša i na sve strane slavila ubedljiva pobeda reprezentacije Jugoslavije, skoro niko nije obraćao pažnju na neke, naoko sitne detalje, koji su mnogo kazivali. Naš tim ređao je pobede i dok smo se mi radovali, igrači su svaku utakmicu posebno preživljavali. Dolazili su iz dvorane, u hotel, obično oko 23 časa, večerali, a onda su počinjale duge diskusije o svakom potezu, pogotku.

Jednostavno, vraćao se, onako napamet, ceo film minulog susreta. Niko nije mogao oka da sklopi, nervi su bili toliko napeti, da je možda baš to predstavljalo i veću prepreku u narednom duelu i od samog rivala. San je dolazio kasno, pred zoru, ali uglavnom kao posledica totalnog zamora.

Isplatile se besane noći: YU košarkaši, prvaci Evrope (PEK 1975)
- Nikada mi se nije dogodilo da i posle najlakše utakmice zaspim, a da je celu još jednom ne "pregledam" — kaže Zoran Slavnić. - Za mene ona traje bar duplo — računam ono dok sam na terenu i posle, u sobi, dok ne zaspim!

- Evo već pet dana ne mogu da se smirim, jadao se jednom prijatelju Dragan Kićanović, posle prvenstva Evrope. - Strahovito me boli noga, a u glavi mi je stalno onaj trenutak, pred kraj susreta, sa sovjetskim košarkašima, kad sam se odlučio na šut. Sve se mislim, da sam promašio cilj, šta bi bilo, kako bih mogao da preživim, da smo zbog toga izgubili zlatnu medalju?

Dražan Jerković (Dinamo) u društvu
Miljana Miljanića (Crvena Zvezda)
Ako i sad, posle nekoliko godina, upitate Miljana Miljanića, za onaj kobni susret fudbalera Crvene zvezde, sa Panatenaikosom, u Atini, i katastrofe njegovog tima, odgovoriće vam:

— To nikada neću zaboraviti. Danima i noćima razmišljao sam, šta se to dogodilo. Verujte, u glavi mi je svaki detalj, kao da se utakmica igra ovog trenutka. Ponekad mi se dogodi da i posle nekog drugog meča mislim na taj!

Stonoteniseri, svakako, na poseban način preživljavaju svoje partije. Njima su ruke izubijane, ali ne od pokreta za vreme mečeva i mahanja reketima?!

Dok spavaju, ponavlja se sve što se dogodilo za zelenim stolom i, ako je krevet blizu zida, dođe i, do povreda!

Oni, praktično, u snu, ponovo odigraju celu partiju! Ili, bar jedan set. Pljušte, u prazno, a najčešće u tvrdi zid, bekhendi, forhendi, sve dok se od bola ne probude!

Poznati trener Dušan Osmanagić, najčešće spominje Evropski šampionat 1970, u Moskvi. U finalu, protiv Švedske, naši stonoteniseri vodili su sa 2:0, 3:1 i 4:2. A, tada je došao pravi brodolom. Šurbek je, prvi put, posle pet godina izgubio partiju sa Alserom, a zatim ga je prvi put porazio Bengston. I, umesto da trijumfujemo sa 5:0 — Šveđani su pobedili sa 5:4.

— Sanjao sam godinu dana, kako se penjem na pobedničko postolje, primam zlatnu medalju, slušam našu himnu — priča, sa setom, Osmanagić.

Fudbaleri Hajduka, prošle jeseni, u Kupu šampiona, krenuli su na revanš, sa Sent Etjenom, kao veliki favoriti. Savladali su prvaka Francuske, na svom terenu sa 4:1. Niko nije sumnjao u konačan uspeh.

A, šta se dogodilo? Znate i sami. Potučeni su sa 5:1!

Uvek u vrhu - igrači i igračice stonoteniske reprezentacije Jugoslavije: Čordaš,
Šurbek, Vecko, Stipančić, Korpa (stoje), Šrbec, Stojšić, Resler (sede) (1969)

Pošto niko nema takve navijače, kao splitski tim, toliko temperamentne i emotivne, jasno je, njima je bilo teško. Ali, svakako igrači su taj debakl najteže preživeli.

Buljan i Šurjak su dali pravi odgovor na mnoga pitanja i objašnjenje svojih tegoba, posle meča:

— Plakali smo, kao mala deca. Nismo spavali, jeli. Ne bismo nikada poželeli ni najgorem neprijatelju takve trenutke.

Reakcije su, eto, kao što vidite, različite. Neko sanja celu utakmicu, drugi plaču. Ima i onih, kojima je potrebna intervencija lekara. Jednostavno, nađu se pred pravim nervnim slomom.

Baš, upravo sve te okolnosti govore, da često nismo pravedni prema sportskim junacima, istaknutim asovima. Ljutimo se na njih, kad izgube, ili brzo zaboravimo mukotrpne puteve do pobeda. 

A oni ne žrtvuju samo snagu, proliveni znoj, dok meč traje. Za njih tek posle nastaje jedan pakao i nažalost, tada ostaju sami. Da preživljavaju sve ono, što je za nas postalo prošlost. Bio nama možda trenutak tuge ili radosti. Svejedno...