Kako je Milena Dapčević postala prva spikerka Televizije Beograd 1958: Pozdrav za Sovjetski Savez

Avgust 1968: Malo ko zna da je prvu emisiju beogradske televizije pročitala glumica Narodnog pozorišta Milena Dapčević.

Na malom ekranu, u to vreme, nisu se pojavili još ni Dušanka Kalanj ni Mile Zdravković, ili Brana Surutka. Pitanje je da li je u aprilu 1958. godine neko pomišljao da se posveti spikerskoj karijeri na televiziji.

Međutim, Milena Dapčević u to vreme bila je pred velikim i ozbiljnim zadatkom, od koga je imala užasnu tremu.

Reditelj Jovan Konjović pozvao je da pročita pozdrav koji će biti snimljen kod nas a emitovan na moskovskoj televiziji. 

U to vreme sovjetska televizija, kao što je to i danas običaj, pred prvi maj emituje pozdravne emisije inostranih programa. Naša televizija koja je u to vreme samo teorijski radila, dobila je, takođe, poziv da se predstavi sovjetskoj publici.

Teškoća je bila samo u tome što još nije bilo televizijskih kamera, studija, rekvizita. Postojala je samo volja ljudi koji su za nekoliko meseci trebalo da se pojave pred našom publikom.


Sa osmehom - bez osmeha


Od svih elemenata jedne emisije - postojala je jedino trema. Sve ostalo je - uzajmljeno. Pozdrav je snimljen u Košutnjaku, u filmskom studiju i filmskom kamerom.

Milena Dapčević snimala je pre toga za film, igrala na pozornici, ali prvi put je upoznala televizijsku tremu tada, iako je snimanje bilo sasvim jednostavno. Nije bilo velikih pokretnih kamera sa crvenim okom, studijskih aparata za akustiku i svetlo, zakačenih za rešetastu tavanicu današnjeg studija, koji zbunjuju svakog gosta televizije. Bili su samo - prazna soba i kamera ...

- Tekst sam mogla da naučim napamet - seća se danas Milena Dapčević - ali reditelj Konjović mi je rekao da se to ne radi tako i da moram da čitam a povremeno pogledam "u publiku". Napisao mi je ispod pojedinih rečenica, u zagradi "sa osmehom" i "bez osmeha", što je značilo da u određeno vreme treba da se osmehujem ili budem ozbiljna. Iako je snimanje bilo veoma jednostavno imala sam utisak da je to nešto izuzetno, s obzirom da je bilo "za televiziju". Bila sam naravno u svojoj haljini, jer televizijska garderoba nije postojala ... Čula sam da je snimak veoma uspeo. Moskovska publika ga je videla, ali ja nisam, tako da ipak ne znam kako je izgledao moj prvi televizijski nastup.


Slučaj u tramvaju


- A vaš sledeći nastup na malom ekranu?

- Bilo je to u prvoj TV drami - "Slučaj u tramvaju" Miodraga Đurđevića, u režiji Janeza Šenka. U komadu su igrali i Raša Plaović i Dara Milošević. U Beogradu smo imali probe, ali je drama emitovana iz Zagreba, jer studio na Sajmištu još nije bio završen. 

- Nikada teži hleb nisam jela! - priča Milena Dapčević i smeje se. - Noge su mi se toliko tresle, da sam mislila na ekranu se vidi kako mi haljina podrhtava. Kasnije je nastup na televiziji postao običniji. Igrala sam u "Servisnoj stanici", prvoj Lolinoj televizijskoj seriji, zatim u "Pesmi" Oskara Daviča, takođe u režiji Janeza Šenka. "Pesma" je, čini mi se, snimana 1959. godine, kasnije sam bila Koštana.


Televizija iz knjiga


Prvi televizijski autori nisu imali nikakvog uzora. Kada je pre dvanaest godina redakcija dečije emisije, budućeg političko-informativnog programa i današnjeg - zabavnog, počela da priprema plan o emisijama, nisu znali odakle da krenu, jer literature na našem jeziku nije bilo. 

U stranim knjigama pominjani su tehnički izrazi, koji su tada delovali sasvim apstraktno, a trebalo je pripremiti konkretan program koji će gledati publika na malom ekranu. Finansijska sredstva su bila odobrena, studio se gradio.

Urednik dečje redakcije bila je Dušica Manojlović, saradnik Mirko Petrović, današnji urednik "Kekeca". Dečjoj redakciji izgledalo je tada da je bajka Desanke Maksimović najpogodnija za prvo televizijsko izvođenje na beogradskom malom ekranu.

- Dok smo pripremali prvu emisiju - seća se Dušica Manojlović - dogovorili smo se da vodimo dnevnik, jer smo bili svesni da radimo pionirski posao, koji će jednog dana biti zanimljiv. Međutim nikada to nismo uradili, a sada se gotovo sve zaboravilo.


Kada automobili projure


"Pre dečje drame želeli smo da decu obradujemo nekom zanimljivom storijom, za to smo pozvali jednog inženjera da priča o automobilima. Scenograf, mislim da je to bio Živorad Kukić, koji i danas radi na televiziji, nacrtao je stare, sadašnje i buduće automobile. Bilo je predviđeno da nastup gosta traje osam minuta i za toliko vremena su pripremljene i slike. 

Međutim, inženjer je govorio i govorio. Slika više nije bilo, a on nije prestajao da govori. 

Mi smo se iza kamere preznojavali. Činilo nam se da sati prolaze i da je emisija propala. Kada je sve bilo gotovo, izašli smo iz studija očajni, ali naše kolege su nam oduševljeno prišle i čestitale. Rekli su da je bilo "divno". Nismo znali da li se šale ili misle ozbiljno.

U to vreme, samo se izuzetnim entuzijazmom moglo savladati ono što se ne poznaje dovoljno, a stvara sa velikim naporom i samoodricanjem. Tehničari i novinari gotovo da nisu izlazili iz studija. Tamo su ručavali, bdeli i noću ako je trebalo. Zbog najmanje greške, kasnije emitovane, ljudi su bili očajni, preuveličavali su ih.

Na kraju, posle deset dana prvog beogradskog televizijskog programa svi su bili zadovoljni, iako su i uređaji, koji su i bili predviđeni za probni rad, i ljudi koji su njima rukovali, bili tako iscrpljeni, da je svima bila neophodna "generalna opravka".


Prva prognoza vremena


Oni koji su pratili prvih deset beogradskih televizijskih dana sećaju se i "strašnog čike" koji se pojavljivao na malom ekranu, umesto današnjeg Kamenka Katića, da najavi ružno vreme. 

Naravno, bila je to lutka. 

Ako je avgusta 1958. godine publika na ekranu ugledala plavokosu lutkicu, znalo se da će sutradan biti vreme za kupanje.

Međutim, kako su ove lutke vodili glumci, sve je to bilo veoma komplikovano i skupo, tako da je uskoro, već u novembru, kada je televizija nastavila program, na ekranu vreme najavljivala karikatura Mikija Lazarevića, koja nas svojim vedrim humorom i danas zabavlja, čak i kada nam najavljuje vreme, kakvo imamo avgusta ovog leta.

Napisala: Ana Šomlo (RTV revija, 1968.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate







No comments:

Post a Comment