Vera Blagojević, heroj NOB-a: Išli su ka Savi, znajući da niko od njih neće dočekati zoru novog dana

Mart 1979: Jednog martovskog jutra 1942. godine, iz šabačkog logora krenula je ka Savi kolona od šezdeset dva zatvornika. 

Na čelu kolone je visoka plava devojka sa maramom oko vrata u koju je stavila povređenu desnu ruku. To je Vera Blagojević, sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a i član OK KPJ za šabački okrug.

Put grupe izmučenih ljudi vodio je obalom Save, zatim su prešli most i zašli u Šicaru, veliku šumu pokraj sremskog sela Klenak.

Znali su da niko od njih šezdeset dvoje, koji su te martovske zore krenuli praćeni obesnim stražarima, neće dočekati zoru novog dana ...


*****



Rođena šesnaestog maja 1920. godine u Beogradu u porodici advokata Jovana Blagojevića, Vera je u Šapcu, gde su se njeni roditelji preselili, provela detinjstvo i mladost. U sećanju onih koji su je znali, ostao je njen lik vragolaste i vesele devojčice, a kasnije razborite i odlične učenice koja je volela svoje drugarice, koja je znala i da pati zbog svojih drugarica.

Još u gimnaziji, kada je imala nepunih sedamnaest godina, negde u proleće 1937. godine, postala je član SKOJ.

Sva ozarena došla je kod majke Ane, i naslonivši glavu na majčine grudi, oduševljeno govorila kako je srećna. Njena majka se seća dobro tih trenutaka kada joj je kći u oduševljenju pričala o svojim težnjama, a majka, kao svaka majka, pokušala da joj objasni o težini njenih dužnosti i opasnostima koje vrebaju slobodoumne tih dana kada je policija besomučno gonila napredne ljude. 

- Znam, mama, to je težak i trnovit put na kome ne cvetaju ruže, ali baš zato jedini pravi put kojim želim ići ... Sigurna sam da će on mnoge odvesti prema najlepšim ružama ... - govorila je svojoj majci odlučna devojka koja se uskoro upisala na Medicinski fakultet u Beogradu i odmah uključila u napredni studentski pokret.

Povremeno je dolazila u Šabac. Sva užurbana, malo je boravila u kući. Ponekad je ocu i majci objašnjavala značajne političke događaje. Svojim roditeljima nije rekla kako je odmah po dolasku u Beograd došla u sukob sa policijom.

Godine 1940. Vera je primljena u članstvo KPJ, a s jeseni iste godine, kada je formiran Okružni komitet KPJ za šabački okrug, ova devojka je postala član OK KPJ i sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a ... 

Upućivala je ilegalni materijal iz Beograda, dolazila u Šabac i održavala sastanke skojevskih aktiva. Posle aprilskih događaja 1941. pešice je iz Beograda došla u Šabac.

Krajem avgusta 1941. Vera Blagojević stupila je u Mačvanski partizanski odred koji je već tada brojao preko hiljadu boraca. Prvog dana, prve ratne jeseni, odred je napao neprijateljski garnizon u Šapcu, ali zahvaljujući izdaji četnika Cerskog četničkog odreda - napad nije uspeo. 

Okupator je posle toga u Podrinju zaveo strahovit teror. Mnoga sela su spaljena do temelja. Za jednog ubijenog neprijateljskog vojnika strelja se stotinu talaca. 

Nemačka oružana sila po direktivama iz Berlina, u ovom delu Srbije stvara zastrašujući primer sveteći se i za nemačke poraze u prvom svetskom ratu. O tom periodu govori i originalni neprijateljski izveštaj:

"... 342. pešadijska divizija završila je čišćenje Mačve. Veći broj naseljenih mesta je spaljen ... 1300 streljanih, 21580 uhapšenih ... "

Tih dana je i Vera uhapšena. U Loznici su je prepoznali četnici:

"Jel’ devojko ... jel’ ti ono beše ćerka advokata Blagojevića iz Šapca? ... Jesi, jesi! ... Najzad si dolijala! ... Šta veliš? ... Al’ će vojvoda da se veseli kad bude video koga smo mu doveli! ..." - smeškao se bradonja.

Za Veru i još nekoliko uhapšenih partizana štab Mačvanskog odreda ponudio je kao zamenu dvadeset četiri zarobljenika četnika.

"Ne damo je ni za stotinu četnika, pa makar bile i sve vojvode!" - stigao je odgovor.

Kratko je trajala radost četnika što su se domogli "crvene Vere". Uz pomoć drugova devojka je uspela da pobegne iz dobro čuvanog zatvora. 

Iako fizički slaba, govorila je u odredu svojim drugovima da ne priznaje nikakave prepreke koje čoveka mogu onemogućiti ako on stremi određenom cilju.

"Mi moramo biti jači od svih prepreka..." - govorila je Vera trudeći se da i primerom pokaže snagu svojih reči.


*****



" ... Dvadesetog decembra, u rano jutro, sa četom Živana Vitomirovića Galame krenuli su članovi Okružnog komiteta partije za šabački okrug i članovi štaba Mačvanskog odreda. Četa je morala da pregazi razlivenu reku Korenita i izliveni Jadar. 

Na konju je pregazila samo jedna partizanka, dok su svi drugi morali da gaze vodu do pojasa. Nastao je mali zastoj, oklevanje. Neki su počeli da se izuvaju. Sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a, Vera Blagojević, tanka kao biljka, mršava i bleda, drhteći od zime, sa rukama skupljenim ispod tankog kaputića, bez reči je i bez zastajkivanja zagazila u ledenu, mutnu i prljavu vodu. 

Postiđeni, svi su krenuli za njom ..." 

... piše Parmaković u svojoj knjizi "Mačvanski partizanski odred" ilustrujući jednu od mnogobrojnih situacija gde je došla do izražaja Verina odlučnost.

Možda je i taj prelazak preko dve reke doprineo da se Vera teško razboli. 

Drugovi su je smestili kod nekih rođaka u Tekerišu da se oporavi. Kada je početkom 1942. godine okupator uz pomoć izdajnika po Mačvi organizovao čitave hajke na partizane i njihove simpatizere, Vera je ostala bez veze sa odredom preko dva meseca. 

Sve do početka marta kada su je četnici ponovo uhvatili u jednoj akciji "čišćenja Mačve od crvenih" - kako su govorili.

Opet mučenja. Svi napori da od ove devojke iznude priznanja o partijskim vezama, ostali su bezuspešni. Njeno herojsko držanje dovodilo je do besa batinaše "lozničkog vojvode" Tešanovića, koji je predaje Gestapou.

Čitavih petnaest dana smenjuju se najraznovrsniji i najbestijalniji metodi mučenja, gori od goreg, sa jednim jedinim ciljem: da se od Vere Blagojević iznudi priznanje!

Ona sve podnosi. Od udaraca je izobličena. Grize ionako razbijene usne da u strahovitim mukama slučajno ne oda neko ime.


*****



... U velikoj šumi Šicara zemlja se još puši iz tek iskopane rake kraj koje dovode ljude iz kolone. Dok stražari postrojavaju osuđene na ivicu rake, nedaleko od njih su mitraljeske cevi spremne da poseju smrt. 

Šezdeset dva rodoljuba od smrti deli samo trenutak koji je potreban stražarima da se udalje ispred onih koji su osuđeni da budu streljani.

Trenutak koji je Vera Blagojević iskoristila da podigne zdravu ruku i uputi poklič:

"Pucajte, pobeda je naša! Prkosno umiremo za slo ..."

Mitraljeski rafal joj je presekao poslednje reči.

(Kekec, 1979.)

Vera Blagojević (foto: Wikipedia)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment