Punk spektakl u zemunskoj hali Pinki '79: "Ako mi keva vidi sliku u novinama, ubiće me od batina... "


Decembar 1979: Odziv pank-rok grupa na takmičenje pankera zakazano u hali "Pinki" u Zemunu pokazalo je koliko sličnih grupa postoji u Beogradu i bližoj okolini. Nije ni čudo, jer klincima željnim da osnuju muzičku grupu i znače nešto za svoju okolinu, najlakše je da se posvete panku, ne samo zato što je on trenutno u modi, već iz prostog razloga što im za sviranje te muzike nije potrebno mnogo muzičkog znanja (čak ni talenta, rekli bismo), a za pisanje tekstova im ne treba mnogo mozga, jer je najvažnije da oni budu buntovni i skaradni.

Tako je od velikog broja prijavljenih grupa, za takmičenje odabrano 27. Njihova imena je bilo teško zapamtiti, ali nije ni potrebno pominjati ih, jer u muzičkom svetu ništa ne znače (niti će značiti, najverovatnije), a uglavnom su bila neukusna ("Smrdljive čarape", "Krvavi tamponi", "Mrtvački sanduci"), što je pravim pankerima možda i simpatično.

Govoriti o muzici koja se te večeri mogla čuti u hali "Pinki" takođe nam izgleda sasvim suvišno.
jer, uz napomenu da ne pripadamo muzičkim puritancima, moramo reći da muzike i nije bilo, osim ako ona nije urlikanje, prangijanje gitarama, valjanje po podu i kreveljenje.

Ipak, nije nam namera da sve to osuđujemo, jer je činjenica da se većina onih koji su došli na pank-spektakl - odlično zabavljala. A zbog njih je, uostalom, ova manifestacija i održana...

Što se publike tiče, ona je bila pravi učesnik ove priredbe, po mnogo čemu čak i interesantnija od pankera sa scene.

Sa malih ekrana i stranica časopisa naši omladinci i omladinke su dobro naučili kako se pankeri ponašaju i odevaju, pa su se iz petnih žila potrudili da ih te večeri imitiraju, jer, bože moj, to je danas štos!

Doduše, bilo je mnogo onih, naročito među devojkama, koji su poslednje pripreme oko garderobe i šminke činili pred halom "Pinki", pre nego što će ući na pank-spektakl, jer od kuće tako odeveni i našminkani ili nisu smeli da krenu, ili ih je bilo sramota od poznanika.

- Nije trebalo ovako da dolazim - čuli smo jednu pristojno odevenu devojku kako se žali svojim "maskiranim" drugaricama. - Izgledam kao budala među ovim kretenima...

- Nemoj da me slikaš, molim te! - obraća se gitarista grupe "Smrdljive čarape" našem foto-reporteru. - Ako mi keva vidi sliku u novinama, ubiće me od batina...

- Ej, idi slikaj onoga, molim te! - obraća mu se drugi panker, pokazujući na jednog svog istomišljenika, obraza probodenih zihernadlama. - Ćale mu je budža, pa kad mu vidi sliku, poješće se k'o leba...


Pank je kod nas samo poza?



Zihernadla je glavni modni detalj svakog pankera. Ako nije u reveru ili na leđima, sigurno je probodena kroz obraz ili uvo.

Gledali smo kako prpošni momci na licu mesta otvaraju nove rupe u obrazima, stoički, bez znaka bola, jer pravi panker prezire sve, a i bol.

U stvari, jasno je bilo da je te večeri mnogima bilo najvažnije da se na bilo koji način istaknu i budu zapaženi, ne samo zato što im to u normalnim okolnostima teže polazi za rukom, već i zbog prostog_razloga što je većina prisutnih pripadala generaciji pubertetlija.

Ipak, ne može se poreći da su novosadski profesor Čonkić i njegova "Pekinška patka" izvršili snažan uticaj na jedan deo mladih, pogotovo svojim poslednjim hitom "Biti ružan, pametan i mlad". Jer, ružnih i mladih bilo je te večeri više nego na jednoj ranijoj priredbi.

Što se pametnih tiče, verovatno je i njih bilo, ali ih je zaista bilo teško prepoznati...

Za utehu onima, koje će možda fotografije koje objavljujemo zabrinuti, pomenimo i to da su već sutradan svi ovi pankeri i pankerke krenuli u škole pristojno odeveni, bez zihernadli u obrazima i ušima.

Doduše, to nismo mogli proveriti, ali smo sigurni da je bilo tako.

Jer, pank je kod nas samo poza, samo jedan od prolaznih načina zabave manjeg broja mladih i sigurno je da nikada neće postati stil života, oblačenja niti razmišljanja.

Napisao: Danilo Štrbac, snimio: Zoran Kršljanin (RTV revija, 1979.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate