Jevgenij Jevtušenko '80: Volim Rovinj, Davičova "Hana" jedna je od najlepših pesama koje sam čitao

Najpoznatiji savremeni sovjetski pesnik postao je i zvezda velikog ekrana. Igra slavnog naučnika Ciolkovskog u filmu Save Kuliša "Uzlet". Šta "anfan teribl sovjetske poezije" kaže o svom prvom filmskom iskustvu, rodnom Sibiru kome se uvek vraća, prvom romanu, padanju u nemilost...

Hoće da razgovara, rekao je, ali prvo mora da pojede barem jedan sendvič i popije dva đusa plus čaj. 

Dodaje da nikad u prepodnevnim časovima ne pije bilo šta žestoko, isto važi i kad radi. Ne može veli, da zamisli kako neki ljudi mogu u isto vreme i da pišu, stvaraju i da "odvajaju kapljicu". 


Dok utoljava prvu jutarnju glad i žeđ, Jevtušenko nam se žali na umor: 

- Fest iscrpljuje! 

Govori veoma dobro engleski. Više puta bio je na turneji po SAD, a i druga žena mu je Engleskinja, prevodilac ruske literature. Uskoro očekuje s njom i drugo dete i nada se da će to biti ćerka: 

- Da imam nekog ko će paziti me u starosti.

Najpoznatiji savremeni sovjetski pesnik, naš stari znanac inače, boravio je protekle nedelje u Beogradu, ali ne da bi čitao svoje stihove, već da se predstavi publici u novom izdanju, kao filmski glumac. 

On igra glavnu ulogu u "Uzletu", slavnog sovjetskog naučnika i oca sovjetske kosmonautike Ciolkovskog (1857 - 1935). To je biografsko-filozofski film u režiji Save Kuliša i po scenariju Olega Osetinskog. 

Kažemo Jevtušenku da znamo o njegovoj poodavnoj i potajnoj želji da odigra nešto na filmu, jer ga je takvom idejom zarazio još 1962. godine italijanski reditelj Pazolini, ponudivši mu ulogu Isusa Hrista u svom istoimenom filmu. 

Jevtušenko je tada prihvatio ponudu, ali je bio onemogućen u svojoj želji, kako se moglo i očekivati. Još jednom se, 1969. godine, Jevtušenku ukazala prilika da bude glumac: reditelj Eldar Rizanov hteo ga je za ulogu Sirana de Beržeraka, ali se administracija ponovo usprotivila. 

Konačno, po sistemu "treća-sreća", pošlo mu je za rukom da u poslednjem navratu ostvari svoj stari san...

Jevgenij Jevtušenko u Beogradu, februara 1980. godine
(foto: Zoran Kršljanin)

• Zašto ste toliko želeli da se oprobate na filmu?


- Ja nisam to hteo niti učinio zbog slave. Ona meni nije potrebna. Želeo sam novo iskustvo, želeo sam da eksperimentišem sam sa sobom. Bio sam ja sve u životu, i seljak, i radnik, i vozač, i mornar, i fotograf, i pesnik...


• I kakva je razlika, kako biste opisali svoje prvo filmsko iskustvo?


- Razlika je ogromna. Pesnik, estradni pesnik kakav sam ja, ima za partnera publiku i on, da bi se njegova reč čula do poslednjeg u dvorani, mora ga preuveličava svoje emocije...

Ekran, međutim, sam po sebi uveličava i otud je pristup potpuno drugačiji. To može nekom da liči na isto, ali kako, onda, objasniti činjenicu da veliki pozorišni glumci loše prođu na ekranu i obrnuto.


• Šta je, dakle, vama lakše bilo?


- Teško je reći. Zamislite trenutak u kome pesnik pred hiljadama ljudi čita svoja najintimnija osećanja, a pođite od toga da su ona, da je poezija uopšte zasnovana na bolu. Vi niste pesnik i vi se, kad vam je teško, poverite jednom, dvojici prijatelja rizikujući da vam se oni, možda, u sebi čak i podsmehnu. 

Otud ljudi u religioznim sredinama i odlaze u crkvu, da bi se u mraku ispovedali: nekom moraju reći šta ih pritiska, a to je najlakše u tmini. 

Pesnik, poput mene, ogoljen je, on i njegova osećanja, dok govori svoju poeziju, ostaju u tom trenu potpuno nezaštićeni. Glumac je, međutim, zaštićen, jer na kraju krajeva on kazuje nečiji tuđi bol, nečiju tuđu muku. Sad vi sami odlučite kad mi je bilo lakše...


• Kakav je vaš sud, da li ste uspeli u svom debiju?


- Da se najpre nas dvoje razumemo! Ja ne želim da budem glumac. Dobio sam posle "Uzleta" mnogo ponuda i ja ih sve poštujem, ali to nije moja budućnost. Znate li zašto? Čak i tako veliki glumci kao Žan Gaben ili Spenser Trasi dolazili su u situaciju da prihvataju nešto što ne bi želeli. Ja neću da dolazim u takvu situaciju. 

Ulogu Ciolkovskog sam sa radošću prihvatio, jer je ona, pored izazova, značila i mogućnost da budem, makar na ekranu, mnogo bolji čovek nego što sam to ja u stvari. Ne znam da li sam svojom igrom uspeo da dostignem njegovu visinu. Ali, verujte mi na reč, gluma je veoma, veoma težak posao...


• Šta vas je najviše iznurivalo?


- Fizički, to je bilo čekanje. Čekaj da nameste rekvizite, čekaj da urade ovo ili ono, čekaj da dođe red na tebe. Nisam strpljiv čovek, a to onda teško pada ... 

Dalje, pošto sam ja igrao i Ciolkovskog u postarijem dobu, bio sam danima pod debelom šminkom, sa bradom, u kabastom kaputu. Jednog dana četiri puta su mi stavljali i skidali šminku tako da su mi kožu s lica skoro odrali. 

Sećam se jednog dana, pošto sam se tada već bio razveo od prve žene i izgubio stan u Moskvi, morao sam da odem kod gradonačelnika, da doputujem iz Kaluge, rodnog mesta Ciolkovskog u kome smo snimali, da bih od njega zatražio novi stan. 

Tolika je žurba, zbog snimanja, bila da sam u Moskvu došao odeven kao u predrevolucionarnom periodu, sa bradom Ciolkovskog. Mislio sam da će se ljudi isprepadati, zgražavati, a niko me nije niti pogledao: svako je jurio hodnicima zaokupljen svojim sopstvenim brigama... 

Snimanje me je iznurilo i u moralnom smislu. Vrlo je čudna to osećanje da ste, makar i za kratko, neki drugi čovek. Sad mi je jasno zašto se neki glumci poistovećuju sa likovima koje igraju, pa nesporazume umeju čak da unesu i u svoj privatni život. To se, jasno, dešava samo lošim glumcima. 

Moj reditelj Kuliš mi je rekao da čak i genijalni glumci imaju svoja klišea, oni možda nešto manje od onih neuspelih i da zato i ne pokušavam da glumim: "Budi Jevtušenko!"

Ljudi, rođaci Ciolkovskog, govorili su mi u Kalugi da čak i fizički podsećam na našeg naučnika, ja mislim da ne ličim ...

Jevtušenka intervjuiše Jasmina Lekić (foto: Zoran Kršljanin)

• Čuli smo da biste sad želeli da režirate jedan film, što će reći da imate sve šanse da od "anfan teribl sovjetske poezije" postanete "anfan teribl sovjetske kinematografije"?


- Znate kako je: jednom anfan teribl, uvek anfan teribl. Odista bih hteo da napravim svoj film, nešto poput Felinijevog "Amarkorda", ali će umesto mora i brodova u njemu biti Sibir. Želeo bih da evociram uspomene na svoje sibirsko detinjstvo.

Sad se do mog rodnog mesta Zima u Sibiru putuje avionom, plus nekoliko dana vozom. A, nekad sam ja, kao osmogodišnji dečko, putovao pola godine iz Moskve u to seoce, spavao po stanicama,
zarađivao i prehranjivao se pevajući i recitujući, čak sam i krao... 

Želim da snimim taj film ne iz neke puke ambicije, već zato što mislim da takav film mogu samo ja da snimim. Na žalost, ja neću moći da igram sebe, moraću da nađem nekog dečaka, a i inače nameravam da angažujem naturščike, kao što je uradio Olmi u svom predivnom filmu "Drvo za klompe".


• Idete li i danas u Sibir?


- Ja ne mogu da zamislim svoj život bez Sibira, to je najlepši deo sveta za mene. Već sam brodićem preplovio pet najvećih sibirskih reka, a ove godine ću sa prijateljima ponovo tamo poći, duž reke Selenga...


• Objavili ste nedavno svoj prvi roman "U jagodnjaku": pišete li još poeziju, čitate li je kao nekada pred hiljadama ljudi?


- Poslednji put sam to činio prošlog decembra u moskovskoj "Sportskoj dvorani" pred 15.000 ljudi. Bio sam pre godinu dana ovde kod vas, u Zagrebu ... ali samo na jedan dan, jer sam zbog snimanja "Uzleta" morao odmah da se vratim. 

Moram, međutim da kažem kako me pisanje proze onemogućava da, kao nekada, mnogo putujem. Proza je teška disciplina, zahteva osamljivanje i mirovanje.


• O čemu je vaš prvi roman, kako je primljen?


- On je kao ruski boršč, mozaičan roman o kolektivizaciji, ali i o pop-pevačima, o Aljendeovim poslednjim danima, ali i o inteligenciji, seljacima našim... Mislim da je taj roman najvažnija stvar koju sam u životu uradio. Primljen je izvanredno od publike.


• Padali ste više puta u nemilost...


- Nadam se da ću i ubuduće. To znači da ne pišem za svačiji ukus, ne tražim da me svi vole. Imam protivnike... snobove, estete...


• Bili ste kritikovani i na Zapadu...?


- Reakcionarna štampa me je opisivala kao buntovnika u početku. Onda su shvatili da ja nisam ni lud, niti u zatvoru i to ih je zapanjilo. Oni misle da ako neko preživi, taj onda sigurno izdaje svoje ideje, prodaje dušu... Rekli su onda da sam pesnik establišmenta što je čisto s....

Isto je bilo i sa Majakovskim. Govorili su da je prodao dušu boljševicima, što je glupost bila ordinarna, jer on jeste bio boljševik. 

Ja jesam disident ako je reč o birokratiji, ako je reč o dogmi, ali ja nisam disident prema svojoj zemlji koja mi je majka i prema socijalizmu koji je moja vera.


• Šta biste rekli; za koga pišete, za koga ste pisali svoje pesme?


- Za svakog ko ne piše poeziju. Ne nastojim samo sebe da ispovedam, već da to činim za svakog ko nema glasa da sebe izrazi. 

Ja volim da pišem poeziju koja nije banalna intelektualcima, ali i dovoljno razumljiva za babušku koja pere lift. Tačnije bi bilo da nastojim tako da pišem...


• U Jugoslaviji se godinama nije pojavila nijedna vaša nova knjiga: znate li zašto?


- Zato što su vaši izdavači lenji. Mene ljudi, običan svet, presreće ovih dana na ulici i pokazuje mi neka stara izdanja mojih zbirki. U SAD je štampano 15 zbirki, ovde tri... U mojoj zemlji oko 35. 

Žao mi je što moj prvi roman nije štampan u većem izdanju. Pojavilo se u prodavnicama samo 130.000 kopija i one su bile u nekoliko dana razgrabljenje. Velika je kriza papira kod nas i zato je tako.


• Recite nam na kraju - često ste ovde dolazili - kako vam se mi činimo, koliko smo se promenili?


- Mnogo puta sam, istina, bio ovde. Svoj roman sam i napisao u Rovinju - jedno od meni najdražih mesta na svetu - u kući Oskara Daviča koga veoma volim i cenim. 

Njegova "Hana" jedna je od najlepših pesama koje sam čitao. 

Da li se primećuju promene? Sve je uznapredovalo, sve se nekako uvećalo i to je i normalno i to je dobro. Ali, kao i svuda u svetu, i ovde su ljudi postali sebičniji...

Razgovarala: Jasmina Lekić, obrada: Yugopapir (RTV revija, februar 1980.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate