Najpoznatiji savremeni sovjetski pesnik postao je i zvezda velikog ekrana. Igra slavnog naučnika Ciolkovskog
u filmu Save Kuliša "Uzlet".Šta "anfan teribl sovjetske poezije" kaže o svom prvom filmskom iskustvu, rodnom Sibiru kome se uvek vraća, prvom romanu, padanju u nemilost...
Hoće da razgovara, rekao je, ali prvo mora da pojede barem
jedan sendvič i popije dva đusa plus čaj. Dodaje da nikad u
prepodnevnim časovima ne pije bilo šta žestoko, isto važi i kad
radi.
Ne može veli, da zamisli kako neki ljudi mogu u isto vreme i da pišu, stvaraju i da "odvajaju kapljicu".
- Fest
iscrpljuje!
Govori veoma dobro engleski. Više puta bio je na
turneji po SAD, a i druga žena mu je Engleskinja, prevodilac ruske
literature. Uskoro očekuje s njom i drugo dete i nada se da će to
biti ćerka:
- Da imam nekog ko će paziti me u starosti.
Najpoznatiji savremeni sovjetski
pesnik, naš stari znanac inače, boravio je protekle nedelje u
Beogradu, ali ne da bi čitao svoje stihove, već da se predstavi
publici u novom izdanju, kao filmski glumac.
On igra glavnu ulogu u
"Uzletu", slavnog sovjetskog naučnika i oca sovjetske
kosmonautike Ciolkovskog (1857 - 1935). To je biografsko-filozofski film
u režiji Save Kuliša i po scenariju Olega Osetinskog.
Kažemo
Jevtušenku da znamo o njegovoj poodavnoj i potajnoj želji da odigra
nešto na filmu, jer ga je takvom idejom zarazio još 1962. godine italijanski reditelj Pazolini, ponudivši mu ulogu Isusa Hrista u
svom istoimenom filmu.
Jevtušenko je tada prihvatio ponudu, ali je
bio onemogućen u svojoj želji, kako se moglo i očekivati. Još
jednom se, 1969. godine, Jevtušenku ukazala prilika da bude glumac:
reditelj Eldar Rizanov hteo ga je za ulogu Sirana de Beržeraka, ali
se administracija ponovo usprotivila.
Konačno, po sistemu
"treća-sreća", pošlo mu je za rukom da u poslednjem
navratu ostvari svoj stari san...
• Zašto ste toliko želeli da se
oprobate na filmu?
- Ja nisam to hteo niti učinio zbog
slave. Ona meni nije potrebna. Želeo sam novo iskustvo, želeo sam
da eksperimentišem sam sa sobom. Bio sam ja sve u životu, i seljak,
i radnik, i vozač, i mornar, i fotograf, i pesnik...
• I kakva je razlika, kako biste
opisali svoje prvo filmsko iskustvo?
- Razlika je ogromna. Pesnik, estradni
pesnik kakav sam ja, ima za partnera publiku i on, da bi se njegova
reč čula do poslednjeg u dvorani, mora ga preuveličava svoje
emocije...
Ekran, međutim, sam po sebi uveličava
i otud je pristup potpuno drugačiji. To može nekom da liči na
isto, ali kako, onda, objasniti činjenicu da veliki pozorišni
glumci loše prođu na ekranu i obrnuto.
• Šta je, dakle, vama lakše bilo?
- Teško je reći. Zamislite trenutak u
kome pesnik pred hiljadama ljudi čita svoja najintimnija osećanja,
a pođite od toga da su ona, da je poezija uopšte zasnovana na bolu.
Vi niste pesnik i vi se, kad vam je teško, poverite jednom, dvojici
prijatelja rizikujući da vam se oni, možda, u sebi čak i
podsmehnu.
Otud ljudi u religioznim sredinama i odlaze u crkvu, da bi
se u mraku ispovedali: nekom moraju reći šta ih pritiska, a to je
najlakše u tmini.
Pesnik, poput mene, ogoljen je, on i njegova
osećanja, dok govori svoju poeziju, ostaju u tom trenu potpuno
nezaštićeni. Glumac je, međutim, zaštićen, jer na kraju krajeva
on kazuje nečiji tuđi bol, nečiju tuđu muku. Sad vi sami odlučite
kad mi je bilo lakše...
• Kakav je vaš sud, da li ste uspeli u svom debiju?
- Da se najpre nas dvoje razumemo! Ja ne želim da budem glumac.
Dobio sam posle "Uzleta" mnogo ponuda i ja ih sve poštujem,
ali to nije moja budućnost. Znate li zašto? Čak i tako veliki
glumci kao Žan Gaben ili Spenser Trasi dolazili su u situaciju da
prihvataju nešto što ne bi želeli. Ja neću da dolazim u takvu
situaciju.
Ulogu Ciolkovskog sam sa radošću prihvatio, jer je ona,
pored izazova, značila i mogućnost da budem, makar na ekranu, mnogo
bolji čovek nego što sam to ja u stvari. Ne znam da li sam svojom
igrom uspeo da dostignem njegovu visinu. Ali, verujte mi na reč,
gluma je veoma, veoma težak posao...
• Šta vas je najviše iznurivalo?
- Fizički, to je bilo čekanje. Čekaj
da nameste rekvizite, čekaj da urade ovo ili ono, čekaj da dođe
red na tebe. Nisam strpljiv čovek, a to onda teško pada ...
Dalje,
pošto sam ja igrao i Ciolkovskog u postarijem dobu, bio sam danima
pod debelom šminkom, sa bradom, u kabastom kaputu. Jednog dana
četiri puta su mi stavljali i skidali šminku tako da su mi kožu s
lica skoro odrali.
Sećam se jednog dana, pošto sam se tada već bio
razveo od prve žene i izgubio stan u Moskvi, morao sam da
odem kod gradonačelnika, da doputujem iz Kaluge, rodnog mesta
Ciolkovskog u kome smo snimali, da bih od njega zatražio novi stan.
Tolika je žurba, zbog snimanja, bila da sam u Moskvu došao odeven
kao u predrevolucionarnom periodu, sa bradom Ciolkovskog. Mislio sam
da će se ljudi isprepadati, zgražavati, a niko me nije niti
pogledao: svako je jurio hodnicima zaokupljen svojim sopstvenim
brigama...
Snimanje me je iznurilo i u moralnom smislu. Vrlo je čudna
to osećanje da ste, makar i za kratko, neki drugi čovek. Sad mi je
jasno zašto se neki glumci poistovećuju sa likovima koje igraju, pa
nesporazume umeju čak da unesu i u svoj privatni život. To se, jasno, dešava samo lošim glumcima.
Moj reditelj Kuliš mi je rekao
da čak i genijalni glumci imaju svoja klišea, oni možda nešto
manje od onih neuspelih i da zato i ne pokušavam da glumim: "Budi
Jevtušenko!"
Ljudi, rođaci Ciolkovskog, govorili su mi u Kalugi da
čak i fizički podsećam na našeg naučnika, ja mislim da ne ličim
...
• Čuli smo da biste sad želeli da
režirate jedan film, što će reći da imate sve šanse da od "anfan teribl sovjetske
poezije" postanete "anfan teribl sovjetske
kinematografije"?
- Znate kako je: jednom anfan teribl,
uvek anfan teribl. Odista bih hteo da napravim svoj film, nešto
poput Felinijevog "Amarkorda", ali će umesto mora i
brodova u njemu biti Sibir. Želeo bih da evociram uspomene na svoje
sibirsko detinjstvo.
Sad se do mog rodnog mesta Zima u Sibiru putuje
avionom, plus nekoliko dana vozom. A, nekad sam ja, kao osmogodišnji
dečko, putovao pola godine iz Moskve u to seoce, spavao po
stanicama,
zarađivao i prehranjivao se pevajući
i recitujući, čak sam i krao...
Želim da snimim taj film ne iz
neke puke ambicije, već zato što mislim da takav film mogu samo ja
da snimim. Na žalost, ja neću moći da igram sebe, moraću da nađem
nekog dečaka, a i inače nameravam da angažujem naturščike, kao
što je uradio Olmi u svom predivnom filmu "Drvo za klompe".
• Idete li i danas u Sibir?
- Ja ne mogu da zamislim svoj život
bez Sibira, to je najlepši deo sveta za mene. Već sam brodićem
preplovio pet najvećih sibirskih reka, a ove godine ću sa
prijateljima ponovo tamo poći, duž reke Selenga...
• Objavili ste nedavno svoj prvi
roman "U jagodnjaku": pišete li još poeziju, čitate li
je kao nekada pred hiljadama ljudi?
- Poslednji put sam to činio prošlog
decembra u moskovskoj "Sportskoj dvorani" pred 15.000 ljudi. Bio sam pre godinu dana ovde kod vas, u Zagrebu ... ali samo
na jedan dan, jer sam zbog snimanja "Uzleta" morao odmah da se
vratim.
Moram, međutim da kažem kako me pisanje proze onemogućava
da, kao nekada, mnogo putujem. Proza je teška disciplina, zahteva
osamljivanje i mirovanje.
• O čemu je vaš prvi roman, kako je
primljen?
- On je kao ruski boršč, mozaičan
roman o kolektivizaciji, ali i o pop-pevačima, o Aljendeovim
poslednjim danima, ali i o inteligenciji, seljacima našim... Mislim
da je taj roman najvažnija stvar koju sam u životu uradio. Primljen je izvanredno od publike.
• Padali ste više puta u nemilost...
- Nadam se da ću i ubuduće. To znači
da ne pišem za svačiji ukus, ne tražim da me svi vole. Imam
protivnike... snobove, estete...
• Bili ste kritikovani i na
Zapadu...?
- Reakcionarna štampa me je opisivala
kao buntovnika u početku. Onda su shvatili da ja nisam ni lud, niti
u zatvoru i to ih je zapanjilo. Oni misle da ako neko preživi, taj onda sigurno
izdaje svoje ideje, prodaje dušu... Rekli su onda da sam pesnik
establišmenta što je čisto s....
Isto je bilo i sa Majakovskim. Govorili su da je prodao
dušu boljševicima, što je glupost bila ordinarna, jer on jeste
bio boljševik.
Ja jesam disident ako je reč o birokratiji, ako je
reč o dogmi, ali ja nisam disident prema svojoj zemlji koja mi je
majka i prema socijalizmu koji je moja vera.
• Šta biste rekli; za koga pišete,
za koga ste pisali svoje pesme?
- Za svakog ko ne piše poeziju. Ne
nastojim samo sebe da ispovedam, već da to činim za svakog ko nema
glasa da sebe izrazi.
Ja volim da pišem poeziju koja nije banalna
intelektualcima, ali i dovoljno razumljiva za babušku koja pere
lift. Tačnije bi bilo da nastojim tako da pišem...
• U Jugoslaviji se godinama nije
pojavila nijedna vaša nova knjiga: znate li zašto?
- Zato što su vaši izdavači lenji.
Mene ljudi, običan svet, presreće ovih dana na ulici i pokazuje mi
neka stara izdanja mojih zbirki. U SAD je štampano 15 zbirki, ovde
tri... U mojoj zemlji oko 35.
Žao mi je što moj prvi roman nije
štampan u većem izdanju. Pojavilo se u prodavnicama samo 130.000
kopija i one su bile u nekoliko dana razgrabljenje. Velika je kriza
papira kod nas i zato je tako.
• Recite nam na kraju - često ste
ovde dolazili - kako vam se mi činimo, koliko smo se promenili?
- Mnogo puta sam, istina, bio ovde.
Svoj roman sam i napisao u Rovinju - jedno od meni najdražih mesta
na svetu - u kući Oskara Daviča koga veoma volim i cenim.
Njegova
"Hana" jedna je od najlepših pesama koje sam čitao.
Da li
se primećuju promene? Sve je uznapredovalo, sve se nekako uvećalo i
to je i normalno i to je dobro. Ali, kao i svuda u svetu, i ovde su
ljudi postali sebičniji...
Razgovarala: Jasmina Lekić, snimio: Zoran Kršljanin, obrada: Yugopapir (RTV revija, februar 1980.)
