Osman Kadić Rođo (84), životna priča poslednjeg bihaćkog nosača: Posao ušao u koštanu srž (1991)




Dala žena barjak nekim rođacima u selu, za svatove, a oni mi nisu vratili. Moraću da nabavim novu. Jugoslovensku, jašta! Sada, nešto, napadaju Tita. Aman, pod njim smo živeli ne bi se moglo reći loše skoro pedeset godina, bezbeli

Maj 1991: Jedini nosač u Bihaću 84. godišnji Osman Kadić Rođo i dalje vuče i gura svoja kolica, u koja se "upregnuo" odmah posle Prvog svetskog rata. Davno je radio i na plažama Kana, Nice i Monte Karla...


*****



Svi stariji Bišćani kazaće da je priča istinita: pre tridesetak godina, kada su prvi turisti iz inostranstva "otkrili" lepote i doline Une, na glavnoj raskrsnici u Bihaću, namernici Francuzi nešto su se raspitivali.

Prišao im je čovek s kolicima, jedini nosač u Bihaću, Rođo i na besprekornom francuskom pomogao da se zapute kuda su naumili. Prijatno iznenađen, jedan od Francuza je rekao:

Osman Kadić Rođo (crtež Mome Markovića)
"Koliko jezika znaju ovdašnji profesori, kad nosač ovako govori francuski." 

Kasnije, o Rođi su pisali u svojim novinama.

Ima i Rođina slika - "upregnut" u svoja kolica, stoji na raskrsnici...

I danas je Rođo (imenom i prezimenom Osman Kadić) jedini nosač u Bihaću.

Nedavno je napunio osamdeset četvrtu života i sedamdesetu nosačkog "staža".

Pritiska ga doba, ali sadašnja kolica su sa gumenim točkovima, lakše se vuku.

- A, i ovaj posao mi je ušao u krv, u telo, u mozak, u koštanu srž - veli Rođo. - Ne mogu da zamislim život bez ovih kolica, a bo’me ni bez tereta u njima, od ovoga živim i nekoliko usta hranim.

Francuskog što se tiče, Rođo ga je naučio pre šezdesetak godina, kad se obreo u Francuskoj, gde je, na čuvenim mondenskim plažama Nice, Kana i Monte Karla "radio svakakve, a većma nosačke poslove".

Iz tog vremena mu je navika da nosi beretku i da se kupa u gaćama dužim nego što ostali oblače na plažama Une.

"Bilo, pa prošlo", brani se Rođo kad navale da priča šta je sve radio po Francuskoj. Jer, plaši se, priznaje, da će ga bihaćki dokonjaci "uzeti na zub" i kasnije dopričati kako su mu, na onim luftiguz-ladolež plažama, izvesne dame sedale na koleno...

- Ne može se bez šale ni kad je najteže u životu - kaže. - Nego, bilo je u Francuskoj svakojakih šejtanluka... ali, sve u svoje vreme, je l’ tako?

Rođo je uvek umeo i da ima, i da nema, i da nikada ne bude u zavadi sa ljudima i životom.

On svoja kolica ne ispušta iz ruku već sedam decenija.


Od malih nogu i drvenih kolica



Osmana Kadića Rođu upoznao sam pre četrdeset godina, kad sam došao u Bihać da učim gimnaziju. Ima više od dvadeset kako beležim njegova kazivanja o svakom susretu, a viđamo se najmanje dva puta u godini.

Jedna od prvih Rođinih priča:

- Rođaci i komšije su pričali da sam rođen 1907. Ni majku ni oca nisam zapamtio, rano su umrli. Othranio me i podigao deda Jusuf, babo moje majke... Sirotinja smo bili, velika i teška, preteška. U kući mnogo čeljadi, dece, starijih. A, zemlje malo, il’ nimalo. Nije bilo nekih zanata, a kamoli fabrika. 

Sve skupo, jedva se sakupljalo za proju i mleko, o mesu ni govora. Samo za Bajram ako se nešto zaklalo, i to pre pile nego ovan...

Od malena još, Osmana svi u "bilome Bišću na Krajini" zovu Rođo. Možda i stoga što je rano ostao bez najrođenijih.

- Moj deda po majci, rahmetli Jusuf, bijaše dobar, ali siromah. I, nekako sav spleten u toj golemoj bedi, nije umeo da me posavetuje šta da radim. Tako sam, na svoju ruku, počeo da poslušam druge: uneo drva, kupio somun u pekari, iz dućana donosio cuker i kavu...

Ali, nikada nisam bio "sluga", "seoski slugančić", nego pravi pravcati nosač!

Tako sam se pomagao još dok je trajao prvi veliki rat. A kolica sam uzeo zvanično negde kad mi je bilo četrnaest.

Jedini je nosač ne samo u Bihaću, nego u celome Pounju. Zbog toga, lokalni šereti ga ne zovu samo Rođo, nego i Jedini.

- Nemam ni broja nosačkog, nego sam "Be-Be", bez broja - priča Rođo. - A, na mene se, u mome veku, niko nije požalio! Ili da je nekome nešto pofalilo - taman posla! Brinuo sam da nikome ne zakasni fasunga-sledovanje kad je, ono, hrana davana na karte i tačkice.

Sećam se: na "Er-jedan" kartu dobijalo se najviše; takve su imali najbolji radnici, udarnici. Ali, koristili su ih i rukovodioci, najčešće...

Moram da ti kažem, niko me u mome veku nije tužio sudu, niti sam kažnjavan i osuđivan...

Mnogi Bišćani znaju Rođu "od malih nogu" i "od malih drvenih kolica".

- Sada su s gumenim točkovima, lakše se vuku, osovine se podmazuju, a tek kotrljajući ležajevi. Ova nova kolica poklonili su mi radnici Elektrodistribucije "Slapovi na Uni". Za ovaj dar večito sam im zahvalan.

Rođo je rođen u bihaćkom naselju Harmani, na levoj obali Une, nekoliko stotina metara od Jarka, kanala iskopanog još s početka ovog veka, u vreme austrougarske vladavine.

- Ovaj rukavac je probijen da bi se izgradila prva mala hidrocentrala na Uni, u Bihaću - podseća Rođo. - Evo je, i danas pravi struju.

Gde je nekad bila prizemljuša Kadića - dve su kuće: Osmanova i najstarijeg mu sina. Na Rođinoj nema više držača za zastavu, a za svaki državni praznik iznosio je na kuću redovno, i prvi - jugoslovensku trobojku sa petrokrakom.

- Dala žena barjak nekim rođacima u selu, za svatove, a oni mi nisu vratili. Moraću da nabavim novu. Jugoslovensku, jašta! Sada, nešto, napadaju Tita. Aman, pod njim smo živeli ne bi se moglo reći loše skoro pedeset godina, bezbeli.

A to što crveni neće da pocrvene od stida zbog mnogih nevaljalština što su ih počinili, neka im je na čast! Ne treba, velim, ni komuniste baš za sve optuživati... 

Ipak, svi mi već dugo, pa i danas, živimo bolje nego što smo nekada davno živeli... Ona ranija gospoda i bogataši... ama, njih beše malo. I sad su se neki obogatili, većina pošteno, ali neki...

Neka, bolan, uvek se našlo i onih drugih... Tako će ti biti dok je sveta i dunjaluka, dok je alaha i hajvana, i insana...


Sreli su se na vašaru



Dugo je Rođo momkovao, znali su ga u mnogim mahalama, a voleo je i da se ne samo okrene za lepom curom, nego i "dobaci" poneku šalu, naravno uljudnu, više kao kompliment.

Status neženje sačuvao je sve do svoje trideset šeste. Iznenada, usred ratne 1943, na vašaru u Bihaću, "kod ringišpila", upoznao je Đulu, lepu devojku iz sela Majdan-Turija, blizu čuvene Gata-Ilidže.

- Ona je znatno mlađa od mene, ali beše lepotica. Jeste nosila zar i feredžu, ali ja joj, dok se vozila na ringišpilu, ugledam lice rumeno i belo. Pitam je, posle, bi li pošla za mene, a ona se, onako, stidi, okreće glavu. I, tako, malo-pomalo, pa uzesmo se...

Đula i Rođo imaju četvoro dece.

- Najstariji je Mumin, doskora je radio u kartonaži Štamparije "Bratstvo", a kad su otišli pod stečaj ostao bez posla i sada ponešto uradi privatno u radionici kod kuće. Drugi sin Đika otvorio je privatnu radnju, pošto se vratio iz Nemačke, sa privremenog rada.

Sa mnom i Đulom su sin Izet, koji je izučio mašinbravarski zanat i radi u bihaćkom pogonu Željezare Zenica, i ćerka Haseda. Ona je završila srednju školu, ali još nije našla posao...

Nije nam lako, ali nekako sastavljamo kraj s krajem.

Za Đulu i mene prvi u mesecu ništa ne znači. Nikada nisam bio socijalno osiguran, i ne primam penziju. Jeste žena s decom uplaćivala neki minimalni staž i prima neku jadnu penzijicu.

Pravo da ti kažem, ja se o tim parama ne raspitujem. Neka meni mojih kolica, dok sam još na nogama i dok mogu da ih vučem... To je, za mene, prava borba za život, bezbeli.

Da je po božjoj i ljudskoj pravdi, imao bi’ ja i dvostruko staža, jer sedamdeset godina vučem i guram kolica. "Pauzirao" sam samo godinu i po - kao vojnik bivše jugoslovenske vojske, kadar sam služio u Beogradu, u bolničkoj četi.

Možda bi trebalo - a ja velim: sigurno bi bilo pravedno - svima vojsku uračunati u penzijski staž, i to je služba zemlji i narodu.

Poručio sam Rođi da ću doći kod njega u goste da ponešto proverim, dopišem. I, uranio te subote, da stignem na vreme. Međutim, nisam ga zatekao - još pre sedam sati otišao je na pijacu.

- Subota je sajmeni dan u Bihaću, pa nije hteo da propusti neki poslić - pravdala ga je supruga Đula, koja je ostala da se zabavlja sa unukama Fadilom i Jasminkom, ćerkicama najstarijeg sina.


Borba za život



Nedaleko od autobuske stanice, u Prekounju, ugledao sam Rođu - vuče kolica puna plinskih boca.

Rođo: Borba za život! (foto: Božo Majstorović)

- Zar nismo rekli da me sačekaš kod kuće u devet sati - ukorio sam ga.

- Borba za život - odgovorio je. - Meni moja deca kažu: Babo, nemoj više da vučeš ta kolica, sramota nas da tako star tegliš, mi ćemo ti davati koliko treba. Onda ja njima lepo uzvratim: kako ćete meni, majci i nezaposlenoj sestri davati, kad ni za sebe i svoju decu nemate dovoljno. Neću se odvojiti od kolica dok sam živ!

Pozvao sam ga da predahne, ponudio da svratimo u kafanicu.

- Jok, bolan! I dalje ne pijem ni rakiju, ni kavu! Samo u zimu čaj, a leti sok... Stalno mi je na pameti moj daidža Zuhdo, koga su zvali Danguba. Taj nikada nije radio, a redovno ispijao čokanje, kad je imao para; a ako nije - uvek se našlo onih koji su mu plaćali piće.

Zuhdo je svašta pričao, a oni okolo zbijali šale...

E, da sam ja pio, zar bi’ ovoliko poživeo, i snagu sačuvao. Ustajem, obično, oko šest ujutro, i radim do mraka, vučem moja kolica...

I tako Osman Kadić Rođo - punih sedamdeset godina: ne odvaja se od svojih kolica, i svakoga dana pređe petnaestak kilometara.

- Ovaj posao me održava u životu, mislim - pripoveda Rođo, ne zastajkujući. - Nisam išao u škole, ali čitam i pišem kao da jesam. I, čitam bez naočara. Stiže mi redovno islamski verski list "Preporod", i ceo ga pročitam.

Na primer, zapao mi je članak "Kome smetaju Muslimani u Srbiji". Gledam i druge novine.

Šta će ovo, molim te, biti sa nama? Šta misli njihov Tuđman? Šta kaže vaš Milošević? Ja sam vavik vikao "crvena dobiva", vikao sam i kad je bila okupacija, pa me zbog toga umalo nisu i zatvorili. Dobivala je "crvena" dugo, a neki sada gube... 

Ja sam išao u džamiju na molitve kad mnogi nisu hteli ili nisu smeli.

Nabaviću opet jugoslovensku zastavu da je istaknem kad su državni praznici, a od hodže ću tražiti versku da je izvešem, takođe za praznike, verske...

Zapričani, naiđosmo do skulpture "Devojka na Uni".

Rođo nije propustio da se našali:

- E, jednom ćeš me uslikati, za moj ćeif, kod ove bronzane lipotice. Svaki put kad provezem kolica ovuda, moram da, što se kaže, bacim oko na nju - ovako lipu, visoku, glatku i golu!

Snimio sam Rođu kako "polaže ruku" na bronzanu lepoticu, delo vajara Vladimira Herljevića. Na žalost, bilo je oblačno, i - snimak nije uspeo.

Napisao: Božo Majstorović, obrada: Yugopapir (RTV revija, maj 1991.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate