Đačke ekskurzije pretvorile su se u orgijanje po hotelima: Zar tako, socijalistička omladino? (1978)

Oktobar 1978: "Sve je bilo u najboljem redu do ponoći, dok nismo utvrdili da smo sami, da oko nas na kilometre nema profesora. Tada je počelo...!"

Ekspres Politika: "Učenici Druge gimnazije iz Beograda u četiri časa ujutru 23. septembra demolirali su u hotelu "Stane Žegar" u Bohinju vatrogasne uređaje, lupali inventar, pretili portiru što ih je opominjao na red dok sa njima u to doba nisu bili nastavnici..."

Politika: "Demolirali subotički hotel iz obesti! 

Dvodnevni izlet učenika Treće beogradske gimnazije koji je otpočeo 26. a završio se 28. ovog meseca na Paliću dugo će se pamtiti, ali, na žalost, ne po nečemu lepom...

Prema izjavi domara i upravnika naselja, sve je počelo posle jedne opšte pijanke, koju su organizovali učenici pomenute škole. U nekoliko navrata, dok je orgijanje trajalo, domar naselja upozoravao je učenike da prestanu sa svojim obestima, ali oni nisu poslušali. U međuvremenu, i milicija je pokušala da interveniše, ali ni to nije pomoglo. Pokušali su i profesori pomenute škole da umire učenike i da im ukažu na njihovo ponašanje. Ali, i to je ostalo bez rezultata. Epilog svega bila je ružna slika koja je ostala iza njih u naselju. Neke sobe su potpuno demolirane, čaršavi, tapeti u sobama, inventar i sve ostalo gotovo da je potpuno uništeno..."

Ekspres Politika: "Kao da je tornado prošao kroz naš hotel "Alpe Adria" posle boravka učenika Treće ekonomske škole od 24. do 29. septembra. Šteta iznosi 10.000 dinara. Noću je u hotelu morala da interveniše milicija, dolazili su i lekari, dva učenika su preneta i u bolnicu... "


*****



Mnogo toga je već rečeno o neslavnim ekskurzijama Treće beogradske gimnazije "Vladimir Ilič Lenjin", Treće ekonomske škole i Druge beogradske gimnazije, mnogo toga i tačnog i netačnog. Sada, kada su se stvari iskristalisale, traži se krivac, a krivca nema, pa nema. U početku su kriva bila deca, a onda profesori koji su ih vodili, pa direktor gimnazije, pa roditelji, pa Gradski SIZ za osnovno i usmereno obrazovanje, pa...

Počeo je veliki turnir ping-ponga. U našoj redakciji počeli su da zvone telefoni.

- Zar mi zato šaljemo svoju decu na ekskurzije? - pitali su uzbuđeni roditelji. - Zar ih šaljemo da tamo nauče da piju i u pijanom stanju prave ekscese? Šta se u stvari dogodilo u Omladinskom domu na Paliću, šta u hotelu "Stane Žegar" u Bohinju, šta u hotelu "Alpe Adria" u Jesenicama?!


Šta kaže glavni prosvetni inspektor



U Gradskom sekretarijatu za obrazovanje i kulturu primio nas je glavni prosvetni inspektor Radoje Milanović. Škole su dužne da ovom sekretarijatu podnesu opširan izveštaj za ekscese ovakve vrste.

- Užasavam se nad onim što se dogodilo na Paliću, u Bohinju i Jesenicama. Zavod za unapređenje vaspitanja i obrazovanja izdao je brošure o tome kako treba organizovati đačke ekskurzije. Ja vrlo često kontaktiram sa direktorima škole i sugerišem im da ne potpadaju pod uticaj turističkih organizacija koje jedno obećavaju a drugo pružaju. Takođe ih upozoravam da na jednom mestu učenici ne ostaju duže od 24 časa, ako to vreme nije organizovano na najbolji mogući način. Mislim da su za ekscese direktni krivci direktori, nastavnička veća, pa i nastavnici koji vode ekskurzije.


Zid ćutanja



U Treću beogradsku gimnaziju "Vladimir Ilič Lenjin" krenuli smo zato što su, po pisanju naših dnevnih listova, njeni učenici bili najrazuzdaniji. Oni su u pijanom stanju demolirali Omladinsko naselje na Paliću. U svojoj su obesti otišli čak toliko daleko da su probili jedan pregradni zid?! Sve nam je to zvučalo pomalo neverovatno.

- Na ekskurzijama učenici, sticajem niza nepredviđenih okolnosti, ponekad sami režiraju svoju zabavu - rekao nam je direktor Treće beogradske gimnazije Jovović. - Neki tada prvi put probaju i alkohol pa nije čudno što do ekscesa i dolazi. Škola nije u mogućnosti da svakom učeniku obezbedi po jednog nastavnika koji će se brinuti o njemu. Mislim da je ovaj događaj, u koji je umešana naša škola, predimenzioniran. U pijanci nisu učestvovali svi učenici već samo nekoliko njih. Naravno, mi ćemo utvrditi ko su neposredni krivci, primenićemo određene vaspitne mere, ali niko od njih neće biti izbačen iz škole.

U želji da saznamo šta o svemu tome misle i sami učenici, pokušali smo da razgovaramo sa njima za vreme velikog odmora u školskom dvorištu. Naišli smo na zid ćutanja, na rezignirano odmahivanje rukom.

- O čemu da vam govorim kada je već sve rečeno - upitao nas je učenik A. - Štampa je već od nas napravila hordu divljaka, a od naše gimnazije leglo besprizornih.

- Znamo mi te vaše novinarske žvake - rekao nam je je momak iz grupe kojoj smo prišli. - Kao, nećete objavljivati imena, a sutra se u novinama pojavi tačan spisak izgrednika. Niko od nas ne želi da bude cinkaroš. Ne kažem da nismo krivi, ali su krivi i drugi!

U Drugoj beogradskoj gimnaziji i Trećoj ekonomskoj školi naišli smo na identičnu situaciju. Učenici, revoltirani pisanjem dnevne štampe, ćute, direktori, braneći ugled svojih škola, nastoje da se događaji što pre zaborave, nastavnici tvrde da su nemoćni da se suprotstave razbijačkim strastima svojih učenika van učionica i kabineta.


Učenici govore



Negde pred zaključenje našeg lista javio nam se učenik Treće beogradske gimnazije, nazivamo ga Miša, i pozvao nas u svoj stan. Pozivu smo se odazvali. U Mišinoj sobi zatekli smo Nenada i Ljilju (imena izmišljena jer su izričito zahtevali da im ne pominjemo prava). Nenad je Mišin par u razredu, zajedno sede, zajedno uče, dobri su drugovi. Ljilja je učenica Treće ekonomske škole i, naravno, Mišina i Nenadova drugarica.

- Ispričaću vam šta se dogodilo u Omladinskom naselju na Paliću - rekao nam je Miša dok nas je služio sokom. - U novinama su nas ocrnili da crnji ne možemo biti. Tačno je, pili smo, ali...

- Naša ekskurzija organizovana je sa ciljem da se obiđu kulturno-istorijski spomenici Hrvatske i Vojvodine - počeo je Miša svoju priču. - Na put je krenulo 126 učenika druge godine i četiri profesora. Bilo je predviđeno da ekskurzija traje od 26. do 29. septembra, s tim da se dve noći provedu u Omladinskom domu na Paliću.

Na Palić smo stigli 26, oko 19 časova uveče. Večera je trajala od 19 do 20 časova. Posle su nas smestili u velike dvanaestokrevetne sobe. Nije bilo ni govora o nekom zajedničkom izletu u grad, o odlasku u diskoteku, kao što je to u novinama pisalo. Moram da kažem da su te sobe u kojima smo se našli bile u očajnom stanju. Pojedini lavaboi bili su oštećeni, ponegde vrata izvaljena, zidovi su bili išarani, a čaršavi na krevetima sumnjive čistoće.


Ostali smo sami



Što se discipline tiče, sve je bilo u najboljem redu do ponoći, dok nismo utvrdili da smo sami, da oko nas na kilometre nema žive duše. Domar je otišao, a nastavnici su bili smešteni van Omladinskog naselja, u nekom hotelu ili motelu. Počelo je dovikivanje, jurcanje iz sobe u sobu, iz paviljona u paviljon. Pilismo, povraćali, ali kakvo probijanje zida?! Pregradni zidovi u tim paviljonima su od duplog lesonita i svi su već načeti.

Nije tačno ni to da nas je opominjao domar, da je zvao miliciju, te noći niko nije dolazio! Sutradan smo se sreli sa nastavnicima na doručku, niko im nije rekao šta se protekle noći dogodilo. Toga dana smo posetili gradski muzej, gledali smo filmove na Paliću a posle ručka dobili smo slobodno popodne. Uveče je došao domar i tek tada su nastavnici saznali šta se prethodne noći dogodilo. Domar je tek tada pozvao i miliciju. Tu noć su nastavnici proveli pored nas.

Ne želim nikoga da optužujem, ali šta bi se dogodilo da se neko od nas za vreme tog urnebesa teže povredio, da je izbio požar... Zašto smo pili? Pa, bocu vina i viskija može kupiti u svakoj prodavnici i klinac od pet godina. Bilo nam je dosadno, ostali smo sami. Dobro, to nije opravdanje, ali...

- Godinama se na đačkim ekskurzijama dešavaju takve stvari - umešala se u razgovor Ljilja. - Zašto? Pa stotinu i pedeset ili dve stotine učenika nije gomila drvenih lutaka koje će četiri-pet profesora provozati autobusima, prošetati kroz muzeje i vratiti kući! Mladi ljudi, pored obilaska muzeja i kulturno-istorijskih spomenika, treba na tim ekskurzijama i da se odmore, da dožive nešto lepo. Slobodno prepodne, slobodno popodne, slobodno veče, a to slobodno u većini slučajeva znači neorganizovano, stihijsko.

Gde otići? Koja bioskopska sala će neorganizovano da primi stotinu i pedeset učenika, a o pozorištu i da ne govorimo! Počinju da se stvaraju grupe od pet do deset učenika koji svoju zabavu sami režiraju. Gluvare po gradu u kome su prvi put u životu, a onda zamoreni od besciljnog lutanja svrate u prvu kafanu.

- Tačno je to što kaže Ljilja - javio se i Nenad. - Nije toliko bitno obezbediti učenicima hotelski smeštaj i dobru klopu, koliko je bitno obezbediti im lepu i prijatnu zabavu za vreme tog ekskurzijskog "tajm-auta". Zašto neko od profesora pre svake ekskurzije ne ode u mesta kroz koja ćemo proći, ne rezerviše karte za bioskopsku ili pozorišnu predstavu? Zašto se pre ekskurzije ne kontaktira sa školama u gradovima u kojima će se učenici duže zadržati, mogla bi da se organizuje lepa igranka, priredba, drugarsko veče!

Iznenada su počele da naviru ideje kako bi se ekskurzije mogle što lepše organizovati. Od njih troje čuli smo bar desetak lepih predloga. Šta bi tek predložilo tri stotine, tri hiljade ili tri miliona đaka?! Ali, da li postoji neko ko hoće, može i ima dovoljno vremena da ih sasluša?!

Napisao: Lazar Topalović (Zdravo!, 1978.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment