Da li su i kako partizani slavili Nove godine: Drugovi, opkoljeni smo... Ipak, srećna vam Nova 1944!



Obilazim najteže ranjenike, one na nosilima, koji ne mogu sa nama, koji su ostali u kućama. I oni pevaju. Propinju se da bar vide kroz prozor blesak logorske vatre. Vatra im osvetljava lica i daje, neku, zdravu rumenu boju, punu svežine i zdravlja. Srce mi je puno

Bilo je to vreme rata i stradanja. Vreme stalnih pokreta i višednevnih marševa, iznenadnih zaseda i stalnih iznenađenja. Neprijatelj nije birao ni vreme, ni mesto za napad. Ipak, i u tom ratnom metežu, našlo se i snage i vremena da se proslavi i Nova godina.

Ma kako da su ih proslavljali - u snegu i okršaju, ili na mitingu sa narodnim veseljem - svaka nova godina za borce bila je dan koji ohrabruje, koji sve očitije približava trenutak željene slobode i mira.

Za nas danas, ta novogodišnja partizanska jelka ne izgleda bog zna kako ali tada je ona bila simbol topline doma i narodnog običaja,

Partizani su bili kao jedna velika porodica. Novogodišnje čestitke i želje bile su pune vere u pobedu, u skoru slobodu. A to je nosilo, davalo snagu i borbeni polet da se izdrži, da se savlada i ono što je izgledalo nemoguće.

Bilogora, krajem decembra 1944: Hirurška ekipa 33. divizije na grudvanju
(foto: Muzej grada Zagreba)


Dr Saša Božović: Noć kad su i ranjenici igrali



... Tu, u Bosni, zatiče nas i nova 1944. godina. Pripremamo se za doček. Imamo pravu svečanost. Hrana vojnička, ali izuzetno dobra. Zima jaka kao u planini što može biti, a odela oskudna, ali, topla i vesela srca greju svakoga od nas.

Imamo i muziku. Jednu harmoniku neko doneo, pa nam svira naš ranjenik da se sve ori.

Pesma ne izostaje. Pesmu vode Branko i Miša. Ogromna logorska vatra izvija plamen visoko prema zvezdanom nebu. Uz to, kolo partizansko, vojničko, razdragano ...

Prenu nas eksplozija. 

Umalo da izginemo. Naš Lala razigran i veseo, opalio iz bacača jednu granatu, a okrenuo cev u vis. Shvatio je tada prekršaj, ali je večeras prošao bez velike kritike.

Obilazim najteže ranjenike, one na nosilima, koji ne mogu sa nama, koji su ostali u kućama. I oni pevaju. Propinju se da bar vide kroz prozor blesak logorske vatre.

Vatra im osvetljava lica i daje, neku, zdravu rumenu boju, punu svežine i zdravlja. Srce mi je puno.

Nemam balsku haljinu, ne čuju se fanfare, ne lete konfete, pa ipak, svakome bih poželela ovako bogatu i radosnu novu godinu.

Izlazim. Sa praga pratim divno kolo. Belasaju zavoji prigrljeni meštanima i meštankama.

Poigravaju puške na ramenima onih koji nas čuvaju i drže okolo stražu.

Između njih i prota Karamatijević. Savio mantiju i zakačio je za pojas, pa gacka po snegu i ne da da ga mladi nadigraju.

Ulazim u kolo između prote i vojnika sa puškom o ramenu. Grlim ih i hvatam korak. Srećna Nova 1944. godina.


Stana Tomašević Arnesen: Poskakivala su kola i ora



Stana Tomašević (foto: znaci.net)
Poslednjeg decembarskog dana ratne 1942. godine u Bihaću, bilo je posebno živo.

To svečarsko raspoloženje stvorili su sudionici Prvog kongresa Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije.

Bilo ih je 365, a kao da ih je na ulicama Bihaća nekoliko hiljada.

Gromka pesma i igra čula se po celom gradu.

Bihaćke osvetljene ulice, zgrade u kojima se odvijao vrlo intenzivan život, izgledale su nam kao iz nekog davno usnulog sna.

Sve nas je to silno uzbudilo, unelo u nas vedrinu, vratilo nam osmeh na lice i stvorilo nam osećanje spokoja i sigurnosti. 

Bihać, sav iskićen transparentima, zastavama i zelenilom. Bio je pun mladosti. Sve se komešalo od omladine.

Prepoznavali su se i grlili borci raznih jedinica. 

Skupljali su se u bezbroj grupa mladići i devojke u najrazličitijim uniformama. Brat je brata tu prvi put video posle odlaska sa kućnog praga, jula, avgusta ili septembra 1941.

Vijugala su se, talasala, poskakivala kola i ora... Smenjuju se pesme koje se začinju u grupama omladine.

Takva je bila moja, odnosno naša BIHAĆKA NOVA 1943. GODINA.

(Youtube link: Stana Tomašević u AP ratnom izveštaju, 01:28)




Marija Mateša Berović: Imali smo i novogodišnju jelku



Decembar 31, 1942. godine. Bio je lep sunčan dan. Ideju da okitimo novogodišnju jelku dao je sekretar našeg SKOJ-a Vence Vlahov.

Ante Sladojev je sekirom posekao bor i rekao mi:

"Evo, mala, pa ga ukrasi."

Tako sam počela kititi jelku. Umesto balona obesila sam nekoliko jabuka vezanih vunenom pređom.


Srebrnaste trake zamenio je običan papir. Snežne pahuljice pravila sam od vate koju sam imala u sanitetu.

Po našem starinskom običaju ispod jelke, na steni, gorela je sveća.

A onda je naš Vodeničanin Zafran napravio nekoliko fotografija. Melko i Ante stavili su bajonete na puške da izgledaju kao prava počasna straža.

Došla je omladina iz Vodica. Pristiglo je i dosta naroda. Bilo je i suvih smokava, rakije i čestitanja:

"Na dobro ti došlo mlado lito!"


Misa Lukić: Novogodišnja zakletva



Šujice, a zatim pravac ka Duvnu. Treba tamo da se nađemo kao rezerva Četvrtoj crnogorskoj koja vodi žestoke okršaje sa neprijateljem koji je od Imotskog krenuo prema Duvnu.

Hladna kiša i susnežica. Umorno kolona šijapa po snegu. Ponoć je.

"Druže, prenesi: Srećna Nova godina!..." 

Tako smo mi borci Ljubićke čete II bataljona ušli u novu 1943. godinu.

Na samom ulazu u Duvno zanoćio sam sa Pavićevom desetinom u jednoj čistoj varoškoj kući. Dobra i čestita muslimanska porodica ustupila je šestorici boraca lepu sobicu.

U snežnoj sumaglici naziru se zgrade Duvna. Sve je pod snegom - i zemlja i krovovi. Dan odmora za borce. Pokraj peći brižljivo suše mokru odeću i obuću.

Crnogorci (IV proleterska) potukli su ustaše odbacivši ih prema Imotskom.

Za naše ratne drugove Crnogorce i narod Duvna pripremamo bataljonsku priredbu. Iz Vesti: Rusi zauzeli Kotelnikovo.

Domaćinova kći, lepa devojčica vitkog tela, u dimijama, naročito vodi brigu o nama. Uvek nasmejana, čak borcu i vrata otvara.

"Eh, dete, što nisi ranije rođena" - reče Pavić kad ona izađe.

Mala sala muslimanskog doma u Duvnu dupke je ispunjena, najviše borcima Četvrte proleterske brigade. Naš program je sjajno uspeo. Zadovoljni smo svi: Crnogorci, građani, i mi izvođači.


Žorž Skrigin: Umesto zdravice, saopštenje...



Trideset prvi decembar 1943. godine. Izašli smo na Maslin bajir. Tu su se nalazile skoro sve naše jedinice koje dejstvuju na Kozari.

Trideset prvog decembra 1942. godine bili smo u Bihaću i tamo, u toploj sali, dočekali 1943. godinu. Teška nam je bila ova protekla godina!


A šta će nam doneti 1944. godina, koju dočekujemo na otvorenom, u snegu i magli, na vrhu Kozare?

U ledenoj noći tinjaju partizanske vatre i sasvim tiho pevamo naše pesme.

A zdravica nam je bila: saopštenje da smo opkoljeni!

Takav je bio naš doček 1944. godine!

Magla se lenjo uvukla u kotline, nebo prepuno zvezda otvorilo se nad nama, a mraz je bivao sve jači.

Obrada: Yugopapir (Praktična žena, decembar 1983.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate