Sportske legende: Slavko Obadov - Najbolji jugoslovenski džudista! (1973)

Oktobar 1973: Posle devet odigranih kola novog fudbalskog prvenstva, najambiciozniji je tim zagrebačkog Dinama - trener Domagoj Kapetanović ne krije da njegovi igrači jurišaju na šampionsku titulu, a među njima se izdvojio Drago Vabec, popularni "Of", koji postaje i državni reprezentativac... U toku je najduža automobilska trka - reli "Oko Evrope", koji se kretao drumovima Švedske, SSSR-a, Rumunije i drugih zemalja, pre nego što je stigao i u našu zemlju. U trci učestvuju dve posade YU vozača sa "zastavama 101": Paliković - Nađ i Perić - Carević... Olimpijski pobednik iz Minhena, slavni plivač Gunar Larson, stigao je u Beograd na Prvo svetsko prvenstvo u plivanju... Posle 24 godine provedene među koševima, Ivo Daneu, živa legenda jugoslovenske košarke, "obesio je patike o klin". Povukao se sa terena, ali ne i iz košarke: postavljen je za tehničkog direktora Olimpije... Povlači se i dugogodišnji predsednik Rvačkog saveza Milan Ercegan, koji je oproštaj sa svojim saradnicima i prijateljima upriličio na proslavi zlatnog jubileja rvačkog sporta, kada je simboličnim gestom predao statuu rvača treneru reprezentacije Ljubomiru Ivanoviću Gedži... Iz Teherana stižu vesti o uspešnoj karijeri našeg fudbalskog trenera Zdravka Rajkova, "musketara iz Čuruga", koji vodi Tač, omiljeni tim Reze Pahlavija i carice Farah Diba... A iz Teherana se vratio, okićen ko zna kojom po redu medaljom, i naš proslavljeni sportista Slavko Obadov...

"Slavko Obadov, apsolutni prvak Jugoslavije u džudou i vicešampion sveta u Sambo-u, sigurno je najuspešniji sportista Vojvodine u ovoj godini. Da nismo daleko od ove tvrdnje najbolje će nam pokazati njegovi više nego blistavi rezultati postignuti za ovih proteklih 10 meseci. Biti apsolutni šampion u džudou u svojoj zemlji, a isto tako drugi na svetu u sportu koji je dosta sličan džudou, ali i rvanju, zaista je podvig"

Slavko Obadov: Ima li mesta u vitrini?
Kada su se nedavno najistaknutiji sportski radnici Vojvodine sastali u Novom Sadu da bi odlučili: kome dodeliti ovogodišnju nagradu "Jovan Mikić-Spartak" (najveće priznanje koje može dobiti jedan sportista Vojvodine), među njima nije bilo mnogo dilema. 

Svi su bili jednodušni: nagrada pripada džudisti Slavku Obadovu.

To je bio povod da posetimo ovog izuzetnog sportskog asa, majstora strunjače i nenadmašnog borca. 

Njegova vitrina krcata je trofejima osvojenim na mnogim šampionatima i turnirima. 

Gotovo da nije bilo takmičenja na kojem je Obadov učestvovao, a da njegova vitrina, koja simboliše Slavkove uspehe, nije upotpunjena za još neki trofej, medalju, plaketu, pehar...

Pokazivao nam je mnogobrojne pehare. 

Bili su to trofeji sa juniorskog prvenstva Evrope u džudou 1969. godine kada je postao juniorski prvak Evrope, zatim pehar za osvojeno treće mesto takođe u juniorskoj konkurenciji 1968. u Londonu, pa sve do ovog poslednjeg iz Teherana, kada je u kategoriji do 82 kilograma osvojio laskavu titulu vicešampiona sveta u Sambo-u.

- Kako da ste posle tolikih uspeha u džudou počeli da se takmičite u Sambo-u.

- Prošle godine boravio sam 15 dana u sovjetskom gradu Rigi. Tu sam se prvi put upoznao sa pravilima i tehnikom ovoga sporta koji je u Sovjetskom Savezu veoma popularan i svakim danom stiče sve više pristalica. 

Tih 15 dana maksimalno sam iskoristio kako bih što dublje pronikao u, ovaj dotle, za mene nepoznati sport. 

Vežbao sam sa sovjetskim takmičarima i to mi je kasnije mnogo pomoglo.


- Ljubiteljima sporta, pa i onima koji redovnije prate džudo i rvanje ova vrsta borilačkog sporta je dosta nepoznata. Koliko se razlikuje, recimo, džudo kojim se vi bavite od Sambo-a?

- Sambo znači samoodbrana bez oružja. Pravila ovog sporta su više prilagođena rvanju, bacanja su džudo tehnike i slobodnog stila u rvanju, »poluge« su dozvoljene i na rukama i na nogama, za razliku od džudoa i rvanja gde je dozvoljeno samo na rukama. 

Suština i sva dinamika ove borilačke veštine je u tome što protivnika možeš uhvatiti kako hoćeš i kako god znaš.

Kada priča o svojim uspesima Slavko ne može a da ne spomene svog dugogodišnjeg trenera čika Svetozara - Svetu Mihajlovića

Njemu, kaže, duguje mnogo za sve ono što je postigao u džudou, a sada i Sambo-u. 

Tačno pre deset godina, kada se kao 15-godišnji mladić pojavio na strunjači džudo kluba Slavija u Novom Sadu odmah je pokazao zavidnu veštinu i poznavanje ovog sporta, a iznad svega volju i upornost da uspe, da bude najbolji.

Slavko je star 25 godina, oženjen je, ima ćerkicu koju neobično voli i sa kojom provodi sve slobodno vreme koje mu preostaje posle napornih treninga i studija na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu.

Na naše poslednje pitanje: da li sada posle ovog nesumnjivo velikog uspeha u Sambou ostavlja džudo, odgovorio je:

- Nikako. Nikada neću napustiti sport koji me je afirmisao i doneo toliko radosti. Meni Sambo samo pomaže u džudou. Moja sportska karijera nastavlja se na oba koloseka.

napisao: K. Rajević (Tempo, oktobar 1973.)

Sportom sam počeo da se bavim, čini mi se, još od onog trenutka kada sam prohodao! 

A bavio sam se svim i svačim. Bio sam i fudbaler, atletičar, rukometaš, odbojkaš... 

28-godišnji Slavko Obadov na posteru Tempa
Ali, kada sam se pre petnaestak godina, u novosadskoj Slaviji, prvi put našao na strunjači, da okušam svoje "kvalitete" i u tom do tada meni sasvim nepoznatom sportu - džudou, više zbog svojih dobrih drugara koji su tim sportom već uveliko bili "inficirani", ja sam znao da sam konačno krenuo pravim sportskim stazama.

I, kao što kazuju moji rezultati, te silne osvojene titule - nisam se prevario. 

Jer, već u svojoj dvadesetoj godini života, pošto sam već postao »neko i nešto« u Jugoslaviji - višestruki prvak - osvojio sam i svoju prvu, ali ne i poslednju medalju na skupu najboljih džudista Evrope

Tačnije: u Londonu (1968) našao sam se na pobedničkom postolju, sa bronzanom medaljom na grudima!

Godinu dana kasnije, na Evropskom šampionatu u Berlinu, bio sam još bolji - osvojio sam zlatnu medalju, da bi 1973. u Rigi, opet na Evropskom šampionatu, samo tada u novoj disciplini džudoa, Sambo-u, ponovo na svoje grudi okačio bronzanu medalju.


Ali, uporedo sa tim trofejima na najvećim međunarodnim takmičenjima, ja sam imao dosta uspeha i na nekim manjim, ali takođe priznatim. 

Bio sam pobednik u Kupu Evrope, triput najbolji na Balkanu, šampion Mediterana, čak četrnaest puta prvak Jugoslavije, pobednik na još dvadesetak u svetu priznatih turnira...

Ipak, od svih tih osvojenih trofeja najdraži mi je ovaj poslednji, iz Montreala - bronzana olimpijska medalja. 

Jer, ona je došla u trenutku kada sve češće razmišljam - o povlačenju.

napisao: Slavko Obadov (Tempo, avgust 1976.)

Slavko Obadov u rubrici "Stop" (Studio, april 1987.)



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)