Maj 1980: Zaključimo bez nepotrebne euforije: na
33. Kanskom festivalu odlično smo prošli. Nagrada Mileni Dravić
priznanje je ne samo ovoj našoj sjajnoj a skromnoj filmskoj
poslenici nego i filmu Gorana Paskaljevića "Poseban tretman"
i našoj kinematografiji koja, eto, posle nešto više od jedne
decenije ponovo diže dva prsta i kaže: tu smo!
Tu smo sa novim
filmskim senzibilitetom, sa novom a zrelom grupom autora koji imaju
dovoljno umetničke moći, hrabrosti i uslova da kažu ono što misle
da je vredno reći, sa već mnogo puta...
... potvrđenim glumačkim
potencijalom, tu smo sa, na ovogodišnjem "Kanu", još šest
ili sedam filmova u samom vrhu onoga što je u protekloj godini
stvoreno u svetu.
Tako mi hoćemo da predemo k’o siti
mačići, a ipak nas nešto gricka. Gricka nas ono naše večno
pitanje jesmo li zaslužili više?
Kako se on to prilepi
uz Kurosavu kao šipka uz bubanj? Kao, recimo, "Apokalipsa"
uz "Limeni doboš" na istom festivalu, za istu nagradu, za
Gran pri, samo godinu dana ranije?
Krištof Zanusi dobio je Zlatnu palmu
za režiju ("Konstanta") iako je Goran Paskaljević, tvrde,
bio u najužoj konkurenciji za ovo priznanje. Goran nije imao sreće,
šta li?
Tako je radio žiri
Madam Sagan, predsednica
prošlogodišnjeg žirija Kanskog festivala čekala je gotovo godinu
dana da bi tresnula u javnost uslove pod kojima je radio "njen"
žiri i u kojima je '79. doneo odluku o podeli Gran prija festivala na
"Limeni doboš" i "Apokalipsu".
Izveštači iz Pariza, ovih dana,
javljaju da je ovogodišnji predsednik, Kirk Daglas, to rešio
mirnije ali i znatno brže: prilikom proglašenja pobednika bio
je odsutan, izgovarajući se anginom, što su mnogi proglasili
"diplomatskom bolešću".
Karakteristična je njegova
(Daglasova) izjava da je prvi i poslednji put bio predsednik žirija
u Kanu, a još više njegovo ćutanje kada je bio upitan da li je žiri bio
podeljen...
Kako je radio žiri? Da li je bilo
pritisaka bilo koje vrste? Jesu li dolari vrteli gde burgija neće?
Veljko Bulajić, član žirija 33.
Kanskog festivala:
- Za mene je rad u žiriju predstavljao
vrlo veliki napor, ali i veliku radost, jer smo radili u
prijateljskoj atmosferi, bez pritisaka, uvažavajući različita
mišljenja i dolazeći do odluka argumentima a ne nadglasavanjem.
Priznanje koje je Milena Dravić dobila
u konkurenciji od 48 kandidatkinja predstavlja istovremeno i
priznanje našoj kinematografiji, ali mnogo više Mileni za sve što
je, u ovih dvadesetak godina koliko radi, dala našem filmu.
Kao što
bi, uostalom, i priznanje Ljubi Tadiću koje mu je izmaklo tek u
poslednjem krugu i to za samo dva glasa, značilo isto, da ga je
dobio... Mada i sam ulazak Tadićev u ovakvu oštru konkurenciju sa
najznačajnijim glumačkim imenima sveta predstavlja veliki uspeh.
Eto, za sada toliko... Možda ćemo,
kroz nekoliko meseci, čuti više na ovu temu ali to, zbilja, za nas
a ni inače, neće imati značaja. Što bi, bi...
A bi:
- Izvanredan uspeh "Posebnog
tretmana" kod publike. ("Na poslednjoj projekciji sala je
bila dupke puna, a aplauz je odjekivao vrlo često.")
- Serija već citiranih pohvalnih
prikaza filma, autorovog umeća i glumačkih vrednosti i jedan, do
danas necitiran, iz "Gardijana":
"Veliko je uživanje gledati Milenu Dravić u divnom, veoma hrabrom i ubedljivom filmu "Poseban tretman" Gorana Paskaljevića, koji prati jednu grupu alkoholičara i čoveka koji bi trebalo da ih leči."
- Poziv za Njujorški festival, u
septembru ove godine.
- Interesovanje stranih kompanija za
film, koje je već rezultiralo lepim brojem dolara prihodovanih na
ime prodaje, što je, sigurno, posebno obradovalo producenta, "Centar
film" iz Beograda.
"Bilo je lepo", prokomentarisaće Goran
Paskaljević sve ono što se desilo na "Kanu".
I, to će biti sve. I dovoljno.
Napisao: Nino Milenković (TV novosti, maj 1980.)
