Ostrvo Kornat, avgusta 1968: Starina Božo Kučić, suv i čvornovat
kao grana davno usahle masline, dremao je pod vrelim jadranskim
suncem na stepenicama oronule kamene kuće.
Kad smo iznebuha ispali pred njega
prenuo se i u njegovim, od dugog života već zamućenim očima
pomešao se strah sa nezadovoljstvom. Hteo je da pobegne od ljudi,
tih nametljivih stvorova koji neprekidno nešto govore i uvek hoće
nešto da saznaju, od tih galamdžija što remete zuk pčela...
... kvocanje kokošiju, poneki krik galeba i blejanje ovaca, jedine zvuke
na koje je u svom pustinjačkom životu navikao.
Božove staračke kosti bile su
preslabe: uspeo je samo da se osovi na noge i da bespomoćno
negodujući odmerava drske uljeze.
Tek kad mu je naš vodič, veseli
Murteranin Ljubo Lovrić, koji na svom brodiću neprekidno krstari
Kornatskim arhipelagom, pa jednom u godini ili dve doluta i do starog
usamljenika na vrhu Kornata, pružio dva kavala, starčevo lice
obraslo gustim belim čekinjama se pokrenulo:
- Riba, divice gospo! - otelo se iz
njegovih bezubih usta.
Tako je pao zid netrpeljivosti. Starac
je pristao na razgovor.
Sin na prodaju
- Koliko ti je godina, Božo? - zapitao
je Ljubo kad smo posedali na stepenice.
Starac je dugo u sebi računao mičući
usnama.
- Biće da je devedeset i šest - rekao
je sasvim tiho, naširoko razdvajajući reči. - Da! Biće toliko!
- Kad si doša' ovamo na Kornat?
- Ne znam pravo. Biće da mi je bilo
petnaest ili šesnaest. Ne sećam se.
Pre punih osam decenija dečak Božo
sišao je s ocem sa surove planinčine Dubovice koja se uzdiže iz
Ravnih Kotara. Spustio se u nizinu, jer u bednoj dubovičkoj
pustolini nije bilo dovoljno kukuruza i krompira za odrasle dečake.
Ne seća se Božo baš najbolje tog davno prohujalog dana, ali zna da
ga je otac, kao što i dan danas poneki očevi to čine, doveo na
pijacu u Obrovac, gde se u blizini zelena Zrmanja uliva u Novigradsko
more. Otac je tamo razgovarao s nekim ljudima i najzad se sa jednim
od njih rukovao.
- Božo! - rekao je otac sinu. - Ovaj
čovek ti je od sada gospodar. Čuvaćeš njegove ovce. Pođi s njim
i slušaj ga!
Otac je od gospodara Ivana Božikova
dobio vreću krompira i demižon ulja i vratio se u Dubovicu gde su
ga očekivala gladna usta mlađe dece. Božo je sa
gospodarom krenuo na put. Stigli su na bogato ostrvo Murter. Tu se
momče iz Dubovice prvi put u životu do grla najelo i bilo je vrlo
srećno.
Gospodar je Božu ukrcao u čamac i
poveo ga na pusto ostrvo Kornat.
Mi smo do usamljenika Bože stigli
istim putem. Doplovili smo do puste uvale Ropotnice. Onda smo se pola
sata uspinjali po zastrašujuće surom i oštrom, od sunca, kiša i
vetruština ispucalom krečnjaku, uz padinu koja je ličila na deo
neke tajanstvene planete nastradale u ognjenoj katastrofi.
Na vrhu padine, gde su iz kamena već
rasli kržljavi čuperci kao slama suve trave jakog mirisa, uplašili
smo desetak kuštravih ovaca koje je predvodio crni ovan. Podivljale
životinje su se u panici nadale u bekstvo, skačući brzo i spretno
kao divokoze s kamena na kamen. Mogli smo da ih fotografišemo samo
iz daljine.
Zatim smo na zaravni sa koje pogled puca na pregršt Kornatskih
ostrva i ostrvaca rasutih po moru, naišli na mali vinograd, na po
koje stablo badema, na masline neobično izuvijanih grana, na krupne
crne trnjine, na divlju mirtu, na skrletne, kao lakirane cvetove
narova i na jednolično zujanje neumornih pčela koje su tragale za
kaduljom.
Prošli smo kroz tu malešnu oazu
izgubljenu u golom kamenjaru i naišli na mesto zvano Knježak, na
rastočenu kuću i zadremalog starca Božu na njenim kamenim
stepenicama.
Pustinjak na kamenu
- Jesi li igda odlazio s Kornata,
Božo? - zapitao je naš vodič.
- Jesam jednom prilikom - pustinjak se,
nevičan razgovoru, mučio da sastavi rečenicu, pokazujući nam
iskrivljenu levu podlakticu. - Kad je bio rat oterali su me u soldate
i ranili me u ruku na mestu zvanom Piava.
Taj prvi sveteki rat Božo Kučić neće
zaboraviti. Već je počeo da se odvikava od ljudi. Već je godinama
lutao s ovcama ljutim kornatskim kamenjarom. Gospodar je imao mnogo
ovaca, hiljadu, možda i više. Bile su divlje kao i one što smo ih
sreli. Jedino se Bože nisu plašile. On ih je izvlačio iz dubokih
škrapa, iz kamenih rupa u kojima bi neoprezno potražile zaklon od
sunca, pa više ne bi mogle da se izvuku.
On je u kamenu kuću, koja
je tada još bila zdrava i čvrsta kao što je bio i on, donosio
iznemoglu jagnjad i negovao je. Spavao je s ovcama po špiljama i pod
otvorenim nebom kad je bilo osuto zvezdama.
Mesecima sam
Gospodar je dolazio na svoj kornatski
posed jednom ili dva puta godišnje da obere grožđe i masline. Boža
nije s gospodarom i težacima koji su s njim dolazili mnogo
razgovarao. Poterao bi ovce niz kamenjar i pričao s njima.
I
zvezdama se poveravao radije nego ljudima, jer su one bile tihe i
mudro su gledale s visina. Za svaku je izmislio po neko ime. Prepirao
se i sa suncem kad je palilo kamenjar suviše žarkim zracima.
Bio je sit i to je bilo najvažnije,
jer se glad nikad ne zaboravlja. Imao je mleka, mesa i grožđa, a
ponekad i kruha. Što bi čovek više?
I baš tada kad je bio srećan pedantni
kajzerovi činovnici otkrili su da na Kornatu živi čovek koji bi
mogao braniti monarhiju.
Neki ljudi su došli po Božu i oterali ga u
infanteriju. Usamljenika sviklog na tišinu gurnuli su u ludnicu gde
su ljudi vikali, pucali jedni na druge i boli se bajonetima među
sobom, a zatim Boži, ni krivom ni dužnom, jednim kuršumom prebili
levu podlakticu.
- Kad su me pustili ća iz špitala
vratija sam se ovamo - rekao nam je starac. - Lipo je ovdi!
Ljubo Lovrić koji je jedini umeo od
starca da izvuče pokoju rečenicu, zapita:
- Greš li kadgod u Murter, Božo?
- Grem! Grem! - reče starac.
- Kad si bija u Murteru zadnji put?
- Skoro sam bija - odgovori pustinjak.
- Lani sam bija. Nekako u proleće.
Kad se vratio iz rata sa nakrivo
sraslom podlakticom Božo Kučić je nastavio
usamljenički život među ovcama. Sve je ređe odlazio u Murter među
ljude. U stvari samo o Božiću.
- Božo mi je ime - objasnio nam je
nekom svojom logikom. - Zato na Božić idem u Murter!
Posle prvih pedeset godina provedenih u
samoći na ostrvu počeo je da gubi pojam o vremenu. Danas, posle
osamdeset godina, za njega vreme uopšte ne postoji, postoje samo
dani i noći, hiljade i hiljade dana i noći, ko bi ih, gospe ti
divice, brojao?
Zato nije nikakvo čudo što je poneki
Božić prošao a da ga Božo nije primetio, pa nije otišao u
Murter. A već odavno i ne voli da ide u ogromni grad Murter gde živi
gomila od dve i po hiljade ljudi, sve nametljivih galamdžija s
kojima se uvek zavadi.
Vreme za umiranje
- Jesi li se ikad ženio, Božo?
- Nisan! - ozbiljno je starac odmahnuo
glavom. - A gdi sam moga’ nać’ žene?
- A onako, Božo, jesi li igda bio sa
nekom divojkom?
- Jesan, kad sam bija u Abaciji! - na
starčevom licu se prvi put ukazalo nešto slično osmehu. - Bija sam
s jednom!
- Pa kako ti je bilo, Božo?
- Ne znam! Ne sećam se! - sedi
usamljenik je nabrao čelo. - Znam samo da je bilo lipo! Šetali smo rivom.
*****
Taj se značajni događaj zbio u vreme
prvog svetskog rata. Bio je to prvi i poslednji bliži susret Boža
Kučića s nekom ženom. Jedan od tih retkih uzbudljivih trenutaka u
njegovom dugom životu.
To što je Ivo Božikov pre trideset godina prodao svoje kornatsko imanje, pa sa njim i pastira Božu, Mudronji
Filipiju, za Božu ne znači ništa. I jedan drugi su za njega samo
gospodari, a njihova imena nemaju nikakvog značaja.
Pustinjak je ćutao i s vremena na
vreme se na vrelom suncu zimogrožljivo stresao. Razmišljao je
napregnuto o nečem.
Odjednom je pogledao Ljubu.
- U Abaciji mi je, biće kad sam bija s
onom divojkom, ostala roba.
Usamljenik ne zna da se taj grad sada
zove Opatija.
- Zaboravija sam vojnička škrinja i sat. Zamolit ću
gospodara da me pusti otići u Abaciju. Moga bi mi neko odnit
sanduk i sat. Je li Abacija daleko?
Ni prostor, kao ni vreme ne postoje
više za Božu Kučića.
Njegov svet je Kornat i mala oaza Knježak, a vreme lanac dana i noći.
Kornatski usamljenik ispričao nam je sve
što se interesantno zbilo u njegovom životu. Više nije imao
što da pripoveda.
Kad smo se rastajali rekao je Ljubi:
- Ipak bi mora poć do Murtera. Za
ispovidit se. Ne mogu više za ovcama. Vrime je stiglo za umrit'!
Napisao: Aca
Radaković (Ilustrovana, 1968.)
