Koča Popović, sportski intervju '86: Za razliku od Tita, lov nije voleo - smatrao ga je bespredmetnim

Jul 1986: Ova rubrika najvećim delom posvećena je pedesetogodišnjici organizovanja akcije bojkota XI olimpijskih igara u Berlinu i borcima internacionalnih brigada - članovima naših predratnih sportskih klubova...

Revolucionar i ratnik, komandant u interbrigadama u španskom građanskom ratu i vojskovođa u narodnooslobodilačkoj borbi, diplomat i književnik. 

Koča Popović kao gimnazijalac i student bio je svestrani sportista:

Bokser, smučar, plivač, atletičar, fudbaler, teniser...

- Sport je za mene neophodnost. Bez fizičke aktivnosti nemoguće je uspostaviti psihičku koncentraciju. Bavljenjem sportom aktiviraju se svi organi. Lažu oni koji kažu da se sportom ne bave jer nemaju vremena! Postoje razni kultovi... zašto onda da ne postoji i kult bavljenja sportom?


*****



S drugom Kočom Popovićem trebalo je, po prethodnom dogovoru, da razgovaramo o njegovom ratnom drugu, komesaru Posavsko-tamnavskog odreda Bori Markoviću.

Našavši se tête-à-tête (pre petnaestak godina vođen je taj razgovor) odlučio sam da proširim temu za razgovor. Pokazao sam mu dve fotografije, požutele već, snimljene pre četrdesetak godina.

- Rekao bih - primetio sam, dok je, zagonetno se osmehujući posmatrao fotografije - da ste i vi na ovim snimcima: jedanput kao bokser i drugi put kao plivač.

Varam li se?

Ako ste to Vi: kada su snimljeni  i jesam li pogrešno obavešten da se od "malih nogu" aktivno bavite sportom?

Odgovorio nam je:

- Tačno je: trenirao sam kao šesnaestogodišnjak, dve godine boks kod Sikija Gakovića. Moj brat se ranije bavio tim sportom pa sam možda zbog toga otišao u boksersku dvoranu.

U živom sećanju su mu ostali mnogi detalji iz tog vremena.

- Imao sam tada 51 kilogram i 200 grama i Siki je tvrdio da sam najbolji u toj kategoriji. Naročito sam dobro "radio" na "krušci". Jedanput sam i javno boksovao. Snimak koji imate je iz škole Sikija Gakovića.


Aktivno i takmičarski bavio se i plivanjem kao član "Bob".

- Plivao sam 50 metara za 0,33.

Zaista je zanimljivo da se seća ne samo svog vremena pre četrdesetak godina, već i drugih, boljih.

- Bilo ih je tada koji su te deonice plivali i za 0,31. Redovno sam trenirao, dnevno čak i po kilometar i po. Kasnije sam prešao na 400 metara.


Nije nikad prestao da se bavi sportom.

- Sport je za mene neophodnost: moram da se krećem! Bez fizičke aktivnosti nemoguće je uspostaviti psihičku koncentraciju. Bavljenjem sportom aktiviraju se svi organi. Lažu oni koji kažu da se sportom ne bave jer nemaju vremena. Postoje razni kultovi... Zašto da ne postoji i kult bavljenja sportom.

Može se reći da se sportom bavi od šeste godine - kad je naučio da pliva. Dok je bio u Švajcarskoj igrao je fudbal i smučao se. Bavio se i atletikom: bio je srednjoprugaš.

- I u Španiji sam se bavio sportom... Pripremajući se za front, u kratkoj pauzi, odigrali bismo fudbalsku utakmicu i u porti neke crkve. I u NOB je bilo sportskih takmičenja. Naročito pamtim onu utakmicu u Livnu. U ratu mi je mnogo koristilo što sam bio u dobroj kondiciji.


Borci su znali: ako čelo kolone naročito "grabi" da su tamo Koča ili Fića...

Lov, začudo ne voli!

- To mi je bespredmetno: odete i - vozite se kolima ili čekate, čekate... To je bez rezultata.

Aktivno se bavio i smučanjem sve do jednog "prevrtanja" na Jahorini. Priča se o njegovim šahovskim partijama i stonoteniskim mečevima...

Iako nije nikad bio aktivan veslač, seća se da je s velikim zadovoljstvom veslao po Savi.

- Kad je Moša izišao sa robije često smo zajedno išli u šetnju čamcem. Želja mi je bila da ga malo izvučem iz grada. Obilazili smo i oko Velike Ade. Moši se to dopadalo: mogli smo na miru i o politici da razgovaramo.

Svoju privrženost sportu posvedočio je i u Parizu dok je studirao:

- Iako sam tada najviše vremena provodio u bibliotekama, dva puta nedeljno sam odlazio u bazen. Sećam se da su tada u istom bazenu trenirali čuveni Džoni Vajsmiler i ništa manje slavan Taris. Čudilo me kako Taris, onako slab i neubedljiv, može da bude svetski rekorder?!

Na jednom treningu, kad je Taris skočio u bazen, pokušao je da ide "u korak" s njim. Smejući se, kaže nam da mu to ipak nije "pošlo za rukom", iako je Taris plivao "radeći" samo nogama.




Nije prihvatio razgovor o problemima našeg kvalitetnog sporta.

- Ne mogu o tome da govorim jer ih ne pratim i nisam ih izučavao. U sportu pre svega cenim fer ponašanje i sportiste koji se bore do kraja. Ne podnosim igrače koji se za vreme igre "podboče" da bi predahnuli. Meni je to neshvatljivo. Mora se stalno biti u akciji. Nisam zagriženi navijač, ali imam svoj klub - Partizan...

Ispraćajući me, posle gotovo dvočasovnog razgovora, u hodu još, do samih vrata, dok smo se i rukovali - pričao je i dalje o sportu kao: o osloncu za sve, bez koga lično ne može, bez koga bi bio radno "unesrećen"...

Razgovarao: Boško Đ. Stanišić (Tempo, 1986.)



Film Gorana Markovića "Konstantin Koča Popović" (2015)






Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment