Kraljevi asfalta u Jugoslaviji 1960: "Kako možeš da se zabavljaš sa mladićem koji nema Vespu?"


Septembar 1960: On ima osamnaest, dvadeset pet ili dvadeset devet godina. Učenik, student ili službenik. Sasvim je svejedno. Važno je da ima dva točka. Dva točka koje pokreću 125, 150 ili 250 kubika. Dva točka koji ga nose širokim bulevarima i uzanim uličicama, asfaltnim cestama i po turskoj kaldrmi.

Dva točka i on. 

Ali on nije toliko značajan. Dva točka imaju prvenstvo. 

Oni su ti oko kojih se okreće sve - koji mame i privlače. Koji opčinjavaju i plene. 

Oni stvaraju vesela i pomalo rezignirana lica. Izazivaju osmeh i zavist. Možda ponekiput i pakost. Zbog njih se mnogo štošta dogodi. Putevi su im različiti. I uvek sa njih donose poneku priču i pričicu. Komičnu ili tužnu, priču koju niko nigde ne zapiše.

Svetlosti velegrada kupaju ta dva točka. One ih prate gotovo svuda. Svedoci su mnogih intimnih drama. Čuvaju te male tajne. A kada bi znale da govore? Možda bi im zato trebalo mnogo i mnogo vremena.

Jer, bezbroj konjskih repova je prošlo, nebrojeno žipona su lepršala ta dva točka, stotine i stotine "šimika" s tankim potpeticama i "mokasinki" odvezli su u raznim pravcima. 

Dva točka i žipon. Razni žiponi i dva točka. Crveni, beli, roze, plavi žiponi... Žiponi s čipkom, žiponi od najlona, obični žiponi od platna. Vidimo ih zajedno. Jedno bez drugog ne mogu. 

Slika koja je tako česta. Koja je možda i u modi. Slika koja je spolja lepa, a iznutra nekada i dosta tužna. Jer, boje od kojih je napravljena, ponekiput su i vrlo tamne ...

Jure mladići na vespama, lambretama i ostalim motorima. Odlaze na sve strane velegrada. Utrkuju se asfaltom i kockom, širokim bulevarima i uzanim krivudavim ulicama. 

Obilaze automobile i trolejbuse. Teraju svoje pomahnitale bedevije. Do iznemoglosti. Danju i noću. Teraju ih da bi postali kraljevi asfalta, da bi pokazali svoju moć. 

Utrkuju se da bi skrenuli pažnju na sebe, da bi izazvali divljenje. Ali, ta trka ponekad i prestane. Naravno, samo za trenutak.

Kada se na vidiku pojavi žipon. Tada umorni đogati dobiju predah da bi ubrzo nastavili put još većom žestinom. A žiponi vole takva putovanja. Žiponi vole da lepršaju pod nebom velegrada.

Utrkuju se žiponi ulicama, a kraljevi asfalta u toj trci ponosno sede na svojim tronovima. Ponosni su jer znaju da im poneko od onih koji koračaju pešice, zavidi. Ponosni su zato što su gospodari nad ova dva točka i (bar tako misle) nad žiponima koji sede iza njih. 

Samouvereni su jer misle da je dovoljno imati samo dva točka. I zato često ne vide kada se njihova uloga pretvori u klovna, kome se mnogi smeju.

Postoji više razloga zbog kojih žipon seda na motor. Anketu nismo pravili, jer ne verujemo da bi to ikome pošlo za rukom. 

Ali ipak, uspeli smo da doznamo neke od njih koji bi, možda, mogli da liče na nešto što je slično anketi. 


Da znate samo kako ima lepu G. S. Vespu ...



Devojka A. A. je rekla: 

"Sedam na motor samo zato što volim da se vozim. Uživam u brzini, kad projurim pored onih koji me pakosno gledaju ..."

"Kako možeš da se zabavljaš s mladićem koji nema Vespu" - rekla je učenica B. B. svojoj drugarici: 

"Ja to ne bih mogla. Ne mogu da idem peške. Ne volim da se guram po trolejbusima. Ovako je divno. On svakog dana dođe pred kuću i odbaci me do škole, posle časova me opet sačeka. Uopšte, perfektno je kad imaš motor, začas stigneš gde hoćeš ..."

"Moj mladić nije lep" - počela je osamnaestogodišnja B. B. "ali svejedno, ja ga ipak volim... Da znate samo kako ima lepu G. S. Vespu ..."

Ukusno ili ne? Odlučite sami. Mi smatramo: Neukusno!

Devojka D. D. nekada se vrlo često vozila motorom. Imala je dosta prijatelja koji su je vozili. Ali jedanput je pala i slomila nogu. I danas oseća posledice toga.

Sada više ne pomišlja na jurnjave. Ne razmišlja o tome da li joj je žipon dobro namešten, da li da prebaci levu preko desne, ili desnu preko leve noge. 

Sada joj vetar ne zabacuje dugu plavu kosu. Jer, nema više suludih vožnji na dva točka. 

"Otskora imamo skuter" - ispričala nam je mlada službenica G. G. - "Kupili smo ga moj verenik i ja zajednički - na kredit. Pošto daleko stanujemo, motor nam je dobrodošao. Začas stignemo na posao. Nedeljom idemo na izlete, plažu. On ne voli brzine. Ali opet, svuda na vreme stignemo. Ovo je mnogo bolje, nego kad smo išli peške ili autobusom..."

Mnogo je priča. One otkrivaju mnoge stvari. Na jednoj strani govore o dva točka koji su postali poza, koketerija, moda velegrada. 

Na drugoj, dva točka su standard, potreba zaposlenog čoveka, nešto što mu štedi vreme i pruža prijatnost posle svakodnevnog posla. 

Mnogo je više skutera koji služe u ove druge svrhe, koji pretstavljaju jednu neophodnost.

Ali ipak, ne treba se ljutiti ni na one kojima se mogu pridodati prvi epiteti. Jer, konačno, to nije neki veliki problem, pojava koja zabrinjava i nabira čelo. 

Mladost je simpatična. Ona voli brzine, voli da sebe izrazi. 

Samo i pored svega, na krivinama i raskrsnicama puteva, treba paliti crvena svetla, tako će joj hod biti sigurniji. 

Tekst: Sl. K. obrada: Yugopapir (Duga, 1960.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate