Siniša Mihajlović, junak utakmice Zvezda - Bajern (2:2): "Majko moja, kako ovaj odvaljuje!" (1991)




Po Uefi sam dvostruki strelac, gol se pripisuje poslednjem igraču koji loptu uputi prema tuđem golu. Ali, to nije ni važno. Važno je samo da 29. maja odemo u taj Bari, da izginemo na terenu i donesemo pehar na Marakanu



Nasmejano dečačko lice i duga lepršava kosa nisu u skladu sa njegovom snagom i upornošću na terenu. To što je Zvezda za njega platila čak dva miliona maraka, isplatilo se već u sredu na Marakani...


*****



Nekima su potrebne godine da uđu u holove fudbalske slave. Siniši Mihajloviću, jedinom "čupavcu" u timu Crvene zvezde i junaku polufinalne utakmice Kupa šampiona sa Bajernom (2:2) bila su dovoljna dva meseca.

Tek koliko da upozna nove saigrače i čvrsto zgrabi iz ekonomata dres sa brojem između dva i jedanaest. Baš tako, jer Siniši je sasvim svejedno koju "numeru" nosi! Igra svoju igru... I to kako.

- Majko moja, kako ovaj "odvaljuje" - slušali smo uzdahe naših gastarbajtera na Olimpijskom stadionu u Minhenu.

- Majko moja - cvili i Roland Auman, drugi golman Nemačke i jedan iz galerije bavarskih asova koje je Mihajlović sa dva pogotka prošle srede zavio u crno.

Te njegove "bombe" sa 20, 30, 40... metara uglavnom su ga i dovele u Crvenu zvezdu. Uz najveći transfer u istoriji jugoslovenskog fudbala - blizu dva miliona maraka!

Milionče Vojvodini, 500 za stan na Novom Beogradu i novu "mazdu 323 f". Plus oko 250 Siniši - da mu se nađe.


Uvek - Zvezda



Kad je u januaru stavio potpis na papir kojim je postao zvezdaš bio je srećan kao dete.

- Nisu tu u pitanju nikakve pare - govorio je. - Uvek sam hteo u Zvezdu, otkad sam pipnuo loptu.

A pipnuo je prvi put u rodnom Borovu, gde mu i danas žive otac i majka. Otac vozač, nedavno je dobio otkaz u firmi ("kažu tehnološki višak, ali ko zna šta je iza toga" kaže nevoljno).

- Mlađi brat je išao u srednju školu unutrašnjih poslova u Zagrebu. Kad je počelo "prebrojavanje" spakovao se i došao kod mene. Upisao se u istu školu u Sremskoj Kamenici, nadomak Novog Sada. Tada sam bio u Vojvodini...

Što se tiče Ljupka Petrovića, Mihajlović nije doveden samo zbog "bombi". One su samo njegov spoljni imidž. Pravi razlog je nešto drugo:

- Jeste Siniša slavonska duša, ali u osnovi - germanski igrač! Mislim na trčanje, kondiciju, upornost. O talentu valjda ne moram da pričam.

Zna Ljupko zašto to govori, simpatični momak koji se uvek smeje bio je glavna poluga u šampionskom timu Vojvodine.

Ej, Vojvodina šampion - kad će to biti sledeći put? I sa kojim igračima.

I direktor Dragan Džajić govori već dva meseca:

- Nismo doveli Mihajlovića zbog ovog Kupa šampiona, izgurali bismo daleko i bez njega. Doveli smo ga zbog budućnosti, jer on je igrač kakvi su "retke ptice" u jugoslovenskom fudbalu.

Oni koji ga znaju kažu da ne može da se naljuti. Stalno osmeh - zarazan, gotovo dečački, Uostalom, tek su mu 22 godine. Još uvek samac i, kako kaže, slobodan kao ptica. Samo, malo-malo pa sedne u svoju crvenu "lađu" i odjezdi do Novog Sada. Ima li tu nešto?

- Što je bilo bilo je, sada sam Beograđanin i još uvek "neopredeljen". Stvarno...


Bez protekcije



Zbog duge, tršave kose, drugovi i novinari ga već zovu "Barbika". A devojčice uredno pišu... I lepe njegove slike po zidovima, sveskama...

- Kad sam dolazio u Zvezdu pitali su me da li se plašim konkurencije. Šta je to konkurencija? Ako misliš da vrediš, ako hoćeš da radiš kako treba, to ne postoji. Igrao sam već u svim jugoslovenskim reprezentacijama, ali Zvezda je prava potvrda vrednosti. Ne samo u Jugoslaviji, valjda je to svakom jasno. Mi smo danas evropska velesila...

Jeste da me u početku malo drmala trema kad sam istrčavao na Marakanu. Samo do trenutka kad sam dao prvi gol u novom dresu.

Posle je "procurelo", a ono protiv Bajerna bio je šlag na moje napore, kilometre koje pretrčavam.

Najdraže mi je zbog Ljupka, možda ga je neko i popreko gledao kad me je dovodio u tim mega-asova i forsirao me koliko je mogao. Znam da nije iz protekcije, jer to kod njega ne postoji.

Granata koju je poslao iza leđa Aumana odškrinula je Zvezdi vrata raja (čitaj: finala Kupa šampiona), onaj polucentaršut koji je Augentaler skrenuo u svoj gol - definitivno ih otvorio.

- Po Uefi sam dvostruki strelac, gol se pripisuje poslednjem igraču koji loptu uputi prema tuđem golu. Ali, to nije ni važno. Važno je samo da 29. maja odemo u taj Bari, da izginemo na terenu i donesemo pehar na Marakanu!

Napisao: Branko Marković, foto: S. Sulejmanović, obrada: Yugopapir (RTV revija, april 1991.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate