Ante Gabelić bio je prvi predsednik prvog radničkog saveta u Jugoslaviji: Tvoja je fabrika, radniče!




Tog 29. decembra imali smo izbore. Rekoše: vi ćete biti preteče... Da ono: fabrike radnicima ne bude samo parola. Radnici Cementare izabraše nas jedanaest. "Imamo važne stvari da rešavamo ... a ti ćeš, Gabeliću, biti predsednik" - rekoše oni


Ante Gabelić. Kome ovo ime nešto govori? Upoznali smo ga prvi put pre pet godina.

Bio je lep decembarski dan 1969. godine, kad se cela Jugoslavija spremala da proslavi dve decenije radničkog samoupravljanja. Sve je bilo svečano, u celoj zemlji. Fabrike iskićene crvenim zastavama i trobojkama.

Novine, naravno, uvek pišu o takvim jubilejima. Ali, kakve to ima veze sa šjor Tonijem, kako ga popularno zovu njegovi sugrađani?

Pošli smo tog jutra da tražimo čoveka koji je prvi izgovorio one reči koje će ući u istoriju: 

- Tvoja je fabrika - radniče!

I on je sa njima ušao u istoriju - mada to tada sam verovatno nije mogao znati.


*****



Ante Gabelić, sedamdesetogodišnji krepki Dalmatinac, bio je prvi predsednik prvog radničkog saveta u Jugoslaviji.

Kad danas čitate ovaj broj našeg lista, želimo da vas podsetimo na sutrašnji datum.

Tačno 29. decembra 1949. godine, radnici cementare u Solinu izabrali su prvi radnički savet u Jugoslaviji.

Šta sada radi šjor Toni, prvi predsednik?


Kad smo ga upoznali, odavno je bio otišao u penziju. Trebalo je otići u Vranjic, ribarsko selo na istoimenom poluostrvu, udaljeno od Splita oko desetak kilometara, da bi se obavio razgovor sa tim čovekom.

Znajući da je rođen pre sedam decenija, očekivali smo da ćemo videti oronulog starca sa štapom, kako polako šeta uskim ulicama primorskog gradića.

Pronašli smo ga, međutim, na obali, živahnog, preplanulog od sunca i zamolili ga da odloži svoj svakodnevni "posao" ribolovca.

Uvek je teško u ovakvim okolnostima započeti razgovor. Čovek obično dođe sa izvesnim predubeđenjem o ličnosti: predsednik radničkog saveta - nije mala stvar. S njim je započela jedna
epoha...

Međutim ispalo je, sasvim jednostavno: kao što obično biva sa jednostavnim ljudima.


Šta da pitamo? Biografija, druže predsedniče?


- Ma, čekajte ... Kakva biografija. Život, druže, običan život ...

Zatim se priseća:

- Došao sam ovde sa Visa 1920. godine i zaposlio se u radionici Cementare. Radionica, napišite tako... Važno je, videćete kasnije... 

Oženio sam se Ljubicom, radnicom, i - ostao.


A zatim?


- Zatim šta? Pa evo: štrajkovi... sindikati ... zatvor u staroj Jugoslaviji. I 1926. godine u vojsci: "Državni neprijatelj" ... U partiju 1930. godine. U rat - 1941. godine.


Imate li spomenicu?


- Naravno, a zašto? I, onda, 1945. - po direktivi - ponovo u istu fabriku. (Već je ona radionica o kojoj sam govorio bila fabrika, ali porušena u ratu). Trebalo je obnoviti, druže.


I onda?


- Pa, eto, onda - onda verovatno znate sve ono kako je izgledalo. Zemlji je bio potreban svaki kilogram cementa. A fabrika porušena. Radilo se, brate, šta drugo da se kaže.


Nije loše da se o ovim jubilejima setimo ovih ljudi. 

Dok se vodio ovaj razgovor, nije bilo vremena za zaključke. Ali kasnije? 

Gotovo punih 50 godina ispričao je šjor Toni samo za jedan sat.


A šta je bilo dalje, druže Gabeliću? Kako je bilo ONO, kako se to u stvari dogodilo?


- A da, zbog toga ste došli. Tog 29. decembra imali smo izbore. Rekoše: vi ćete biti preteče... Da ono: fabrike radnicima ne bude samo parola. Radnici Cementare izabraše nas jedanaest. 

"Imamo važne stvari da rešavamo ... a ti ćeš, Gabeliću, biti predsednik" - rekoše oni.

I stvarno su bile važne stvari. I nije bilo lako: bila je to ona godina ekonomske blokade ... A cementa mora biti, razumete: mora.


*****



A zatim je 1950. godine došlo do onog čuvenog zakona o radničkom samoupravljanju.


*****



Šta sada radi 75-godišnji čovek koji će sigurno ući u istoriju? Na velika vrata.

Radnik, ratnik, prvi predsednik radničkog saveta mirno provodi svoj zasluženi odmor.

Zvali smo pre neki dan telefonom Vranjic.

Kako je šjor Toni?

Ništa novo, sve je isto, samo nam je prvi predsednik stariji za pet godina. I danas sunce greje u malom primorskom gradiću. Častan život i prijatna starost jednog čoveka.

On i žena mu Ljubica izrodili su devetoro dece. Svi oni rade negde širom Jugoslavije. Sada već zaplače i poneko unuče.


A imate li svoju kuću, šjor Toni? - pitali smo ga onda pre pet godina?


- Nemam, a i šta će mi, lepo i ovako živim.


Šjor Toni je bogat čovek. Bogat u onom drugom smislu.

Jer, ako neko jednom bude pisao istoriju jugoslovenskog samoupravljanja, svakako će morati prvo da navrati i ovde - na ovo poluostrvo. Zbog njega.

Napisao: P. Kostić, obrada: Yugopapir (Duga, decembar 1974.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate