Radko Polič: Federacija ili konfederacija? Ako će u toj državi biti svako za sebe - propašćemo (1990)




Ostali smo kod tog plota, a karavan ide dalje. Pijan si i ne shvaćaš da si pijan, misliš da si trezan, a već su i vozovi i avioni otišli, ljudi su već negde drugde, a ti si još uvek tu. Znanje je vrlo sporo ulazilo u ovu državu, a vrlo brzo izlazilo iz nje. Onaj ko je imao znanja on je bežao jer ga nije mogao koristiti, bio je suviše pametan za taj momenat


Masovni mediji, "žuta" i ostala štampa od pojedinih ljudi iz našeg kulturnog i javnog života često naprave "opšta mesta", prepoznatljive stereotipe, osobe o kojima se već sve zna i kojima se redovno "stavljaju u usta" more otrcanih fraza lišenih smisla. Ovaj razgovor sa Radkom Poličem, jednim od najpopularnijih jugoslovenskih glumaca, koji i pored toga što nije uspeo da izbegne jugo-mašineriju "star mejkinga" još uvek ima svoje "male tajne", nema nameru da se uklapa u već stvorenu medijsku sliku, niti da je po svaku cenu ruši.



Još u pripremama za intervju Polič je dao do znanja kako je uhvaćen u za njega veoma delikatnom momentu kada pokušava da sam sa sobom svodi neke bitnije račune, pa ako mu se ponegde i omakne ispovedni ton, biće to samo dokaz te njegove potrebe za samoispitivanjem.

U vreme kada smo razgovarali Polič se spremao da napusti Ljubljanu, pomalo iritiran klimom u slovenačkim kulturnim krugovima, i pređe za Novi Sad, gde sada već mesec dana radi sa Dušanom Jovanovićem na Šekspirovom "Kralju Liru".

Voli da razgovara o politici, a da pritom ne podržava ni jednu stranu, ni srpsku ni slovenačku. Žao mu je što medijski prostor koji mu je stajao na raspolaganju svih ovih dvadeset godina nije više koristio da iskrenije i oštrije govori o vremenu u kome je živeo i onome što ga je u tom životu bolelo.

Ostati il’ otići...

STAV: U Slovenskom Narodnom Gledališču igrate u predstavi "Zid, jezero" Dušana Jovanovića, gde na neki način glumite samoga sebe...

POLIČ: To je razmišljanje Dušana Jovanovića o Mileni Zupančič, Polič Radku i njemu samom, pisano nekako autobiografski kao da ga je Milena pisala, ili kao kad bih ga ja pisao. Čak su i izvesne rečenice, neka životna iskustva u tom tekstu moja. 

Tekst govori o raspalom braku, jer Milena Zupančič i ja, smo i u privatnom životu nekada davno zaista bili muž i žena, i razveli smo se.

Međutim, Dušan nije koristio taj naš životni krah banalno, već vrlo inteligentno, tako da u nekim momentima ja shvatam da nije ni moglo biti drugačije. Preko tih naših životnih iskustava komad otvara mnoga pitanja na koja mi u predstavi i kao umetnici i privatno pokušavamo da odgovorimo. 

U svakom slučaju neko ko sada ima devetnaest, dvadeset godina nema pojma da su Milena Zupančič i Polič Radko nekad bili muž i žena, to mi znamo i imamo u glavi, pa nam ta tragedija i te komične situacije koje smo imali u životu koriste da nekom nešto kažemo, ali i da kroz predstavu doživljavamo neku ličnu katarzu, prečišćenje, te da kroz predstavu shvatimo kako je tako moralo biti.

STAV: Poznati ste po tome što često menjate "matičnu kuću", a momentalno ste već tri, četiri godine angažovani u Slovenskom Narodnom Giedališču. Šta Vas je tu zadržalo?

POLIČ: Neke kolege me već podsećaju kako sam možda zaboravio da treba da odem. Nisam zaboravio, sada drugačije reagujem na neke stvari. Nekada, kada mi se nije dopadao repertoar ili razmišljanja o poslu ljudi oko mene, ja bih rekao: "Izvinite ja ovde nemam šta da radim", i odlazio, tražio bih drugu ekipu, druge poslove, ljude, načine razmišljanja. 

Sada sam shvatio da nema smisla odlaziti pa se ponovo vraćati ili ne vraćati, već treba ostati tu gde si i reći zašto ne odlaziš. 

A ne odlazim zato što želim da se stanje tu gde jesam izmeni, da bih uticao na izvesne ljude koji konkretno jesu Slovensko Narodno gledališče da promene neke svoje stavove i poglede na svet. 

Ako ja odem a oni ostanu, i dalje će terati po svome, a ovako su prisiljeni da se taj nerad plaća. Ove sezone tamo neću ništa raditi jer smatram da je repertoar nikakav, da se ne razmišlja o onim ljudima koji su tu, koji su nosioci stvaralaštva sa svojim kapacitetima i znanjem. 

A ukoliko u kući stvarno ne postoje takvi ljudi, taj stvaralački kapacitet, onda treba reći: "Izvinite, zatvaramo se". 

Znači treba menjati tu strukturu, tu neprobojnu instituciju koja je uz sebe prikačila epitet "najveća" samo zato što se zove Slovenačko Narodno Pozorište. A to nije tačno, jer se samo zbog imena ne može biti najveći. 

Situacija u čitavoj Sloveniji je takva, mi to zovemo "zaplankanost", što znači da si se zatvorio u neki svoj atar i da ne vidiš nikoga, čak ni vuka koji ti se uvukao u atar. Tako je mislim skoro u svim ansamblima, i to je deo slovenačke političko-kulturne euforije. 

Ako pogledamo sve ovo što se u poslednje vreme dešava oko tih amandmana i dileme da li biti u federaciji ili konfederaciji, da li biti ili ne biti u ovoj državi... to su gluposti. Ako će u toj državi biti svako za sebe - propašćemo. Propašće i Slovenija, propašće i Srbija. Mene ne interesuje da li sam Srbin, Slovenac, Makedonac, Bosanac, Hercegovac ili Albanac! 

Taj predznak, predkvalifikacija, za mene ne postoji. Postoji samo znak - čovek koji živi na ovoj suludoj planeti. Zanima me da li još shvatamo da smo ljudi?


Malo naivan pokret



STAV: Iako ste učestvovali u stvaranju KPGT-a, u jednom momentu ste se povukli. Šta Vas je podstaklo da se ponovo priključite ovom jugoslovenskom pozorišnom projektu koji predvodi Ljubiša Ristić?

POLIČ: Petnaest ili dvadeset godina unazad, naša generacija, ako smem uopšte govoriti o generacijama u kulturi, imala je potrebu da pravi usporedbu sa onim što se dešava oko nje, kod suseda u Zagrebu, Beogradu, Beču, Berlinu. 

U to vreme smo stravično putovali i u tom traganju za potvrdom onoga što radimo nekako smo se međusobno nanjušili i pronašli, shvatili da kao generacija imamo zajedničke poglede na svet, pa smo počeli da radimo zajedno, da vodimo taj stvaralački dijalog. 

Ne želim da se hvalim ali još pre nego što je KPGT bio formiran, ja sam u nekom intervjuu izjavio kako je neverovatno kako smo mi čudna država, da mi ni za pozorište nemamo jedan naziv već se ono negde zove, kazalište, negde gledališče, negde pozorište, negde teatar, pa sam iz zezanja predložio da mi to lepo skratimo i jednostavno kažemo KPGT

Kasnije je nastao pokret koji je u početku bio možda i malo naivan, za taj momenat preekskluzivan, prodoran, ali u svakom slučaju uvek korak dva ispred svih koji su se u ovoj zemlji bavili pozorištem. Polako se to iskristalisalo, dobilo svoje pravo značenje, izgrađen je jak osnov na kome Ristić sada u Novom Sadu može da radi tako da sarađuje sa celom Evropom, čak sa celim svetom. 

Nisam otišao iz KPGT-a zato što sam se posvađao sa Ristićem, ili zato što se moje ideje i razmišljanja nisu poklapala sa njegovim, ili zato što više nisam hteo da vodim dijalog. Ne, nipošto! Evo to i dokazujem time što ove godine dolazim u Novi Sad na duže vreme, da bih tamo radio "Kralja Lira" sa Dušanom Jovanovićem, a možda i neke druge stvari ako mi se učine zanimljivim. 

Otišao sam iz KPGT-a jer sam se odlučio za svoj privatni život koji jako volim, to su neke moje male tajne, ali moram priznati da sam zbog njih napravio dosta grešaka.


Osmeh kralja Lira



STAV: Kralj Lir u četrdeset sedmoj godini?

POLIČ: Imao sam dvadeset jednu ili dve godine i još bio na Akademiji kada me je Mile Korun pitao da li razmišljam o Hamletu. Rekao sam mu da ne razmišljam, što on nije mogao da shvati, jer po njemu svaki mladi glumac, i svaki čovek koji se bavi glumom mora da razmišlja o Hamletu. 

Za mene to nije bio argument, zato što sam smatrao da ono što nosim u sebi, tadašnji moj svet i tadašnja moja razmišljanja, ne mogu da se uklope u ideju da ja kroz Hamleta mogu nešto govoriti sem onih reči koje je Šekspir napisao. 

Nakon pet godina se ponovila slična situacija kada je on režirao Hamleta u Slovenačkom Narodnom Gledališču. To je bio moj prvi kontakt sa samoupravljanjem u pozorištu. On je tada podelio listiće i rekao da će napraviti podelu prema tome kako ansambl odluči ko će šta igrati. Nikad nije objavio rezultat referenduma, a taj Hamlet je neslavno propao. 

Ja sam na svom listiću napisao: 

"Polič Radko Rac - Hamlet još ne". 

Kada mi je bilo trideset i dve odbio sam još jednu ponudu za Hamleta. 

Ovim hoću da kažem da ja sa svojih četrdeset i sedam prihvaćam Lira, jer sam ga nosio u sebi istovremeno sa razmišljanjima o Hamletu. 

Smatram da su godine irelevantne, da čak ništa ne znače, jer Hamleta možeš igrati do šezdesete, a Lira i sa trideset i pet, četrdeset, jer smisao, filozofiju Lira i sve ono što ga okružuje nosi svaki čovek u sebi, i to saznanje do koga on dolazi može spoznali vrlo rano pod uslovom da ima svoju familiju. 

Evo ja sa svojih četrdeset i sedam imam sina od dvadeset i šest godina, i ne vidim logiku u tome da Lir mora da bude starac od šezdeset, sedamdeset godina koji pred smrt shvaća celu filozofiju ove vasione. U ovim godinama ja već nosim neka bitna lirovska pitanja života, smrti, ljubavi, bitnosti...

Iako sam Šekspira prilično igrao, upravo zbog značaja i veličine ovih pitanja, uvek sam se bojao da još nije sazrelo vreme za ono što radim. Postojala je samo jedna slučajnost sa "Ričardom II" gde sam uleteo sa svojom energijom, ludošču. To je bio trenutak u mom životu kada sam hteo da obuhvatim ceo svet. 

Mile Korun je to lepo primetio i za tu ulogu me pozvao u Dubrovnik, i nije pogrešio. 

Ja sam tek posle shvatio šta sam uradio. Bila je to jedna od retkih predstava u kojoj nisam znao šta radim, gde sam se potpuno prepustio umetničkom stvaranju reditelja, bio glina u njegovim rukama. On me tada očinski posavetovao da više nikada tako ne radim, da uvek shvatim ko sam i šta sam, čak iako imam najboljeg reditelja pored sebe, da ga moram nadmašiti, i da se nikada ne prepustim da me vode kao lutku.

Naučio me je da je bitnije to što nosiš u glavi nego taj fizis ili reč kao takva, da je bitna duša, jer njom moraš znati da vodiš tu svoju aparaturu.

STAV: Žorž Paro sa kojim ste u Dubrovniku radili "Gloriju" Ranka Marinkovića, se u eseju o šest slovenačkih glumaca bavio i nekim fizičkim ograničenjima te Vaše aparature...

POLIČ: Da, on je govorio o mom glasu. Moj glas zaista u pojedinim momentima ima neke visoke tonove. Kada sam sebe slušam dok ovako mirno razgovaram on mi zvuči sasvim normalno, ali kada sam na pozornici, ta transformacija koja se dešava u meni, psihofizička transformacija, uzrokuje da taj glas dobija visoki, isprekidani nenormalni ton, skoro da puca, vibrira na jedan poseban način. 

Nikada nisam posebno trenirao glas iako je on jedna od bitnijih aparatura. Ostavljam ga ovakvog kakav jeste i nikada ne razmišljam o tome. Profesionalci koji prate moj rad, dabome to čuju, ali u razgovoru sa publikom shvatio sam da se to uopšte ne primećuje, što znači da nema potrebe uopšte o tome razgovarati.


Stravični honorari



STAV: Prošle godine se na Dubrovačkim igrama desio skandal zbog predstave "Život je san". Zbog čega ste Vi i Vaše kolege rešili da napustite ovaj projekat?

POLIČ: To je bila predstava koja je posle dugo godina u Dubrovniku imala neverovatan odziv, i ja sam je u svom glumačkom repertoaru izdvajao kao nešto što posebno volim, ne zbog sebe lično u njoj, već kao veliku profesionalnu, ako ne svetsku, ono bar evropsku predstavu. 

Pored toga predstava je bila veoma gledana, ali ne u onom dubrovačkom smislu da su je gledali Dubrovčani i zalutali Englezi i Francuzi koji su tu došli da se kupaju, već su ljudi zbog nje dolazili u Dubrovnik. 

I onda je Dubrovnik, kao Dubrovnik (koji je sada sasvim na nekim marginalnim putevima jer se zatvorio sam u sebe umišljajući da je svetski grad, a u biti je bara) počeo da pravi budalaštine protiv samog sebe. 

Ponudili su nam da igramo celo leto samo za četiristotine starih miliona, što za nekog može da bude i mnogo ali ja više nisam hteo da pristanem da se podcenjuje ono što radim. Došlo je do toga da sam morao da im kažem da ako misle da sam njihov klovn neka mi to kažu u lice, a ne da me tapšu po ramenima i pričaju mi kako sam svetski glumac, a plaćaju me kao poslednju budalu na ovom svetu. 

Posle je štampa sve to naduvala pišući kako smo Lečić i ja tražili "stravične" honorare, a cifra je bila dve i po stare milijarde.

STAV: Bez obzira na honorare koji nisu uvek adekvatni, društvo je kroz svoje institucije, festivale, nagrade veoma uvažavalo to što radite. Šta za Vas danas znače sva ta priznanja?

POLIČ: Ja sam sebe nekada dovodio u podređen položaj, čak mi je i imponovalo da mi ta kulturna i politička sredina tapše, da mi daje nagrade, sve dok nisam shvatio da oni to čine zato da se čitava situacija ne bi menjala. To znači da ja ništa nisam pomerao, popravljao, čak da sam i ja možda krivac što smo danas svi tu gde jesmo. 

U biti je vrlo teško govoriti da li je sve to što sam prošao i imalo neke koristi pre svega za mene, jer ja radim iz zadovoljstva, i iz neke stvaralačke unutrašnje potrebe. 

Cela moja mladost je zapravo prošla u radu. 

Zato me često čak fizički boli kada pomislim da li je sve to što sam radio imalo nekog odjeka, da li je neko imao nešto konkretno od toga što sam razmišljao: filozofirao, lupao, igrao, glumio, pevao, srao itd. 

Da li sam nekom poklonio neku misao, ili je sve to samo laž kao što je cela država jedna velika laž. A ja sam se stalno ponavljao sa tom laži, i stalno sam govorio da je ovde toliko laži da je izgleda i ta laž postala istina. 

I u meni su postojale neke male laži, neki kompromisi, ali ja nisam imao više mogućnosti da kažem istinu. Da sam pre deset, dvadeset godina pokušao, da su me zatvorili, možda bih se danas lakše osećao.

STAV: Gde ste pravili kompromise?

POLIČ: Kada bi me nešto pitali nisam uvek i do kraja rekao to što zaista mislim. Plašio sam se jer sam znao da u ovoj državi postoji aparatura koja te može uništiti u minuti, u sekundi. A uvek tu postoji neka porodica, neka deca za koju se plašiš više nego za sebe. 

Nekada sam stvarno bio uplašen, ne u smislu da će se meni nešto desiti, nego onima koji su pored mene, mojim roditeljima, braći, prijateljima. I onda praviš te male kompromise, ili čak velike kompromise, a neki čak i ne prave kompromise jer se podređuju toj situaciji i postaju veliki lažovi, kao i svi ostali, i lažu sa osmehom.


Za bocu viskija



STAV: Da li lažete?

POLIČ: Ja ne lažem. Nemam razloga. Ja sam često jurio pred rudu da nešto kažem za šta još nije bilo vreme, ali mi zbog toga nije žao. Žao mi je samo što sam premalo toga radio, što sam nekad i ćutao.

STAV: Pre dve godine izjavili ste da više nećete odlaziti na festival u Pulu. Da li ste se naljutili na festivale ili na jugoslovensku kinematografiju?

POLIČ: Svi ti festivali su ponavljanje jednog malog međusobnog atarskog nadigravanja. Ko je bolji, prvi u selu, zadnji, u gradu?! U celoj produkciji koja je veoma mala, i jadna, od jedva dvadeset filmova godišnje, mi se mučimo oko pitanja ko je najbolji reditelj, gluma i slično. 

Neću ni da govorim o tome kako ne znamo da iskoristimo te festvale za plasiranje naših filmova u svet, a imamo tih festivala, ne samo filmskih već i pozorišnih, da ti se život smuči. 

Čak ni tu ne umemo da privučemo publiku. 

Na njima se okupljaju ljudi koji se bave tim poslom, pa se mi sebi međusobno pokazujemo kao neke mečke, koja mečka bolje igra, i onda sebe nagrađujemo: ove godine ćeš ti biti dobra mečka, druge godine ću ja biti dobra mečka.

Imamo genijalne reditelje, genijalne glumce, i godišnje bi mogli praviti po pet svetskih filmova, ali opet smo hendikepirani tim našim balkanskim mentalitetom i načinom razmišljanja, ne samo u Srbiji, Bosni i Makedoniji, već i u Sloveniji. 

Na primer, reći ću ti nešto što sam do sada prečutkivao. 

Karpo Godina Aćimović snima film u Sloveniji u kome sam ja trebao da igram glavnu ulogu. Kako nije imao dovoljno para, stupio je nekako u kontakt sa stranim producentom koji je uslovio da tu ulogu mora da igra glumac iz inostranstva. 

Karpu je bilo vrlo neprijatno, no ipak mi je ponudio da budem "special guest" u filmu i odigram jednu manju ulogu, ja sam pristao iz prijateljskih razloga, ali naravno da mi se to i plati. 

A onda me zove direktor filma, molim te zabeleži to ime, Pavle Kogoj i objasni mi kako će me kolima voziti sa snimanja i na snimanje, i da ću kao honorar dobiti bocu viskija.

Mislim se, baš mu je dobar štos, što bar nije smislio nešto da se i ja smejem, međutim, on sve to vrlo ozbiljno shvata. 

Eto, Radko Polič je došao dotle da ’89-te bude na špici filma kao "special guest" i da ga plate flašom viskija.

STAV: Šta je po Vama u našem društvu prouzrokovalo tako drastični raspad svih vrednosnih sistema?

POLIČ: Mislim da je start ove države bio pogrešan. Na početku smo se sjurili, hteli smo slagati vreme, preskočiti nešto, hteli smo skoknuti u socijalizam, mada još nije bilo ni vremena ni mogućnosti za to. 

Skoknuli smo u istoriju pre nego što smo smeli, i toga se držali ko pijan plota. 

I šta se događa? 

Ostali smo kod tog plota, a karavan ide dalje. Pijan si i ne shvaćaš da si pijan, misliš da si trezan, a već su i vozovi i avioni otišli, ljudi su već negde drugde, a ti si još uvek tu. Znanje je vrlo sporo ulazilo u ovu državu, a vrlo brzo izlazilo iz nje. Onaj ko je imao znanja on je bežao jer ga nije mogao koristiti, bio je suviše pametan za taj momenat. 

To se isto i danas događa, ne trpimo kvalitetu iako se kunemo u nju. 

Moramo iz osnova izmeniti shvatanja kulturnog načina života i uvideti da je to i komunikacija među ljudima, jer ukoliko je neko pametniji a neko gluplji, onda taj gluplji nema prava soliti pamet pametnijem. 

Ja se zalažem za kult kvalitete, kult sposobnosti, kult umetnosti kao takve. 

Ja sam za kult "zvezdaštva", jer ako si "zvezdaš" onda si u svakom slučaju kvalitetan, i verovatno sa sobom i u sebi nosiš neka razmišijanja, neku energiju, neki talenat, neku svoju filozofiju.

STAV: Da li ste "zvezdaš" ili "partizanovac"?

POLIČ: Slučajno sam zvezdaš, to mi je ostalo još od malih nogu. (smeh) 

Razgovarala: Miljana Aksić, obrada: Yugopapir (omladinski magazin Stav, januar 1990.) 



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)