Aleksandar Đorđević, 2. deo intervjua: Pelcovan protiv mržnje, nacionalizma (1987)

Januar 1987: Iz Holivuda stižu vesti o najgledanijim filmovima upravo završene 1986. godine. Box-office top lista izgleda ovako: 1) "Top Gun" (prihod: 170 miliona dolara), 2) "Karate Kid 2" (100), 3) "Krokodil Dandi" (100), 4) "Back to School" (90), 5) "Aliens" (70). Da li će na završnoj listi 1987. biti i aktuelni bioskopski šampion - "Zlatni dečak" Edija Marfija?... Još jedna top-lista, ovaj put kao da je sastavljena po ukusu video-pirata - stručnjaci zapadnonemačkog časopisa "Video Magazin" proglasili su najbolje VHS kasete: 1) Maxell MGH (cena: 24 DM), 2) Sony Pro X (35 DM), 3) Agfa High Color (20 DM)... Jugoslavija se oprašta od jednog velikog rock pevača i istinske fudbalske legende - otišli su Sergio Blažić (Atomsko sklonište) i Asim Ferhatović Hase... Dejan Savićević, mladi i perspektivni fudbaler Budućnosti, žali se da nije samo na meti uprava velikih YU klubova, već i agresivnih kolega sportista: "Često mi se događalo da mi se protivnički igrač unapred izvinjavao što će morati da me - bije. Tako mu je, veli, naredio njegov trener!"... A kako se na košarkaškom terenu čuvaju igrači koji na "tržištu" vrede 2 miliona dolara? O tome i mnogim drugim stvarima, Vanja Bulić je razgovarao sa tinejdžerom Saletom Đorđevićem, svakako zrelijim i iskusnijim od većine svojih vršnjaka. Sledi drugi deo njihovog razgovora...

"Ne znam koji je to poriv, kakvo je to iskrivljeno shvatanje da kad igraju Cibona i Partizan publika smatra da igraju Hrvati protiv Srba?! Nije nego. A tamo igra Danko, a ovde Ivo Nakić. Sve mi se više čini da postajemo zatupela nacija koja sve što joj se događa preko dana želi da iskali na nama sportistima"


2. deo razgovora


- Dolaskom Paspalja i Divca "Partizan" je postao mnogo borbeniji, a "Zvezda" i dalje gaji poznati stil nove generacije mladih Beograđana: igra bez radosti, prepuštanje protivniku, malodušnost. U intervjuu "Sportu", trener Đurović kao primer uzima jedanaestogodišnjeg dečaka iz pionirske ekipe, inače Mokinog sestrića, tvrdeći da prvi tim nema igrača sa takvim psihičkim osobinama...

- To nije u redu. Svaka čast klincu, ali ne sme trener tako da pljune igrače koje je prvo uzdizao u nebo kad je preuzeo prvi tim. Đurović je trener koji ume da napali igrače, da stvori atmosferu, ali sada ide iz krajnosti u krajnost.

Šta igrači da misle o takvom treneru, koji nije očigledno uspeo da im priđe na pravi način? Zatvoriće se.

Aleksandar Đorđević (snimio: Dušan Vranić)

- I tvoje reči potvrđuju tezu o beskrvnoj generaciji, koja već pet godina ne uspeva da se dokaže, jer joj nedostaje nešto više od igre.

- Ne znam, nisam razmišljao o tome, jer je to druga generacija čije probleme ne znam, ne poznajem njihova životna shvatanja. Ali znam da Zoki Radović svaki poraz odboluje, ali to ne ume da pokaže.

Poznato mi je, na primer, zašto jedna sjajna generacija "Partizana" sa Petrovićem, Marićem, Grbovićem, Zorkićem, Pešićem nije bila prvak.

Bilo je nekih sporednih stvari koje su ih odvlačile od igre.

Ne znam šta je sa "Zvezdom", ali je fakat da već duže vremena ne mogu da se sastave sa igrom.

Imali su trenera kojeg svako može samo da poželi - Ranka Žeravicu, a nije bilo rezultata. Možda je odlučio onaj levi horog Mihe Nakića, koji je "Zvezdi" uzeo prvo mesto.

Da nije toga bilo, Dražen bi došao u Beograd, jer ne bi propustio Kup šampiona i sve bi bilo drugačije. "Cibona" se ne bi pomenula narednih deset godina. Eto šta je uradio jedan horog, i to levi.

- Da li će dva miliona dolara koji se smeše Draženu uticati na njegovu igru?

- U neku ruku, morali bi. Ode noga, odoše dva miliona. S druge strane, kad je reč o igri, Dražen je maksimalno košarkaški vaspitan i za njega je svaka utakmica ista.

Zašto da ne da 54 koša ako može. To je njegova logika.

Postoji i nešto što svaki pravi igrač nosi u sebi: ne igraš da bi samo obezbedio sebe i tri kolena unapred, već da se dokazuješ. Dražen to ima, jer uvek postavlja neki sportski cilj kome teži.

Medalja ili prvo mesto, najbolji strelac, najbolji igrač.

On je već sada obezbeđen, ima pare, dobiće poslovni prostor za piceriju. Otišao bi on i za manje pare samo da dokaže da je i tamo najbolji. Stvarno je Dražen čovek fenomen.


Amandman za jednokratnu upotrebu



- Da li si razmišljao koliko ti vrediš?

- Nikad konkretno, mada kad čujem koliko je neko dobio pomislim:

"Ljudi ljudski koliko tek ja vredim!" 

Znaš, ono klinački kad se napališ. A nisam konkretno razmišljao jer nisam dobio nikakvu ponudu, ne znam šta nude, šta ja smem da tražim. Dosad nisam dobio nikakvu paru, tek to treba da sredim, jer me čeka ugovor, a ne znam kako.

Svi ćute o tome, ne znaš koliko su dobili, a dobro žive.

- Imaš li utisak da posebno zagrebački novinari podgrevaju atmosferu da je gotovo pitanje časti pustiti Dražena pre vremena u inostranstvo?

- Stvarno to uvek provuku u prenosima...

Ubeđen sam da će mu se omogućiti i samo te godine će važiti izmenjen pravilnik.

A šta će sa ostalima, jer tada ni meni niko neće moći da zabrani da odem u inostranstvo? 

Mislim da je Dražen svim svojim kvalitetima izborio poseban status, što može gadno da se osveti košarci, ako sada krenu sa ustupcima. Jer, posle Seula, posebno ako se dobro plasiramo, svako će imati dobru ponudu.

I šta? Pošto ide Dražen za dva miliona dolara, ajte i vi. Možda meni stvar rešava trideset hiljada dolara, razumeš? I zašto bi mi zabranio.

Ipak sam ubeđen da će smućkati nešto što će važiti samo za Dražena. Amandman sa jednokratnom upotrebom.

Ali, taj Draženov odlazak bi opet prvenstvo učinio zanimljivijim jer se ne bi znalo ko će biti prvak. Možda će to biti fora ovima iz Košarkaškog saveza.

- Dražen je naš dosad najveći izvozni posao, jer još nešto u komadu nije prodato za dva miliona dolara? Kako obezbediti serijsku proizvodnju?

- Bez hala ništa. Smešno je kako mi treniramo. A Dražen je i u Šibeniku i u Zagrebu bog koji može da dođe u halu kad hoće i ubacuje u koš do besvesti. 

Ovde nema teorije, jer nas ima koliko hoćeš, a hale žive od iznajmljivanja sale rekreativcima. A klinci igraju basket između solitera. Ali, to nije isto.

Ima dece, vole košarku, ali džaba.

Ne možeš ti biti šampion kao podstanar sa apotekarski raspoređenim terminima, pa još nisi završio trening, a po hali se motaju rekreativci i udaraju loptu u zid.


Milion slatkih psovki



- Pretpostavljam da ne stavljaš vosak u uši i da čuješ duele publike. Kako reaguješ?

- Ne nosim vosak, ali ću izgleda morati, jer sam pelcovan protiv mržnje, nacionalizma, divljaštva.


19-godišnji Sale Đorđević u akciji

Kad sam bio klinac, a visio sam na svim košarkaškim utakmicama, samo sam vikao:

"Bravo majstori, bravo majstori!"

A sada i klinci i matorci, ako pogrešiš, odmah dreknu konju, ovco, govedo, pederu...

Tipičan primer su Zvezdini navijači. Gledaj šta rade svojim igračima. To je užas. To je problem ovog društva. Svi misle da mogu da urade ovo što ja mogu da uradim, pa kad pogrešim - odmah sam konj i budalčina.

Verovatno je tome krivo stanje u kome inženjer taksira, lekar slika, a slikar živi od pravljenja lutkica. Svi sve rade. Znaš koja im je logika:

"Kad bih ja toliko trenirao, sto puta bih bolje igrao". 

Ali, to je još blaži deo navijanja. Onaj drugi deo, nacionalistička divljanja... Šta da kažem? Gadi mi se. Šta čujem na zagrevanju i u poluvremenu na nekim terenima!

Pitam se onda gde ja to živim, da li sam normalan kad dozvoljavam nešto takvo, što ne prekinem sa sportom.

Ne znam koji je to poriv, kakvo je to iskrivljeno shvatanje da kad igraju "Cibona" i "Partizan" publika smatra da igraju Hrvati protiv Srba?! Nije nego. A tamo igra Danko, a ovde Ivo Nakić.

Sve mi se više čini da postajemo zatupela nacija koja sve što joj se događa preko dana želi da iskali na nama sportistima.

On meni psuje majku zbog toga što je nezadovoljan poslom, što ima malu platu, što ima ružnu sekretaricu. Posle kaže, ako je uspeo da opsuje milion puta, da je utakmica bila dobra.

- U poslednje vreme sve više igrača se odlučuje da pređe u protivnički tabor, a ne poznajem partizanovca koji je postao zvezdaš. Može li Milko da voli "Partizan" ili Vasović "Zvezdu"? I ti si igrao u "Zvezdi"?

- Igrao sam u "Zvezdi", jer je društvo iz kraja masovno tamo krenulo. Ćale je bio trener prvog tima, a ja sam na tribinama u derbiju nosio crno-belu zastavu i navijao za Partizan.

To je ona čuvena utakmica kad je Duci dao 62 koša i kada sam mu govorio "Bravo majstore!", iako je igrao protiv mog Partizana. 

Ne mogu da govorim u Milkovo i Vasketovo ime, ali ne mogu da shvatim fudbalsko navijanje na košarci. 

Sve vreme, dok su vređali Milka i Boška Đurovskog na košarkaškoj utakmici "Partizan" - "Zvezda", pitao sam se da li su ti ljudi uopšte normalni.

- Kako odgovaraš na provokacije navijača?

- Impulsivan sam, ali mi stariji igrači tvrde da ću na sve oguglati i da će mi čak smetati kad publika ćuti. Ne možeš biti ravnodušan u Šibeniku kad dovedu orkestre, nije ti svejedno u Zadru kad publika prosto želi da te rastrgne. Nije lako ni "Ciboni" kad dođe u Beograd.

- Na publiku se polako navikavaš. A kako se navikavaš na titulu novog košarkaškog Valentina i kako se nosiš sa tim teretom?

- Zašto teretom? Takav bih teret pristao da nosim ceo život. Ne prate samo mene lepe devojke. One prate prave muškarce, a to su košarkaši. Ne mogu se požaliti, stvarno.


Kićanović - igrač u duši



- Kako uspevaš da nađeš ravnotežu između profesionalnih obaveza i nečega što traže hormoni u tvojim godinama?

- Ovo me stvarno niko nije pitao, ni trener, ni sportski radnik. Niko me nije pitao da li sam umoran.

Neverovatno je da ja u svojoj osamnaestoj godini bukvalno ne mogu da nađem dan odmora. U poslednje četiri godine uspeo sam samo dva dana prošlog leta da skoknem do mora.

Stručnjaci pričaju kako smo mladi, kako ne znamo za umor.

Mislim obratno.

Toliko sam umoran, da je to neverovatno. Kad se vratim sa treninga nisam nizašta. Uzmem knjigu i zaspim. Nijedan ispit nisam prijavio.

Ne da neću, već jednostavno posle treninga i putovanja imam potrebu da se malo iživim.

Imam cilj da završim fakultet, ali nema teorije, ako ovako nastavim, da u narednih deset godina nešto više uradim.

A idem u diskoteku, na žurke.

Isto što ćeš sigurno da me pitaš, svaki dan mi govore tata i mama. Možeš da se zabavljaš, a ne možeš da učiš. Zaspim, časna reč. Ne znam šta da kažem kad me neko pita šta sam. Student sam, a nisam student.

- Za zaklinjanja uprava da njihovi igrači moraju prvo da budu dobri đaci i studenti, a zatim igrači?

- To su žvake za ludake. Evo, prvo smo se dogovorili da me upišu na Pravni fakultet, jer sam ja bio smer fizika, pa nisam imao prohodnost na te društvene fakultete.

Međutim, oni se nisu ništa trudili i tek na kraju kad sam zapeo, dajte bre ljudi, neću celog života da budem laboratorijski tehničar za fiziku, gde možeš da se zaposliš - nigde.

Šta ću da radim ako slomim nogu?

Na jedvite jade sam se upisao na Višu ekonomsku, uzeo knjige, znam koje ispite treba da prijavim u januaru, ali - nema teorije. Ni da stignem, ni da prijavim.

- Kakav odnos imaš prema direktoru Kićanoviću?!

- Prema Kići? On je pre svega igrač u duši. Ne skida se, ali jednom dođe, zavrne rukave, onako u cipelama, i 33 puta puca sa svog mesta i 33 puta ubaci! Tu blizu trojke. I izađe. Igrali smo nešto prošle godine, na kraju lige. Skinuo se - rasturio nas. Da zineš.

- Kića je prestao da igra zbog zasićenja košarkom. Bojiš li se iste sudbine?!

- Zasad sve ide suviše brzo i ako malo ne stanem, lupiće me kao bumerang. Ali, ne znam kako da stanem, a bojim se da sam već upao u mašinu.

Razgovarao: Vanja Bulić (Duga, januar 1987.)


Kraj 2. dela razgovora - 1. deo je OVDE 



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)