Drago Mlinarec '79: Sanjali smo gitare i pojačala, a neko snimanje ploče... to je za nas bio svemir!


Jul 1979: Pri pomenu imena Drage Mlinarca većini od nas se, onako na mah, u sećanju javi nekoliko karakterističnih odlika karijere dotičnog. Uvek je, nekako na prvom mestu kompozicija "Osmijeh" sa kojom je Drago, kao član "Grupe 220", učinio grdnu uslugu domaćoj rok muzici i sebi. Onda, ako mlađim naraštajima nije poznato, tokom druge polovine prošle decenije Mlinarec je bio, ako ne najveći, a ono sasvim sigurno jedan od najvećih miljenika mladih bar kada je muzika u pitanju.

Nakon raspada "Grupe 220", gore oslovljeni je nastavio muzički rad samostalno, na jedan sasvim nov način. Drugi deo Mlinarčeve karijere, nazovimo to tako, obeležen je isključivo snimljenim pločama, radom u pozorištu i izbegavanjem bilo kakvog publiciteta, što je, u svakom slučaju, imalo svojih dobrih, ali i loših strana. Čini se da u ovom trenutku Dragecova karijera poprima nova obeležja:

... Ne kompliciram više toliko sa tekstovima... izbjegavao sam publicitet, a to, ipak, nije dobro...

No, ostavimo to po strani. Dodajmo pre razgovora još samo ovo: Drago živi u jednoj vrlo, vrlo maloj sobici. Poseduje nekoliko skupocenih gitara i neizmernu ljubav za umetnost uopšte, premda je muzika uvek u prvom planu. Vegetarijanac je po slučaju, kako kaže, a ne iz mode, što danas nije retkost. U stvari, o tome i ne voli da priča ali, u svakom slučaju nije od onih "travojeda" koji preko dana glume askete i isposnike, a noću se krišom uvlače u frižider i tešu slaninu i proždiru batake.

Verovatno se neko već revoltirano pita: Pa dobro, ima li taj i nekih mana? Ima, kako da ne! Pali kod kuće one tanke indijske štapiće što zagađuju vazduh gore od "Zete" dole potpisanog i, na zgražanje većine upućenih u "problem", objašnjava kako taj mio miris gradi "fantastično smirujući štimung". Svašta!


• Obično na početku ljude pitam o prvim kontaktima sa muzikom uopšte?


E, to ti je bilo u zboru... dječijem zboru. To ti je strašno! Natjeraju te matori da tamo pjevaš, a niko te i ne pita hoćeš li. I onda smo mi "talentirani" pjevali... znaš ono subota, peti ili šesti sat, mi pjevamo, a ovi bez sluha u školskom dvorištu igraju nogomet. Uživaju!


• To se dešavalo u Zagrebu?


U Krapini. Tamo su se moji odselili. I znaš, to sa zborom nisam mogao izbjeći. Ma, mi smo na onim provjerama... ono kad' se pjevaju skale... pjevali svašta, samo da nas izbace iz zbora, ali bili smo ovce... nismo to dobro radili i, normalno, frajer je skužio...


• Profa?


Pa da! Skužio je u čemu je stvar i dobijali smo pljuske i svašta.


• Znači, na silu si postao horski pevač?


Ma, jeste. I onda smo mi napravili nekakvu dječiju operetu i putovali smo svuda okolo na gostovanja. .. vukli djevojčice za kečke (smeh)... E da, tu je još štos da smo najzločestiji dečko iz zbora i ja igrali u toj opereti šišmiše koji su razbijali cijelu tu atmosferu tih... leptirića i toga cvijeća. Znaš, dolazi oluja i mi upadamo na scenu obučeni u crno... onako kao Betmeni (smeh). Ma, bilo je to krasno!


• Kakve su posle bile tvoje muzičke preokupacije?


E, onda je došlo sviranje u tamburaškom orkestru. Skupili smo se mi klinci iz razreda... znaš, stigli su u školu novi instrumenti i profa ih je svima podjelio. Ja sam dobio bisernicu. I onda smo mi drndali... napisao nam je profa note u kajdanke i mogu ti reći da su ta dva takta što smo mi drndali... ma, bio je to sastav! Nije to dugo trajao, al' je bilo fantastično!

Onda su se moji preselili u Zagreb i u mom razredu je bio jedan dečko... znaš ga, on je svirao u "Robotima", Ivica Čakalj... on je svirao mandolinu. I to je mene frapiralo, jer je on bio virtuoz na mandolini. I onda sam ja, budući da sam bio odličan, dobio od staroga mandolinu... evo ovu što vidiš na zidu... međutim, to me nije dugo držalo. Jer znaš, tada su ti došle gitare u modu i...


• Onda si kupio gitaru i čvrsto odlučio da postaneš zvezda rokenrola?

Naravno! (smeh) Napravili smo prvi bend. Brane Živković je svirao klavir, jedan momak, koji je poslije otišao za Ameriku, lupao je po stolu, umesto po bubnjevima, ja sam svirao gitaru i tako...


• Jeste li imali nekih uzora?


O! Mi smo strašno voljeli Litl Ričarda. To je bila prava deračina!


• Reci, kako je izgledao vaš prvi javni nastup?


Ma, sve to što smo radili je bilo u sobi, dok jednom nismo rasprodali sve ploče, gramofone i šta još ne i kupili neko pojačalo od 3W. I onda nas je neko čuo kako zujimo na tome... bio je to neko iz "Crvenog križa"... i pozvali su nas da sviramo na nekoj njihovoj zabavi.

Međutim, Brane se uplašio i nije došao na tu svirku, a i basista je došao tek na drugi dio svirke, jer se bojao da nas neko ne istuče... stvarno smo katastrofalno svirali!


• Obično se ti početnički bendovi raspadaju več nakon prvih svirki?


Naravno! Ljudi u bendu su se mijenjali, mijenjali smo i imena sastava. Šta ja znam... zvali smo se "Vampiri", pa "Jutarnje zvijezde"...


• Kako vas je publika prihvatila?


Ta publika... pa to je bilo fantastično! Ljudi su nakon "Glazbenog zavoda", gdje su svirale "Bijele strijele", koje su bile zvijezde već u ono vrijeme, dolazili na naš ples, a mi smo ti bili onako... u trapericama. Evo, čitam u "Plejboju" o nekim čudnim disko klubovima i tek sam danas svijestan koliko je sve to naše bilo vrlo čudno i fantastično. Te naše svirke bile su na periferiji... Trnju.

To ti je bilo vrijeme kada su se fakini sa Trnja i sa Trešnjevke stalno tukli. I to hoću da kažem - u "Glazbenom zavodu" je sve bilo krasno: ljepa odijela, najbolje mačke, a opet su svi, kada je tamo završavao ples, dolazili k nama.

Mi smo znali svirati do iza ponoći, što je bilo nepojmljivo u ono vrijeme. I tu je bilo takvog svijeta... ma, dođe ti... znaš ono jedna noga je u gumenoj čizmi, a druga je špičok...


• Šimika?


Naravno! I to je bilo sve toliko veselo... to se nikada više nije dogodilo. Svi smo se zezali. Fantastično! Kasnije, kada je došla popularnost, toga više nije bilo. Tada se već znalo ko je ko, i to odmah ubije onu spontanost i blesavljenje. 


• A, da li ste se tako dobro provodili samo na "domaćem" terenu, ili je toga bilo i na gostovanjima?



Svuda ti je isto bilo. Evo recimo, 1966. godine, kada su se "Jutarnje zvijezde" već bile raspale, oformili smo bend i otišli u Rijeku da sviramo. I šta smo mi tamo radili!? Recimo, mi smo se znali u toku svirke presvlačiti, ali nije to bilo u smislu današnjih isplaniranih štosova za predstave, nego čisto onako, radi zezanja.

Ja sam na bini, recimo, skidao i oblačio pidžamu. Za vreme svirke. Kužiš? Onda, imali smo dva bubnjara i jedan od njih... on je poginuo...

Braci Škrinjarić, obukao bi se samo u plahtu i kupaće gaćice, našminkao bi se kao žensko, a bio je muškarčina.... znaš ono - svaku žensku je gnjavio dok mu ne bi dala.

Uvijek je bilo veselja na tim našim svirkama. Ma, kažem ti, kasnije toga više nije bilo. Naučili smo svirati i postali smo popularni i to je... tako... neka odgovornost.


• Reci, kako su tvoji roditelji gledali na to tvoje bavljenje muzikom?


Au, strašno! Mene je stari stalno zezao. Onda me je natjerao da radim, misleći da ću tako ostaviti muziku. Tako sam i studirao i radio i bavio se muzikom.


• Šta si radio?


Radio sam kao kemijski tehničar. Dizao sam se u pola pet, išao u tvornicu, vraćao se kući u tri, onda sam išao na fakultet, uveče sam svirao i dolazio sam kući oko jedan iza ponoći i spavao ta tri-četiri sata. I tako je to išlo skoro pune dvije godine. 


• Jesi li samo zbog muzike imao problema u ono vreme ili?


Pa, to što sam pustio dugu kosu. To je meni bilo nekako... pitanje slobode. Ali onda je to ljudima bilo čudno. Pa, onda traperice ili krznene mokasine. Možeš zamisliti krznene mokasine u ono doba!? 


• Pa, ne baš, ali mogu da zamislim kako si se osećao kada si prvi put ušao u studio za snimanje?

Mi nismo kao početnici ni sanjali o tome. Sanjali smo gitare, pojačala i te stvari, a neko snimanje ploče... to je za nas bio svemir! Međutim; napravili su na Radio Zagrebu neku emisiju "Predstavljamo vam" i nas su pozvali tamo i... to su ti bile neke zavrzlame - te bučimo isuviše, te zuje pojačala, te ton na gitari ne valja... Sve je to bilo kastrirano.


• Pa, što se niste bunili?


Ma, nismo se mogli buniti jer smo bili preplašeni. Ti uđeš u taj studio, nisi se ni naštimao kako treba, a već te izbace van. Svima se strašno žuri, svi tu nešto kao prolaze, svi se pitaju šta ćeš ti tu, zašto im uništavaš poslijepodne ili jutro... Bez veze! Osim toga, ti ljudi tamo su  strahovito mrzjeli tu našu muziku.


• I šta ste epohalno uradili u takvim uslovima?


Apsolutno ništa! To je bilo kao neko probno snimanje.


• Sa kim si tada svirao?


To je još bilo sa  "Jutarnjim zvijezdama".


• Je li zbog takvoga ponašanja tih ljudi u studiju bilo neke gorčine u tebi?


Naravno! Strašno je to... mislim to nerazumjevanje. U redu, možda mi i nismo znali svirati, možda  smo i bili smješni s onom našom malom organom... to ti je bila neka mala francuska prdilica... ali ti ljudi su to što mi radimo mrzjeli.

Zašto? Ako već nismo valjali, zašto nas nisu podučili nečemu?


• Ipak nisi ostavio muziku zbog toga?



Nas je spašavala upornost i publika. Mi smo stalno svirali i publika nas je voljela i... to je bilo ono što nas je držalo. Nama moral nije mogao da padne, držalo nas je to neko zajedništvo.


• Kasnije si imao dosta uspeha sa studijskim radom? 

Znaš šta, vremenom smo mi, ipak, naučili svirati i onda su nas zvali na snimanja i napravili smo prve snimke... instrumentalne. E, a onda je trebalo propjevati.

Čudno ti je bilo s tim mojim "Osmijehom". Ja sam ti radio pjesme sam, jer smo primjetili da publika uglavnom ne razumije engleski jezik i da to ne valja. Jer znaš, pjesma zapravo mora govoriti slušaocu nešto, i onda sam ja počeo komponirati vlastite stvari.


• To je već, verovatno, bilo vreme kada si definitivno odlučio da ti muzika bude konačno životno opredeljenje?


Au! To je bilo još 1966. godine. To je ono u Rijeci, što sam već pomenuo. Tada sam četiri mjeseca živio od muzike. Mislim, tada sam shvatio da jedino što imam to je taj moj instrument i postalo mi je jasno da ću od toga živjeti i ubuduće.

I onda, kada je krenulo to sa "Osmijehom" i kada je oformljena "Grupa 220", nisam imao i da sam htio, mogućnosti da pođem nekim drugim putem.


• Sa "Grupom 220" si, koliko se sećam, snimio i prvu ploču. Verovatno si skakao od sreće kada si je prvi put držao u rukama?


Ma, nije to baš bilo... znaš zbog čega? Mi smo kao grupa postali isuviše naglo popularni. Doslovce preko noći. Dva mjeseca nakon što smo se oformili, mi smo već imali hit, jugoslovenski hit! I onda je počelo stizanje pisama... ne znam... stotinak pisama dnevno. To je bilo krasno, to je bilo fantastično! Evo konačno, dogodilo se da mi ljudi pišu.

Međutim, većina pisama je bila sličnog sadržaja: Imam sve Tvoje ploče... a ja nisam snimio nijednu. Onda - Ti si najbolji! Ma kakvi ljudi, nisam ja najbolji, znam točno ko sam!

I onda ti se sve to puno sroza, tako da sam ja ploču dočekao već sa tim iskustvom i nije me oduševljavala, budući da nisam bio zadovoljan njenim kvalitetom.


• Reci, molim te, još samo ovo: na kraju ove rubrike tvoje kolege, muzičari obično preporučuju početnicima da paze šta rade. Hoću da kažem, svi ističu da je profesija rok muzičara maltene posao za manijake. Šta ti kažeš na to?


Naravno da je teško. Zašto bi i bilo lako? Za ono što se voli treba se i boriti. Ma šta... sve su profesije teške. Dobro, ovo naše je posebno teško, al’ ko nam je kriv da smo to odabrali. Sami smo se odlučili i šta sad... zašto da kukamo? Treba šutjeti i raditi!

Razgovarao: Đorđe M. Vojnović (Džuboks, 1979.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate