Pages

Rodoljub Gvozdenović, ispovest beogradskog milicionera '73: Otac je bio protiv da postanem "pandur"

Oktobar 1973: "Ne, nisam ni nalik na engleskog "bobija". Ja sam jednostavno "Gugleta sa Liona". Poznajem odlično ovaj kraj i ljude koji žive tamo.

Uostalom, tu je i moj "Hajduk", mali, nižerazredni klub koga mnogo volim."

Ovako počinje priču sa nama milicioner pozornik XI stanice milicije Zvezdara (Milana Rakića 50 a) Rodoljub Gvozdenović zvani "Gugleta".

- Moje generalije su sledeće:

... Rođen 2. XII 1941. u selu Kastrat, opština Kuršumlija, SR Srbija. Neoženjen, samac, sa mogućnošću da bilo kad dobijem stan.


Oduševio me došljak



Zna se, uniformu sam zavoleo još kao dete i čvrsto rešio da jednog dana postanem milicioner. Roditelji veoma siromašni, ali protiv moje želje.

Naročito otac, čija iskustva sa starom jugoslovenskom pandurijom nisu bila na potrebnoj visini. Roditelji su mi još živi, kao i dve sestre i brat. Završio sam jednogodišnju školu u Zemunu sa odličnim uspehom. Sada sam vanredni učenik Srednje škole unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Ostala su mi još dva ispita do diplomskog.

A znate zašto sam dobio nadimak "Gugleta"? E, to je bilo ovako:

Odmah po dolasku u Beograd, odem na međunarodnu fudbalsku utakmicu OFK Beograd - Juventus. U tom slavnom italijanskom klubu igrao je tada čuveni fudbaler Omar Sivori. Na samom početku utakmice, Italijani povedoše sa 1:0, a pred kraj utakmice centarfor "plavih", Milošević, izjednači na 1:1.

Još na samom početku, ja sam zapazio igrača po imenu Gugleta. On je bio došljak (isto kao i ja) i nov igrač ekipe sa Karaburme. Igrao je izvanredno. Na minut, dva pred kraj utakmice, moj ti Gugleta dade pobedonosni gol, a ja u velikom oduševljenju, skočim u vis tako da se moja šapka nekontrolisano otkotrljala baš do nogu mojih starijih kolega.

Sutradan, moje kolege milicionari i ja imali smo običaj da u školi "Veljko Dugošević" igramo mali fudbal. Ja sam bio najredovniji igrač. Čim smo idućeg dana počeli da igramo, moji drugovi počeše da mi dovikuju:

"Dodaj Gugleta, pucaj Gugleta, hoćemo gol Gugleta". 

I ja posle ove "velike" utakmice za ceo život ostadoh "Gugleta".

Inače, aktivno sam igrao fudbal u milicionerskom klubu "13. maj" i "Pobedi" sa Liona. Prestao sam da igram iz revolta prema jednom studentu.

"Pobeda" je bila čist đački klub i posle jednog poraza, jedan od mojih suigrača poče da bogoradi rečima:

"Znate šta, upropasti nas onaj pandur" - i ja zbog reči "pandur" zauvek napustih fudbalsku karijeru.


Moj radni dan



Moj sadašnji pozornički reon je novo naselje "Konjarnik" u opštini Zvezdara.

Radni dan mi obično počinje sat ranije radi uobičajenih priprema za službu. To vreme koristim za upoznavanje novih događaja koji su se desili u toku prethodnog - tekućeg dana.

Pripreme se još sastoje u čitanju izveštaja raznih krivičnih dela; šta preduzeti za njihovo otklanjanje, pojačati budnost i koje preventivne mere treba preduzeti. Ispraćajem smene obično rukuje zamenik komandira stanice kao i dežurni milicioner u stanici. Oni daju konkretna zaduženja.

Pored toga dobijam zaduženje da sprovedem pravna akta, kao što su naredbe za privođenje raznih lica, pretres stanova i oduzimanje javnih isprava (pasoša, vozačkih dozvola i ostalo). Starešine me obaveštavaju gde će se smena izvršiti - jer svaki dan po pravilu je drugo mesto.

Moje pozorničko mesto je oko ulica Olge Alkalaj, Karla Lukača i Ustaničke ulice koje se nalaze u neposrednoj blizini autoputa Beograd - Niš.

Ovo je kraj radničke klase, što me čini neobično srećnim.

Pokušaću da vam opišem jedan svoj radni dan. Radni dan mi je počeo oko 14 časova i taman što sam krenuo laganom šetnjom, dotrčao je unezveren čovek i uzbuđeno počeo da mi saopštava:

"Druže, ja od ove bande ne mogu da živim. Banda je velika i opasna".

Praksa mi govori da je predamnom čovek labilnih živaca, ali Pravilo službe nalaže da moram da slušam njegova dalja uputstva. Vodeći me da vidim "bandu" na "delu", dolazimo do malih sportskih terena gde mladići veselo igraju košarku. Kasnije doznajem da je čovek koji juri "bandu" po zanimanju noćni čuvar u robnoj kući "Zvezdara" i zbog prirode zanimanja ne može preko dana da spava zbog žagora tih dečaka.

Popodne, 17 časova. Tuča na parkingu (Niški put BB) zbog kocke. Kafana preduzeća "Stari Đeram". U njoj se okupljaju najokoreliji besposličari svih vrsta. Ženski personal ove "čuvene" kafane je, inače, u vrlo "opasnim minićima", valjda radi boljeg prometa. Tuča je već bila završena. Povrede su bile lakše prirode.

Učesnici tuče nastoje da se predamnom pomire sa molbom da zvanično ne prijavljujem ovaj slučaj. Neiskreno uveravanje da se to više nikada neće dogoditi. Iskrenije - i da će im "susret" sa sudijom za prekršaje samo škoditi.


Savest pre svega



Izvinjenja raznih prestupnika nikad ne uzimam kao opravdanje, već po pravilu predajem na dalju nadležnost. Smatram da u mom poslu, apsolutno mora doći do izražaja savesnost.

U toku dežurstva najčešće obaveštavam građane gde se nalaze pojedine ulice, nova naselja, pogotovo strance i one koji dolaze iz unutrašnjosti. Uostalom, "strance" iz unutrašnjosti ja najbolje razumem jer se još uvek sećam svojih prvih koraka u velegradu, posle malog sela gde sam proveo detinjstvo.

Najveću pomoć u obavljanju moje dužnosti pružaju mi kućni domari i predsednici kućnih saveta. Odlično sarađujemo. Imam prilično muka oko stvarno nevažnih stvari.

"Svetski problem" je često obična komšijska netrpeljivost. Ja sam, u neku ruku, sudija "iz prve ruke". Prosto čoveka da uhvati muka zbog čega se sve ljudi svađaju.

Koliko ima pametnijih stvari na ovom svetu, a čovek, brate, ionako kratko živi da bi imao vremena i za ovakve "stvarčice".

Smena mi se završava nešto posle 19 časova, što je čista formalnost jer moj radni dan je neodređen u trajanju. O ovome bi više od mojih pretpostavljenih mogla da vam priča moja devojka Ljilja. Koliko je puta ona uzaludno čekala svog "plavog anđela".

Ali šta tu ja mogu kada moj poziv nema određeno radno vreme.

Kao svaki mlad čovek, mnogo volim život i sport; ljubav i sport. Imam problema kao i svi mladi ljudi ovoga sveta. Jedan od osnovnih je veoma nizak lični dohodak (170.000 starih dinara), a iz toga proističe ostalo.

Naša služba nije ni u čemu beneficirana, što smatram društveno neopravdanim. Ipak, moj najveći problem je stan: punih 11 dugih godina sam samac. Do sada sam promenio ni sam ne znam koliko gazdarica, to jest stanova. Gazdarice imaju potpuno neopravdan stav prema nama milicionerima, jer se teško odlučuju da ionako skupe stanove izdaju ljudima u plavoj uniformi.

Čista je slučajnost što sam stalno stanovao kod "Liona", ali nije čista slučajnost što sam sve poznate "persone" ovog kraja sredio na najbolji mogući način. Samo da vam neke od njih pomenem: "Džambas", "Džipsi", "Sića", "Noske", Žika, Sima, "Džambolaja" i ostali. To su sada ljudi koje sve ređe srećem.

Svoje, ionako kratko slobodno vreme, provodim u čitanju štampe iz svih krajeva naše zemlje. Kao što sam napomenuo, veliki sam ljubitelj fudbala. Često idem na utakmice "belih" sa Liona.

Tu srećem svoje najbolje prijatelje, sportske funkcionere Stevu Jevđenijevića, Bogdana Stančića, Batu Petrovića i druge. To su veliki stručnjaci za nižerazredni fudbal čijim razgovorima prisustvujem sa velikim zadovoljstvom.

Od fudbalera koji su igrali, a neki i sada igraju, najveći su mi ljubimci: "Grba", sada trener "Hajduka", Boba "Kifla", "Tole" Aleksić, Raja "Crnogorac" i "milicijsko dete", golman "Sinđelića" Savković zvani "Sale Dibina".

Zabeležio: Zoran Davinić (Revija 92, 1973.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate