Pages

Srđan Dragojević, "Mi nismo anđeli": Kod nas su kreativnost i inteligencija najjeftinije kategorije

Avgust 1992: Retko ko je tako sjajno startovao u jugoslovenskoj kinematografiji kao što je to pošlo za rukom reditelju debitantu Srđanu Dragojeviću.

Sigurnost sa kojom je ovaj jedva 30. godišnjak ovladao svim pretpostavkama moderne komedije urbanog i naglašeno rokerskog senzbiliteta podjednako je oduševila sve tri grupacije zainteresovane za dešavanje na VI festivalu filmske režije - publiku, kritičare i novinare i, konačno, žiri koji mu je dodelio prvu nagradu. 

Ovacije, nezvanična i zvanična priznanja, brojna novinarska pitanja - sve to, međutim, ne ostavlja nekakvog vidljivog traga na ovom mladom čoveku sklonom, inače, da sa ironijom i gotovo dobronamernim cinizmom posmatra svet oko sebe. 

Za to, uostalom, ima i dobre kvalifikacije: uz diplomu Fakulteta dramskih umetiosti gospodin Dragojević poseduje i zvanje diplomiranog psihologa, o nagradama koje je dobio za zbirku poezije da i ne govorimo.


• Vi ste apsolutna zvezda ovogodišnjih letnjih filmskih fešti, naravno zahvaljujući filmu koji potpisujete, "Mi nismo anđeli". Kako se osećate u toj ulozi?


U pitanju je zanimljiv splet okolnosti. Nije, naime, uobičajeno da se reditelj toliko juri i slika kao što se to meni događa jer je, u principu, to privilegija glumaca. Vrhunac je bio kad su mi tražili čak i autogram! 

Mene to, uglavnom, uveseljava jer sam ja, uz ostalo, i strašno egocentričan i narcisoidan, pa mi to sve strašno prija, plus što me jako zabavlja. Dok se ne umorim, naravno, pa mi bude ponovo potrebna samoća.



Sve je igra




• Završili ste dva fakulteta, pišete poeziju, snimate spotove, evo vas sada i u ulozi reditelja igranog filma. Utisak je da ste vrlo vredan čovek, zar ne?


Vrednujući po prosečnom jugoslovenskom radniku - ja svakako jesam vredan. Mislim da oko toga ne treba praviti neku preteranu famu, jer je život u principu vrlo dug i treba ga ispuniti nekim zanimljivim poslovima. Ako uz to radite i ono što vas interesuje, ili se, poput mene, igrate, a ja sve što radim doživljavam kao igru, onda su i učinci tome adekvatni.


• Iz vaše zadnje igre koja se zove "Mi nismo anđeli" ispao je sjajan film. Budući da će ga šira publika videti tek krajem septembra, šta je, po vama, ono najvažnije zbog čega treba ići u bioskop?


Najkraće rečeno, to je jedna ekscentrična tinejdžerska komedija. Bez lažne skromnosti, mislim i da je to i jedan mali bioskopski film oko koga se digla velika frka koju nisam očekivao. Znao sam šta radim, ali nisam očekivao da će kritika ovako dobro da ga primi.

Kao vrlo pragmatičan čovek ja sam seo i razmislio kako bih mogao da napravim film koji će meni doneti sve ostale filmove koje imam nameru da radim. 

Imao sam nekoliko modusa u tom razmišljanju, a jedan od njih bio je da to mora da bude komedija, da ne sme da bude obična komedija, da ne sme da ima apsolutno nikakvih dodira sa našom sadašnjom situacijom, da mora da ima srećan kraj, da glavne uloge treba da igraju mladi, gotovo nepoznati glumci, a da u epizodama budu naši veliki glumci, da ti glumci moraju da budu oni koji igraju najbrže, jer su svi naši filmovi vrlo sporog ritma, da taj film mora da ima duplo više kadrova od našeg prosečnog filma, da mora da bude dobro dizajniran i da muziku mora da piše najpopularnija grupa.


• Insistiranje na dizajnu i neuobičajenim vizuelnim strukturama vašeg filma sigurno potiču iz nekog konkretnog razloga?


Ja sam se svojevremeno ozbiljno pripremao za likovnu akademiju, više se ne sećam razloga zbog kojeg nisam konkurisao, ali mislim da ja generalno vizuelno doživljavam svet. Drugi razlog je što sam snob, i volim oko sebe lepe predmete. 

Snob, pri tom, po meni nije pežorativna stvar, jer treba jako mnogo vremena i novca uložiti da to postanete. A možda je najvažniji razlog taj što sam znao šta hoću i što sam terao sve saradnike da vrlo precizno rade na tome da svaka sitnica unapred bude isplanirana, potom i realizovana. 

Ja sam u horoskopu Jarac, nemački pedantan i precizan, i volim da sprovodim u delo ono što zamislim, i to po svaku cenu. To što se pri tom i igram i sjajno zabavljam, neka nikoga ne zavarava.



Mala šala




• U filmu imate sjajnu glumačku ekipu: od najmlađih, Branke Katić i Milene Pavlović, do nešto starijih poput Nikole Koje, Zorana Cvijanovića, Vesne Trivalić, Sonje Savić... svi deluju kao izuzetno uvežban tim. Priča se da ste ih, budući da ste i psiholog po struci, pomalo hipnotisali?


To je bila mala šala, ali zvuči zgodno. No, važnije je reći da sam ja pažljivo radio na onome što se zove podela uloga, i da sam i za najmanju epizodu pravio probna snimanja. Gledajući te video-trake odlučivao sam ko će igrati u filmu. 

Jedan od osnovnih kriterijuma bila je brzina glumačke igre, pošto nisam od onih koji misle da mi imamo najbolje glumce na svetu, a loše filmove. 

Naši glumci su upravo onakvi kakva nam je i kinematografija, znači osrednji. Imamo garnituru od 20-30 vrhunskih glumaca, ostali ne znaju osnovne principe filmske glume da, na primer, u dva kadra koji se spajaju moraju da ponove apsolutno isti mizanscen i pokrete. Što, inače, zna svaki američki glumac desete kategorije...


• Da li su vam producenti dali sve što vam je trebalo, naročito dovoljno para?


Imao sam relativno dosta snimajućih dana, mnogo više nego što je jugoslovenski prosek. A što se novca tiče - naravno da ga nije bilo dovoljno, ali smo mi pokušavali da tu besparicu pobedimo inteligencijom i mudrošću koja se kod nas, naravno, slabo plaća.

Jer su kod nas kreativnost i inteligencija najjeftinije kategorije. 

Ovaj film košta kao dve trećine ili polovina prosečnog jugoslovenskog filma, što ističem kao kuriozitet, jer on izgleda mnogo bogatiji. Košta kao pedeseti deo "Seoba": za čitave "Seobe" moglo je da se snimi 50 igranih filmova! To je petogodišnja produkcija u Srbiji, a mi to nikada videti nećemo. 

Sad dolazimo i na pitanje budućnosti naše kinematografije. Postoje još uvek ljudi koji arče društvene pare za razne besmislene projekte, poput filma "Jevreji dolaze", na primer, koji nikad neće vratiti ni dinar uloženog novca. 

Ne gajim ja iluzije da u ovom sistemu i film "Mi nismo anđeli" može da ostvari bogzna kakav profit, ali smatram da je dovoljno komercijalan da makar povrati uložena sredstva. U našim uslovima i to je nešto, i možda pravi početak razmišljanja o kinematografiji kao oblasti gde bi, uz državu, i neki drugi ljudi poželeli da ulože novac. 

S tim da bi na prvom mestu valjalo da zaista kompetentni ljudi odlučuju o tome koji će se filmovi snimati. Država bi svakog autora trebalo da finansira samo do njegovog trećeg filma - posle toga on, ako je sposoban, treba dalje da traži pare od sponzora, a ne od države.


• Ništa nećemo novo reći ako zaključimo da je dobru komediju najteže snimiti. Ipak, opredelili ste se da u tom žanru snimite svoj prvenac. Zašto?


To je bio jedan od postulata kako napraviti uspešan bioskopski film. Komedija je najuspešniji žanr, naravno i najteži, pogotovo što kod nas još od davnih dana nema uspešnih komedija. Naša priča je svesno jednostavna i trivijalna, jer većina dobrih bioskopskih fimova, bar onih koje ja volim, jesu po priči jednostavni filmovi. 

Pogledajte Kaprine, Hičkokove filmove - njihove priče su ponekad na granici debiliteta, ali su ih pravili strašno veliki reditelji i ispali su genijalni filmovi. Mislim da u filmu najpre treba gledati njegova specifična sredstva izražavanja, a ne literarni predložak. 

Što je jednostavniji film bolje deluje, kao i hipnoza.



Ja sam egocentrik




• Kad ste razmišljali šta bi bio vaš prvi film, rekli ste da ste znali da to sigurno neće biti tema vezana za našu stvarnost, ovakvu kakva je. Zašto?


Ja sam čovek koji je dosta egocentričan i posvećen sebi, tako da ja zaista iz okoline uzimam samo ono što mi se dopada. Tako i na filmu: ja ne mogu da pravim priču o ratu, jer sam eskivirao vojsku na svaki mogući način, nisam bio ni u Vukovaru. 

S druge strane, mislim da to proističe iz moje filmofilske orijentacije - ja sam u principu pristalica toga da film mora da podrazumeva određenu dozu eskapizma, znači bekstva od stvarnosti, jer svi mi idemo u bioskop da sat i po pobegnemo od svega što nas okružuje i da uživamo u filmu i njegovom srećnom kraju. 

To nam vraća i optimizam, zar ne?


• Filmom "Mi nismo anđeli" očigledno ste uspeli u nameri da sebi širom otvorite kinematografska vrata. Šta je vaš sledeći projekat?


Vrlo sam prijatno iznenađen, ali i pomalo uplašen interesovanjem producenata za moje sledeće projekte. Imam ih nekoliko koji su u raznim fazama realizacije, većinom u fazi priče i sinopsisa, jer ja ne bih da se zamajavam pišući nešto godinu dana a da to nikad neće biti snimljeno. 

Osim toga, ja sam reditelj, a ne scenarista. Ovo sam relativno dobro uradio, ali je moja ideja da ubuduće ja lično finansiram izradu svojih priča i ideja, dakle da to rade neki drugi ljudi, i ja da budem samo reditelj. 

Mnogo je veći izazov raditi po tuđem tekstu. A razmišljam i o nastavku priče iz filma "Mi nismo anđeli".

Kao i o projektima koji bi se bavili bračnim odnosima u jednom građanskom miljeu.


• Pišete li i dalje pesme?


Ne. To je misteriozno došlo i misteriozno nestalo. Već tri godine nisam napisao nijednu pesmu, osim jedne koja se pojavljuje u mom - sledećem filmu!

Razgovarala: Nevenka Opačić (RTV revija, 1992.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate