Pages

Lordan Zafranović '81: Da li je "Pad Italije", dvostruki pobednik Pule, nepoželjan u BG bioskopima?


Decembar 1981: "Toliko vremena nakon pulskog festivala, kad je u Beogradu prikazano već desetak domaćih filmova - nije se našlo mesta za Pad Italije... "


Hoćete li odgovoriti na svako moje pitanje?


- Naravno, pa nema tog pitanja na koje se ne može odgovoriti!


Dobro onda. Druže Zafranoviću, zašto toliko sumnjate u svoj film '"Pad Italije"?


- Hhhh, hu, ha, hnh, ja... hhhh... Odakle vam to da ja sumnjam!? U prirodi mog posla je sumnja. Filmove radim već dvadeset godina, počevši od amaterskih. Svaki put kad se čovek uputi u novi film počinje iz početka. Danas, kad se radi igrani film, oko tog filma ima puno ljudi, i previše, puno komisija mora da se prođe. 

Evo, izračunao sam da sam za "Pad Italije" prošao preko dvadeset komisija, preko 300 ljudi, a svako u komisiji želi da kaže nešto o projektu. Kojih komisija? Raznih, pošto ovaj film nije bio obični film, prema tome nije dobio sredstva od SIZ-a koja su bila potrebna, dobio je četiri puta manje, kao normalni film.

Šta podrazumevam pod tom odrednicom normalni, obični film? Ne mislim obični film u kreativnom već u finansijskom smislu. Čim je film skuplji (dnevnice, kostimi, gradnja objekata, scenografija itd.), zahteva dodatna sredstva. Da bi se dobila dodatna sredstva morate proći određene forume koji imaju svoje specijalne komisije koje odlučuju da li će se nekom filmu dati sredstva. Na žalost, još mnoge te poslove radi režiser, jer nema sistema.


Vi mi niste, u stvari, odgovorili na pitanje zašto sumnjate u vaš film "Pad Italije"?


- Pa... rekao sam da ne sumnjam u film "Pad Italije".


Ali ga strašno branite. Na sve moguće načine. Zašto niste pustili da delo samo sebe i vas brani? Zašto mu vi u tome nepotrebno pomažete-odmažete? Film je sada u bioskopima, da ne kažem u životu, tu više pomoći nema. Uradili ste film kako ste mislili da je najbolje, a posle dajete specijalne izjave za štampu, dajete, u osnovi "samoodbrambene" intervjue, polemišete, pišete, tekstove, itd.


- Ne znam šta vi čitate u štampi, ali ja sam dao vrlo malo izjava. Čitao sam mnoge izjave koje možda nisam ni dao, slušao sam mnoge stvari koje nisam rekao, prema tome, vrlo je teško u toj gomili festivalskih i ostalih članaka posle Pule pronaći neko zrno od svega onoga što čovek zaista kaže.

Tačno je da film ima svoj život mimo autora čim je izišao iz njegovih ruku. Ipak, tu i tamo, kad nastaju neki nesporazumi koji nisu estetske prirode i koji nemaju veze sa filmom kao jednom umetničkom tvorevinom, red je da se autor, odnosno autori, jer nisam samo ja autor, jave i da neki pokušaju da objasne. 

Prema tome, nije to nikakva odbrana, već je to deo našeg posla. To je deo života filma. A ovaj film je načinjen tako da stvara određene polemike, i kad smo ga planirali i radili znali smo već tada da mnoge stvari oko fjlma neće biti prihvaćene, odnosno da neće biti dovedene sasvim do kraja jasno, i da će se javiti mnogi ljudi koji će sa raznih aspekata, i ideoloških i političkih i ostalih, pokušati da izriču ocene filma, na svoj način, mimo njegovog kvaliteta, čak i mimo njegovog sadržaja.

Bio sam često svedok da su ljudi govorili o filmu a da ga nisu ni gledali. To mene prati već niz godina.



Policijska stanica




Koji ljudi?


- Deo kritike.


Koji kritičari, hoćete li reći imena?


- Slušajte, nije ovaj naš intervju, ovaj, kako bih rekao... policijska stanica u kojoj se moraju govoriti imena!


Zar vi javnost, javno delovanje i iskren i otvoren razgovor za štampu - poistovećujete sa policijskim metodama, to jest stanicom?


- Ma ne, ali mi se učinilo kad ste postavili pitanje: koji, kako, šta, zašto.


Do sada nisam znao da su bitna novinarska pitanja identična bitnim policijskim pitanjima. Želeo bih da govorimo otvoreno, otud ova, u stvari, uobičajena pitanja.

- Ha, ha, ha, otvoreno se može govoriti na nekoliko načina. Ja ne želim da dovedem u pitanje nikoga, prema tome ne želim da iko zbog određenih svojih stavova ima određene posledice, ako ih bude imao. Zato želim da govorim o stanju, ne o ličnostima.


Ako pomenete određena imena, mislite li da će ti ljudi povući konsekvence, da će imati problema, da mogu nastradati...?


- Ne mislim da bi imali problema, u političkom ili bilo kojem drugom smislu, nego će stvar ponovo početi da se odvija mimo moga filma, opet će se govoriti o ličnostima, ne o delu, neće se govoriti o pravim stvarima nego o tome koga je napao Zafranović.

Ja želim da se o filmu analitički govori, bez zle krvi, bez napadanja, bez etiketiranja, itd. Iskustvo koje imam nalaže mi da imenima treba vrlo oprezno baratati jer, u suprotnom, dolazi do posledica koje ja ne želim, niti iko od nas, valjda, kad je u pitanju delo.


Odlično odgovarate na pitanja.


- Nemam pojma da li odlično odgovaram na pitanja, ali vi ste...


... Dosta je kritika do sada napisano o "Padu". Ne kažem da su sve bile stručne, "analitičke", dobronamerne u polazištu, da su se prevashodno bavile estetičkom vrednošću dela, ali, dozvolite mi da dobronamerno pređemo na razgovor o životu "Pada" među publikom. Imam utisak da je publika u pulskoj Areni a potom na premijeri u Zagrebu, taj "Pad" primila dosta ravnodušno. Kako vi ocenjujete prijem vašeg filma kod publike?


- O tom prijemu kod publike imam svoje mišljenje. Zagrebačka publika nije ista publika kao ona u Splitu, Beogradu ili Ljubljani. To su različite publike, različite kulture, različiti sistemi življenja... U Zagrebu je primila na jedan način, opet, u Splitu je primila euforično, a film je postigao određene rekorde, u Osijeku takođe. Prema tome, vrlo je teško govoriti o publici.


Preostala reagovanja jesu kritike i intervjui. U intervjuima, s vama većina se novinara ponašala, ne znam zašto, neautorski, "šlagvorterski". Tu i tamo bi upadali, eto, da vaši istupi ne liče isuviše na dramu samoodbrane, to jest na monodramu reditelja...


- Danas kad govorimo o štampi, o svim tim kritikama, napisima o "Padu Italije", imam osećaj da se vrši jedna velika kampanja protiv filma, a mimo filma samog. Tako je na nož i "Okupaciju u 26 slika" dočekao deo kritike. Što se tiče intervjua, kad je u pitanju film, i intervju je jedan oblik tumačenja filma. Vi ste dobro pogodili, autor je retko na nivou svog filma u tim novinskim razgovorima. 

Intervjui su uvek stvar raspoloženja, trenutka, inspiracije, ali zavisi i te kako od onog koji pita, od novinara. Od ovog poslednjeg često, najčešće, zavisi i nivo intervjua, pogotovo što ih vrlo retko, gotovo nikada, i teško dobijamo na autorizaciju što bi trebalo da, kao prirodna saradnja, bude normalna stvar. 

Zato se i dešava da ti intervjui odu u javnost kao slika jednog određenog raspoloženja, nikad kao fina analiza ili definitivna celina i sud o onome šta se dešava oko filma i u životu filma. Posebno to važi u vreme festivala i kada u toj gužvi i nervozi više govori o festivalu i svim onim što oni sobom nose, a u stvari, manje o filmu.


Ne cenite mnogo novinare?


- Pojma nemam. Šta? Da li cenite novinare?... Kao i svaki posao koji neko radi, samo zavisi sve od toga da li ga radi dobro ili loše. Zavisi od novinara...


Do sada gotovo da niste ništa rekli što već niste rekli drugim novinarima, očigledno da su moja pitanja "šlagvorterska". Govorili smo o publici i intervjuima, nešto malo o kritici. Hajdemo još malo o njoj. Kritika se, blago rečeno, nije oduševila vašim "Padom". Kada kritika nije krajnje oštra i negativna, onda kaže da je "Okupacija" bolja od "Pada". Tako vas cinički i lukavo uz to porede s vama samima. Neki još u naslovu svog teksta fino napišu (citiram po sećanju) "Pad redatelja", kao Sonja Lončar u "Studentskom listu", koja je, ako sam je dobro shvatio, proglasila vaš film komedijom kojoj se smeju na pogrešnim mestima.



Otkud četnici...




- Nadam se da od mene nećete tražiti da polemišem s bilo kojom od tih kritika. To nije bitno. Tu su očito stvari pobrkane. Teško je to sad sređivati. To su stvari koje čovek pročita, nasmeje se pa ide dalje. Međutim, ima stvari na koje moram reagovati, koje se tiču posebno poslednja dva moja filma, rađena po dokumentima, a bave se našim najznačajnijim temama, revolucijom i NOB. 

I onda, kad neko meni i Kovaču pokušava da imputira da nešto u tom dobu nije bilo i nije se dešavalo, kad iskrivljuju istoriju pa se zaprepašćuju otkud četnici na otocima ili otkud ustaše u Dubrovniku, itd, kad krene prava hajka kritičara protiv jednog određenog filmskog autorskog mišljenja, hajka koja hoće da zataška istinu - e, tada, naravno, moram da reagujem.


Maločas ste pominjali festivalske neuroze i gužve. Predmetom kuloarskih priča i pričica bila je tada i Čolićeva kritika "Pada Italije" koja je uzburkala duhove, a naročito vaš. Vi ste i polemisali, u "Politici", čini mi se. Istovremeno, u tim nezaobilaznim kuloarima procurila je "vest" da je Milutin Čolić "kupljen i plaćen" da propagira film Mimice i Petrovića "Banović Strahinja".


- To je opštepoznata stvar!


Čime se to dokazuje?


- Dokazivalo se tim da je on tom filmu pomogao gde je stigao. Pa je i ostale filmove dovodio u pitanje, baš u vreme kad je trebalo odlučivati o nagradama. Recimo, mom filmu je izmislio sadržaj kompletno. Sadržaj filma koji je on iskonstruisao u kritici u "Politici" uopšte ne odgovara sadržaju "Pada Italije". 

Ako pažljivo pročitate, videćete da je on tu dovodio kompletno nove ličnosti, dao im druge funkcije i objašnjavao ih na način koji nema veze s mojim filmom, kao da ga nije ni video.


U filmu i u "Politici" Italija drukčije pada?


- Ne samo da drugačije pada nego su tamo neke druge ličnosti, neki drugi ljudi, neke druge stvari rade.


Dobro, druže Zafranoviću, kako je "Pad Italije" mogao dobiti nagradu gledalaca u pulskoj Areni, nagradu "Jelen" (tradicionalna nagrada časopisa Studio), kad ga je publika tamo dosta hladno primila, to jest nije ga primila toplije nego neke druge filmove?


- Vidite, nagradu publike je ove godine dodeljivao jedan žiri koji ima trideset članova. To znači da nije dodeljivala pulska Arena već jedan žiri koji je u ime publike (naravno da to ne može biti definitivan ukus publike, ali to nema veze) odlučivao. Dugo sam u Areni i ne pamtim da se nagrada publike "poklopila" sa zvaničnom glavnom nagradom Festivala, sa "Zlatnom arenom". 

Obično su zvanične nagrade kod publike izazivale averziju. U Areni je 12.000 ljudi, ne može se tačno odrediti karakter, neki zajednički profil tolikog broja gledalaca i tolikih ukusa. Prema tome, i grupica ljudi tu mogu da stvore atmosferu za i protiv filma. 

Poznata je stvar da su producenti i režiseri organizovali određene grupe ljudi koje, kad im se da znak palicom, aplaudiraju tamo gde treba i zvižde tamo gde treba. Ostali deo publike, znate kako to izgleda, ponekad se i ponese, pođe za takvima.


Kako govorite, to bi onda trebalo da znači da su verodostojniji sudovi, ocene tih odabranih predstavnika, tako reći delegatskih gledalaca, koji u svoje i u ime 12.000 ljudi treba da odluče o svenarodnoj filmskoj nagradi, da su njihove odluke pravednije od preostale većine u Areni. Ispalo je ove godine da se narod i njegovi predstavnici, u vidu narodnog žirija, nisu ponajbolje složili, bez obzira na onu metaforičku palicu.



Nenarodna nagrada




- Mislim da se može dirigovati palicom. Pokazalo se da su svi dosadašnji sistemi pomoću kojih je publika nagrađivala film bili manjkavi. Glasala je kompletna publika, svojevremeno, preko ulaznica, pa se i tada pokazalo da se i tim ulaznicama i glasovima manipulisalo. 

Prema tome, nemoguće je doći do pravog kriterijuma publike, može se doći samo približno. Meni se činilo da su svih tridesetak ljudi u žiriju publike ljudi raznih profila, i kulturnih i profesionalnih, ove godine nekako bili najbliži tom jednom ukusu najšire publike, mada to nije bitno uopšte, to su stvari koje dođu i prođu.


Ako je tako, da li to znači da je nagrada "Jelen" autentična nagrada publike? Ovog puta za "Pad Italije"?


- Ona ima jednu dosta dobru tradiciju. Dobra je zbog toga, bez obzira kako se dodeljuje, što ipak ne može toliko da omane. Danas je publika obrazovanija, filmski informisanija, sve lošije kod nje prolaze banalni filmovi, ona traži kvalitetan film. I u Puli je publika uznapredovala, to je činjenica. Tako se negde stvari ipak slože, a "Pad Italije" je jedinstven slučaj, koliko se sećam, u istoriji Festivala, da je žiri publike i stručni žiri dodelio nagrade jednom istom filmu.


Oprostite što ovoliko insistiram na ovoj nagradi. Iz naše, to jest, vaše priče, proizlazi da se onom ogromnom masom ljudi u Areni može dirigovati, manipulisati, a žirijem koji predstavlja tu publiku - ne može!?


- Pa mislim da ne može. S tim žirijem lično nisam imao nikakvog kontakta i mislim da nije imao niko.


Na koga mislite kad kažete: niko?


- Pa mislim niko od autora i producenata, jednostavno. Bar nisam do sada čuo da je bilo ko pokušao da dođe u kontakt sa članovima tog žirija i da razgovara. Za tu nagradu sam saznao kad i svi u Areni.


Vi i inače, a i tokom ovog intervjua, neprekidno insistirate, s pravom uostalom, da se ne priča oko filma već o filmu samom, kao umetničkom delu. Bojim se da pri tom padate u kontradikciju. Vi sami ne ponašate se onako kako zahtevate od drugih. Neprekidno u javnosti objašnjavate da li su ili nisu neki drugi događaji ili teme u "Padu Italije" - istorijska činjenica. Na primer: četnici i Čerkezi na dalmatinskim otocima. To mi liči na, kako bi to rekli naši dežurni polemičari, zamenu teze. 

Hoćete reći time, pored ostalog, da vaš film žele da unište ljudi koji tvrde da to nije istorijska istina ili kojima ta činjenica ne odgovara, kao i oni koji ne žele da vide kod nas filmove o revoluciji, koji više ne žele to za nas tako značajno vreme da posmatraju isključivo u crno-beloj filmskoj ideološkoj tehnici. Da li su četnici ili Čerkezi, ili bilo koji izdajnici i okupatori - zaista negde bili ili ne, mislim da uopšte nije bitno za vašu autorsku, rediteljsku vizuru, za vaš umetnički postupak. 

Naporedo s takvim vašim istupima u javnosti, revija za televiziju i ostalo, "Studio", koji vam je svenarodnim glasanjem u rimsko-pulskoj areni dodelio nagradu filmskog naroda - objavljivao je u nastavcima (koji su, imam utisak, naprasno prekinuti pre svog prirodnog kraja) - feljton o verodostojnosti istorijskih dokumenata koji su poslužili kao tematska građa za "Pad Italije". Ali, uistinu, kakve i to ima veze s vašim "filmom samim", kako vi to volite da kažete?



Ideologija i estetika




- Pa nema. Malopre sam rekao da pokušavam s vama da razgovaram o stvarima koje nemaju veze s filmom samo kad su u pitanju određeni napadi na film. S te strane, ja ne govorim o filmu u celini, nego govorimo tome da su se pojavile određene kritike već u Puli, pa nakon Pule, čak i izmišljeni intervjui nekih mojih prijatelja koje su, navodno, davali ili nisu davali, u kojima se dovode, i politički, u pitanje određene istorijske činjenice. 

Prema tome, nešto je sasvim drugo kad reagujem na takve napade. Na stručne kritike, koje se bave estetskom analizom filma, bez obzira koliko o mom delu, s tog stanovišta negativno pisali, nisam nikad u životu reagovao. 

Ali se reagovati mora ako se čitavom filmu da određeni obol političkih insinuacija. Tada treba objasniti stvari. Zato, kad su neki moji kritičari bili zaprepašćeni otkud četnici na otocima, onda se negde moralo kazati da su oni na otocima odista i bili, mada to za moj film, kao ni za bilo koji i čiji drugi, nije bitno. Tu se s vama slažem.


Znači, odatle vaše vanfilmsko objašnjavanje filma?


- Ne samo objašnjavanje, mislim da se tu nešto moralo reći zato što su te kritike izvan filma, politikantske, pokušavale da dovedu film u pitanje.


Profesor doktor Kasim Prohić, član ovogodišnjeg pulskog žirija, u intervjuu sarajevskom "Svijetu" rekao je: 

"Ja cijenim talenat Lordana Zafranovića i htio sam na neki način da se uživim u njegovu vlastitu ličnost. Da sam na njegovom mjestu ja se ne bih radovao ovoj nagradi. (Misli se na "Zlatnu arenu", op. N. V.). Htio sam, ovako malo slobodnije govoreći, neglasanjem za njega da ga u pozitivnom smislu riječi - kaznim, odnosno da se Lordan Zafranović samokazni... Sa stanovišta jedne preciznije estetičke analize, to je film koji se prividno kompoziciono drži kao veoma konzistentan, a to je, u stvari, svojevrstan filmski punktualizam, to je film izrazite strukture sekvenci, bez posebne psihološki ubjedljive motivisanosti likova. Ima nešto u tom filmu, sa likovnog stanovišta, toliko paradnog i toliko narcisoidnog, da stičete utisak maltene da je desubjektiviziran autor i da je subjekt postala sama kamera koja uživa u sebi... Gledajući na idejni aspekt tog filma, on je u globalu pozitivno orijentiran..."

Evo, maestro, dela iz jedne estetičke analize koja se bavi vašim filmom "kao takvim".


- Ja mislim da Prohić govori više o meni nego o filmu. Mišljenja koja se izriču u festivalskom kolu, festivalskoj atmosferi, ona su uvek nekako trenutna i do njih mnogo ne držim. Kad su u pitanju takvi kritičari kao što je dr Kasim Prohić, tu se neke primedbe, mogu i uvažiti, može se razmisliti, itd. Ne mogu se odbaciti tako lako.


Imate problema sa SUBNOR-om?


- Nisam imao problema, SUBNOR mi je dosta pomogao, pogotovo pojedinci. Nismo imali neke veće probleme.


A sada, kad se film može videti?


- Danas se pojavljuju, naravno, razni ljudi koji su preživeli to doba. Oni misle da je u filmu jedan stvarni, konkretni otok, jedno određeno mesto. U stvari, to nije nikakav obeleženi otok. To su dokumenti iz gotovo svih otoka Dalmacije sakupljeni u jednom mikrosvetu jednog dalmatinskog otočkog mesta. 

Javljaju se ljudi koji misle da se to sve dešava na tom i tom otoku i reaguju, naravno, na način koji, prema mom mišljenju, nije dobar, kažu da to što je u filmu nije istina, da smo mi to sve izmislili.



Nacionalizmi i paranoja




Još dok ste snimali "Pad Italije" i dok je bio u montaži, pre nego što se mogao videti, vi ste dali u novinama dosta izjava i intervjua...


- Nisam baš mnogo...


Pročitao sam najmanje sedam-osam u kojima ste, uzgred, malo govorili o sadržaju filma i vašim umetničkim namerama i ambicijama, ali ste zato, vrlo vešto i pametno, a takvom vašem umeću čestitam - prejudicirali stvari i ponajviše govorili da će film izazvati te ovakve, te onakve reakcije, polemike, sukobljavanja, napade, itd. Bila je to svojevrsna reklama filmu unapred, ali sa političkim primesama, nikako umetničkim.


- Imao sam iskustva sa "Okupacijom" pa sam pretpostavljao... znali smo šta radimo i u koju političku situaciju ulazimo, ne mislim, političku u smislu ove naše politike; znate i sami da kod nas postoji i jedna druga "struktura" koja se zove čaršija. Na nju se ne bih ni osvrtao da ta čaršija nije u određenim listovima, u određenim strukturama, forumima, itd. 

Naravno da oni imaju određeni uticaj, to su takozvani dušebrižnici koji govore u ime nekoga, ne govori niko u svoje ime već štite jedan status kvo. Oni su obojeni politički, bilo preko nacionalizma, ili na druge načine...


Mislite preko nacionalizama?


- Pa nacionalizama uglavnom. Oba filma, "Okupacija" i "Pad" po mom mišljenju, ne znam koliko smo u tome uspjeli, govorili su dosta otvoreno o određenim situacijama, ne zbog toga što smo želeli da stvaramo situaciju koja će dovesti do usijanja već što smo hteli da kažemo da je zaboravljanje istorije ravno zločinu.

Prema tome, očekivali smo glasove protiv i, naravno, glasove za. U tom smo smislu mislili na polemiku koja će se stvoriti oko svega ovoga. Računali smo i na nama najvažniju i najdražu koja bi bila suštinska, naime: do koje mere autor, koji nije doživeo to ratno razdoblje, može da ima slobodu, da se uzdigne u nešto što nije samo fakat, ili druga, strip-suprotnost, već da da savremeni pogled na stvari.


Da li je došlo do takvih polemika kakve ste priželjkivali?


- Na žalost, do takvih nije došlo iako su se, ove godine naročito, održavali razni simpozijumi na temu filmova iz narodnooslobodilačke borbe. Ne znam u čemu i gde je uzrok, da li se ljudi boje i neće da govore i da se iskazuju. A mislim da "Pad Italije" upravo daje dosta motiva da se o tome govori. 

Mi smo maksimalno želeli da napravimo delo koje će revoluciju, kad se tretira na filmu, dovesti, u jedno prirodnije stanje. Jer, masa filmova, i ne samo filmova već i romana, za ovih trideset pet godina nakon rata, revoluciju je posmatralo uglavnom kao strip. 

Hteli smo da kažemo stvari koje revoluciju u stvari uzdižu, da kažemo da je ona imala i pojedinačne sudbine, te da su te sudbine znale biti i krvavo određene, da su se i u revoluciji dešavali usponi i padovi, da je bilo i grešaka, da je bilo i žrtava revolucije. 

Međutim, u tim teškim vremenima kada je nasuprot partizanima stajala jedna od najbolje obučenih i opremljenih vojski sveta, i domaći izdajnici, postojao je niz pojedinačnih sudbina koje dokazuju da je revolucija bila jedno veliko odricanje, sa posebnim, visokim moralom bez kojeg revolucija ne bi pobedila. 

Prema tome, ako se dovodi u pitanje u "Padu Italije" jedan komandant, zbog određenih njegovih stanja i postupaka koji su doveli do toga da je čitav jedan otok patio, to ne znači da se dovodi u pitanje cela revolucija, već samo jedan čovek, pojedinac, koji nije mogao uticati na hod revolucije. 

Revolucija ima svoj hod u kojem pojedinci ili istraju ili otpadnu. To nije samo slučaj sa narodnooslobodilačkom borbom, to vredi sve do naših dana. 

Mi nismo pravili film da bismo samo rekonstruisali ratno doba, već smo hteli da napravimo luk, vezu sa vremenom danas. Hteli smo da govorimo o tom moralu koji bi nam i danas i te kako bio potreban.


Streljati?!


- Mislite na kraj filma. Pa, nismo mislili na streljanje. Nije to poruka. To je ipak samo film i tu nisu niti mogu biti definisane određene poruke. Osim toga, scena streljanja, logični je završetak glavnog junaka u ratnim uslovima.



Samoća




Ne znam, i posle ovog razgovora s vama drži se ono osećanje da vi imate strahovitu potrebu da branite vaš "Pad". Vi, tako se čini, branite vaše delo pomalo paranoično od svih i od svega.


- To je vaše mišljenje. Ja govorim činjenice. Evo: sasvim je nelogično da se "Pad Italije", ako ništa drugo, a ono kao dvostruki ovogodišnji pobednik Pule, još ne prikazuje u nekim glavnim gradovima, a i inače veoma teško dolazi na repertoar. 

Najsvežija je ova moja beogradska epizoda, ovaj moj put u Beograd, kad je trebalo da pripremim premijeru za 29. novembar. Jednostavno, ja u Beogradu nisam mogao uhvatiti tako reći nikog: od mog koproducenta "Centar-filma", pa do "Morava-filma" koji distribuira i kino-preduzeća koja bi film trebalo da prikazuju u svojim kinima. 

Nisam mogao saznati zašto film, i pored svih tih naših želja, i pored želja SUBNOR-a Jugoslavije, i mimo nekakvih logičnih premisa, jer je četrdesetogodišnjica revolucije - kako to da film "Pad Italije" nije došao na repertoar uoči praznika.

Doduše, ima jedan bitan razlog koji sam kao autor, režiser, odmah uvažio. Reč je o filmu jednog mog kolege koji je trebalo da bude završen do 29. novembra i da nakon toga "Pad Italije" uđe u tu dvoranu. 

Međutim, film tog mog kolege, to je film "Laf u srcu", kod publike veoma dobro ide, izuzetno dobro, i bila bi grehota da sad "Pad Italije" taj film skine sa repertoara. Bila bi grehota za sve one radnike i autore koji su uložili toliko truda u film, a ja taj trud razumem, kao i publiku koja tako masovno gleda taj film. 

Autori "Lafa u srcu" uložili su svoj trud i sredstva, a često se radi za mizerne honorare i na učešće, te publika tim filmskih ljudima vraća njihov davno zarađeni dohodak. Zato, nisam imao ništa protiv da se premijera "Pada Italije" odloži za neko vreme. 

Međutim, ipak je ostala jedna mrlja s tog mog puta u Beograd. Eto, toliko vremena nakon pulskog festivala, kad je u Beogradu prikazano već desetak domaćih filmova - nije se našlo mesta za "Pad Italije" na beogradskom repertoaru.


- I?


- Toliko se muke doživi, potroši energije, da se evo, od te rediteljske generacije koja nije doživela rat, niko drugi na filmu, osim mene, ne bavi revolucijom. To nije čudno, a biće ih sve manje. 

Mnogo ljudi svemu tome kumuje, ima puno babica, i svako od njih zahteva neku svoju sliku stvari. Nakon svih tih borbi, kad sam napokon uspeo pred javnost da donesem "Pad Italije" - ostao sam sam.

Razgovarao: Nihad Volić, snimio: Dino Hadžimusić (Intervju, 1981.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate