Kako se rađaju, od čega boluju, stanovnici Jugoslavije? ... Najduže se živi u Crnoj Gori, a najmlađe stanovništvo ima Bosna i Hercegovina ... Koliko nas radi, kad armija bolesnih svakodnevno čeka pred lekarskim ordinacijama?
Dođe čovek kod "svog" lekara, kod lekara opšte prakse, a ovaj ga pogleda, pregleda i da
uput za specijalistu. Ako se tom pacijentu učini da je rešio sve
probleme, pa već i počinje da zaboravlja nerviranje zbog čekanja
da dođe na red - prevario se.
Muke tek predstoje.
Obaviti pregled kod specijaliste (tako je u Beogradu, a slično i u svakom drugom gradu) potrebno je zakazati ga (kod kardiologa recimo) najmanje dva meseca ranije.
Slično je, mada se nešto manje čeka na red, i kod ostalih specijalista.
Muke tek predstoje.
Obaviti pregled kod specijaliste (tako je u Beogradu, a slično i u svakom drugom gradu) potrebno je zakazati ga (kod kardiologa recimo) najmanje dva meseca ranije.
Slično je, mada se nešto manje čeka na red, i kod ostalih specijalista.
Čekajući da konačno
završi sve te preglede, da se reši maltretiranja, nerviranja,
čekanja pred šalterima medicinske administracije; posmatrajući
oko sebe gomilu naroda koja u svakoj sobi, u svakoj čekaonici, u
hodniku takođe čeka na svoj red - čoveku dođe da se stvarno zapita:
Pa koliko nas je to
bolesnih?
Otkud to da danas, kada
nam je standard veći nego ikad, imamo više bolesnika u bolnicama,
nego pre dvadeset godina, kada je sve izgledalo drukčije?
Koliko nas zapravo radi,
ako armija bolesnih svakodnevno čeka pred lekarskim ordinacijama?
Da li smo postali nacija
bolesnika?
Gde se najviše boluje od zaraznih bolesti
Zvuči po malo nelogično,
ali je tačno: Jugosloveni danas boluju sve češće i sve više, ali
žive - sve duže! A da bi ova nelogičnost bila koliko-toliko jasna,
odnosno logična, trebalo bi odmah reći, da se u našoj zemlji, u
odnosu na 1950-tu godinu znatno smanjio broj obolelih od zaraznih
bolesti (koje su često odnosile stotine života), a da se sa druge
strane, skoro utrostručio broj
hroničnih oboljenja.
Broj mentalnih poremećaja (prouzrokovanih najčešće neurozom) povećao se u istom periodu za 17 puta.
Broj mentalnih poremećaja (prouzrokovanih najčešće neurozom) povećao se u istom periodu za 17 puta.
Statistički podaci o
svemu ovome govore daleko jasnije.
U 1973. godini u našoj zemlji od zaraznih oboljenja bolovalo je ukupno 150.000 građana, što znači oko 700 bolesnika na 100.000 stanovnika.
Umirala su u proseku samo 2 pacijenta.
U 1973. godini u našoj zemlji od zaraznih oboljenja bolovalo je ukupno 150.000 građana, što znači oko 700 bolesnika na 100.000 stanovnika.
Umirala su u proseku samo 2 pacijenta.
Ne tako davno - pedesetih
godina ovog veka, na našoj teritoriji, šarlah, trbušni tifus i difterija odnosili su na stotine pa i hiljade života. Po pravilu, žrtve su bili
najneotpomiji - deca...
Ta vremena su dakle prošla, ali zarazne bolesti još nismo sasvim iskorenili.
Ta vremena su dakle prošla, ali zarazne bolesti još nismo sasvim iskorenili.
U krajevima gde se bolje
živi, gde je standard na većem nivou, gotovo da i
nema težih oblika zaraznih bolesti: u Crnoj Gori naprimer na 100.000
stanovnika, od zaraznih oboljenja ne umire niko, ali zato na Kosovu
iz istih razloga umire 8 ljudi na 100.000 stanovnika.
U pretprošloj godini od
zaraznih bolesti u Makedoniji je bolovalo 1.300 građana, a u BiH
480. Svi podaci se odnose na područje gde živi približno 100.000
stanovnika.
Na Kosovu se najviše
boluje od trbušnog tifusa, difterije i trahome, u BiH od malih
boginja i žutice, u Hrvatskoj od šarlaha, u Srbiji od malih
boginja, trahome i trovanja hranom, u Sloveniji od zapaljenja moždane
opne i trovanja hranom, dok su Vojvođani najčešće "padali"
u krevet od difterije i trahome.
Pa ipak, bez obzira na to
što su zarazna oboljenja i dalje prisutna na karti naše patologije,
mora se reći da je broj obolelih sveden na mali procenat.
Čak i taj minimalni postotak u odnosu na druge vrste oboljenja u stalnom je padu, jer poslednjih godina u nerazvijene krajeve stižu vodovod i kanalizacija - čije odsustvo je najčešće izazivalo epidemije.
Čak i taj minimalni postotak u odnosu na druge vrste oboljenja u stalnom je padu, jer poslednjih godina u nerazvijene krajeve stižu vodovod i kanalizacija - čije odsustvo je najčešće izazivalo epidemije.
Srce i rak - na top listi umiranja
Broj zaraznih bolesti je
u naglom opadanja, a hroničnih u naglom (i nezadrživom) porastu.
Početkom 1960. godine
zbog oboljenja srca u bolnicama je boravilo oko 65 hiljada građana,
1968. godine oko 110 hiljada, a pre dve godine nešto više od 160
hiljada.
Zbog srca je 1967. godine
izgubljeno 2.700 radnih dana od oko 20.000 koliko su ukupno pojela
bolovanja u našoj zemlji.
U pretprošloj godini srčani bolesnici proveli su na bolovanju čak 3.500 radnih dana.
U pretprošloj godini srčani bolesnici proveli su na bolovanju čak 3.500 radnih dana.
Bolesti srca primorali su
veliki broj radnih ljudi da se, pre nego što su mislili, odluče za
odlazak u penziju.
Pre pet godina u našoj zemlji penzionisana su ukupno 25.184 radnika, a samo zbog srca i srčanih tegoba 6.706 radnika.
Pre pet godina u našoj zemlji penzionisana su ukupno 25.184 radnika, a samo zbog srca i srčanih tegoba 6.706 radnika.
Što se organa za varenje
tiče - tu nije zabeležen veliki skok, ali se smatra da broj od
195.000 koliko ih je bilo u 1971. godini - ipak zabrinjava.
Više od toga zabrinjava
porast broja onih koji boluju od raka.
Naravno, zbog toga što se oboljenja raka veoma retko leče, pa se dogodilo, da su maligana oboljenja prošle godine zauzela drugo mesto na rang listi smrtnosti u našoj zemlji.
U 1960. godini zbog raka je u bolnicama bilo nešto više od 50.000 građana, osam godina kasnije 64.000, a pre godinu dana čak 70.000 bolesnika.
Naravno, zbog toga što se oboljenja raka veoma retko leče, pa se dogodilo, da su maligana oboljenja prošle godine zauzela drugo mesto na rang listi smrtnosti u našoj zemlji.
U 1960. godini zbog raka je u bolnicama bilo nešto više od 50.000 građana, osam godina kasnije 64.000, a pre godinu dana čak 70.000 bolesnika.
Da li smo svi mi po malo neurotici?
Cifre o zabeleženom
broju mentalnih poremećaja govore u prilog opravdanog verovanja da
su - i to ne samo kod nas - mentalna
oboljenja postala bolest stoleća.
Naši podaci o tome
izgledaju ovako: pre dvadeset i pet godina (1950) zbog mentalnih
poremećaja ordinacije specijalista za ovu bolest posetilo je 65.782
građanina, a dve i po decenije kasnije (1974) ovaj broj je povećan
za 18 puta (na pregledima je bilo tačno 1,134.686 bolesnika).
Šta objašnjava ovaj
podatak?
Stručnjaci su
jednoglasni: nagla posleratna industrijalizacija zemlje, migracija
seoskog stanovništva u gradove, nemogućnost prilagođavanja novim
uslovima života i rada uopšte, brzi tempo življenja - najviše su
doprineli naglom povećanju broja mentalnih stresova.
I pored toga što podaci
govore da se u nekim oblastima medicine naglo povećava broj onih
koji boluju - neosporno je, da se iz godine u godinu stalno povećava
prosečan vek života jugoslovenskog građanina.
U ovoj 1975. godini on se
približio brojki 69 godina - što znači da toliko u proseku žive
stanovnici naše zemlje.
U kojoj meri su standard
i razvitak medicinske službe omogućili da se ova granica pomeri na
gore, najbolje ilustruje podatak koji kaže da se od 1960. godine
prosečan vek života kod muškaraca povećao za 8, a kod žene za
9,5 godina.
Najveći porast zabeležen je na Kosovu (muškarci danas u prošeku žive 12 godina više, a žene 19,8 godina).
Ipak, gledano po republikama i njihovim prosecima, najduže se živi u Crnoj Gori, Sloveniji - u ovim krajevima živi se prosečno više od 71 godine.
Najveći porast zabeležen je na Kosovu (muškarci danas u prošeku žive 12 godina više, a žene 19,8 godina).
Ipak, gledano po republikama i njihovim prosecima, najduže se živi u Crnoj Gori, Sloveniji - u ovim krajevima živi se prosečno više od 71 godine.
To je izgleda i doprinelo
da ove dve republike dobiju najstarije stanovništvo.
Pridružuje im se Vojvodina i Hrvatska gde takođe živi izuzetno veliki broj starih ljudi (između 65 i 70 godina).
Nešto manji procenat staraca ima Srbija i Makedonija, dok mlađe (ali ne i mlado) stanovništvo živi jedino u Bosni i Hercegovini i pojedinim delovima Kosova.
Pridružuje im se Vojvodina i Hrvatska gde takođe živi izuzetno veliki broj starih ljudi (između 65 i 70 godina).
Nešto manji procenat staraca ima Srbija i Makedonija, dok mlađe (ali ne i mlado) stanovništvo živi jedino u Bosni i Hercegovini i pojedinim delovima Kosova.
Toliko, dakle u proseku
živimo...
A zbog čega najčešće umiremo?
Bolesti srca su kao što
smo rekli u naglom porastu, pa je i normalno što one odnose i mnogo
života. Čak 30 odsto od ukupnog broja umrlih podleglo je bolestima
srca.
Zatim dolaze maligna oboljenja - iz godile u godinu sve je više onih koji umiru od raka.
Zatim dolaze maligna oboljenja - iz godile u godinu sve je više onih koji umiru od raka.
Za poslednjih dvadeset
godina broj umrlih od raka povećao se čak za 35 odsto, dok je u
istom periodu broj umrlih od oboljenja centralnog nervnog sistema
povećan za 44 odsto.
Veliki broj umire od
povreda zadobijenih u saobraćajnim nesrećama...
Kad se deca rađaju bez prisustva lekara
Naveli smo koliko, kako
žive i od čega najčešće umiru Jugosloveni. A kako se rađaju?
Prestali smo, a to je
najvažnije, da po broju smrtnosti odojčadi, budemo evropski
problem.
Jer, pre dvadesetak godina od 1000 rođenih mališana umiralo je 140.
Taj broj je znatno smanjen, a poslednjih godina od istog broja rođenih, umire 53 odojčeta.
Jer, pre dvadesetak godina od 1000 rođenih mališana umiralo je 140.
Taj broj je znatno smanjen, a poslednjih godina od istog broja rođenih, umire 53 odojčeta.
Ako su ovi podaci bar
donekle uspeli da stvore sliku nacionalne patologije, ostaje na kraju
da se ceo pregled, izražen jezikom statističara, svede na
zaključak: u poređenju sa proteklim godinama Jugosloveni se sve
češće obraćaju lekaru, odnosno sve više boluju - ali sve duže
žive.