Pages

Budva, leto 1975: Pola Zeću, pola preduzeću / Utisci jednog vrlo, vrlo nezadovoljnog gosta



Jednom milicioneru koji se srećom zatekao ispred hotela "Avala" žali se devojka da joj prete. On se smeška. "Šta je tu smešno", pita ga napadnuta devojka. "Neću valjda da plačem", odgovara ovaj. Ali, zar su roditelji poslali svoju decu da ona plaču u Budvi?

Budva, početkom avgusta 1975: Čim dođete u Budvu, odmah vam osiguraju život. Niko vam ne kaže ni ko vas osigurava, ni zbog čega. Možda ste već osigurani. Jednostavno, u Turističkom birou plaćate za svaki dan boravka taksu za osiguravanje života.

Kasnije shvatite da za to može da ima razloga.

Onda, naravno, platite boravišnu taksu 400 dinara - za svaki provedeni dan. Cenu boravka ćete posebno platiti kroz hotelski račun, ili onaj u privatnom smeštaju.

Ali, boravišna taksa nije budvanski specijalitet, već turistički ekskluzivitet Jugoslavije.

Tako, uz prvo "Dobar dan, Budvo", počinje oporezivanje.

Kupališna taksa za svaki dan boravka, čak i ako pada kiša. Svejedno što svaki ulazak na svaku plažu plaćate posebno - svaki dan! Zavisno od nivoa: na plaži hotela "Maestral" 2.000 dinara, na plaži "Mogren" 300 dinara.

Na "mogrenskoj": pesak pun opušaka, parčići stakla, komadi vate, kutije šibica. Jedan tuš za hiljade kupača, kad radi. Jedna česma sa blagim dodirom struje, tek da ne pustite veliki mlaz.


Svi samo sležu ramenima



Cene u domaćoj radinosti, u prospektu Turističkog saveza: između 5.000 i 5.500 dinara za prvu kategoriju. Svi naplaćuju 5.500 dinara. A prve kategorije u stvari i nema. Ili između 4.000 i 5.000 za drugu kategoriju. Svi naplaćuju 5.000 dinara.

Kad nastane "špic" plaćate koliko vam traže. Ako pretite da ćete to da prijavite - nema sobe. Niko tu nema da vas zaštiti. Svi to znaju i svi tolerišu. Prvi oni u Turističkom savezu. Svi samo sležu ramena. Jedini odgovor:

"Šta mi tu možemo".

Izgleda kao da svi odgovorni u Budvi idu slegnutih ramena.

"Ako ovako nastave rasteraće sve Jugoslovene" - žali se jedan od turista.

Cene u hotelima da dobijete vrtoglavicu.

U "Maestralu" 52.000 dinara dnevni pansion po osobi, kao da vam serviraju supu od lastinog gnezda i patku sa pomorandžama na kineski način.

Za dva ražnjića ovde ćete platiti 8.500 dinara, a za biftek između 10.000 i 16.000 dinara. Pa izvolite na jednu porodičnu večeru u "Maestral".

Ako sve to hoćete samo da vidite, onda je ulaznica u hotel 2.000 po osobi. Pošto u Budvi nema muzeja, hoteli su pretvoreni u muzeje.

Hotel "Maestral" plaća muziku preko 10.000 miliona mesečno. Peva Radmila Karaklajić sa njenim ansamblom.




Stranci uveče idu rano na spavanje, a domaći turisti retko dolaze zbog astronomskih cena. Kome se svira za te pare? Sem da se kaže:

"U Budvi je bogami pevala Radmila Karaklajić."

Bilo bi bolje da su novac namenjen skupoj muzici dali za čistoću. Jer, ovde, na najlepšoj terasi Budve, raste korov po njenim "đardinama".

Svuda razbacane polomljene stolice za sunce. Niz betonski stepenasti sliv hotela umesto vode - žabokrečina. Ulazak u bazen mutan i prljav.

Postoji jedan mali uređaj napravljen za protok vode kako bi kupači ušli čistih nogu u bazen. Ali niko o njemu ne brine.

- Mi imamo sve, samo nam treba neko ko ume - primećuje jedan od gostiju.

Na sve strane samo jedan opšti juriš na novac.

Kao da nastaje smak sveta. Kao da iz jedne, ove godine, treba isplatiti sve što je uloženo u proširenje turističkih kapaciteta Budve.

Tu više nema ni mere, ni stila.

Taksista vam od stanice "JAT-a" u Budvi, do ulaza u Stari grad, naplaćuje 4.000 dinara za četiri stotine metara.

Santimetar - dinar.

Ako odbijete, možete sami da nosite kofere. Ako tražite milicionera, onda ostavite stvari i pokušajte sreću.

Od gostiju traže da prijavljuju ovakve slučajeve.

Ne mogu se gosti pretvoriti u inspekcijske organe. Nisu zbog toga došli na letovanje.

Gde stanete - nešto plaćate.

Parkiranje pred hotelom "Park" 1.000 dinara.

Ako uveče ostavite kola na parking prostoru - a sve je parking prostor, onda morate ustati ujutro u 6 časova da ubacite novac. Jer, automati rade za vas od 6 do 22 časa uveče.


Dranje bez anestezije



Ako hoćete da se popnete na grad i malo prošetate, 400 dinara po osobi. Zašto? Da vidite najuzdignutiji javni WC u Budvi.

Ovde vas jednostavno deru - bez anestezije.

U trgovinama u toku dana promene cene i po dva, tri puta.

Konačno, neko je to od kupaca primetio i prijavio. Došla je inspekcija i utvrdila da su menjanjem cena u toj velikoj samoposluzi "zaradili" tog dana 17,000.000 dinara. Razlika je oduzeta.

Ali, kako je vratiti - potrošačima!

- Rasteraće sve goste, ako ovako nastave - čujete na svakom koraku.

- Doći će drugi! - odgovaraju samouvereno turistički bogovi, zadovoljni velikim brojem gostiju koji se i ove godine sručio na budvansku rivijeru.

Kad se nekome žalite, kažu vam da su to sitnice prema onome što je u Budvi izgrađeno poslednjih godina.

Svuda u svetu, pa i kod nas postoje velike i male stvari. Na žalost, ne možemo da živimo samo od velikih stvari. A svi hoće da se bave samo velikim stvarima.

Ko će da se brine za male stvari?

Turizam nije samo u velikim hotelima.

Odmor je, valjda, pre svega, jedno veliko opuštanje.

Kako se opustiti kad stalno živite u jednom grču, u raspravljanju, objašnjavanju.

Dođete da udišete svežinu mora, a do vas dopire smrad iz kontejnera.

Predsednik opštine objašnjava da niko neće da nosi đubre. Kaže, traže ljude za taj posao, ali niko neće taj hleb da jede.

Hoće li bar neko da vas lepo usluži za novac koji ste ovde doneli da ostavite?

Pođete pred veče kod "Plave školjke" da se osvežite. Pivo toplo. Topla i kisela voda. Tražite led za vaše piće. Leda nema. Usred leta topla pića.

Ali, ako tražite kafu:

- Ne služimo tople napitke!

A "Plava školjka" je zaista jedan lepo uređen lokal Budve.

Kod "Mogrena", gde svi najradije svrate na viđenje, treba vam nov godišnji odmor da sačekate kelnera. I treba vam, usput, mali lični frižider, ako hoćete nešto da popijete hladno i sveže za cene koje se zaista približavaju svetskim.

Uslužiti - ovde često znači: poniziti se.

Kad za loše usluge prigovarate odgovornim ljudima grada, kažu vam: nema dovoljno kelnera.

"Kad neko nije nizašta drugo, daju ga u konobare" - objašnjava mi jedan prijatelj koji bolje poznaje lokalne prilike.

Prošle godine otvorena je ovde Srednja turistička škola, ali se u prvi razred upisalo svega 37 učenika.

Kad grad od 3.500 stanovnika ima u avgustu 25.000 ljudi to, naravno nije lako. Ali, ako se na to računa, onda se za to i pripremi.

U pošti na jednom šalteru jedna žena istovremeno radi na telegramima, telefonskim pozivima i poste restante.

Ispred šaltera samo što se ne ugušite.


Krčma na putu za Tenesi



Objašnjenje: urbanisti su to tako rešili pre 12 godina kada se pošta gradila za onu malu Budvu. Jedan od autora urbanističkog rešenja Budve uzviknuo je, kažu, gradskim očima:

"Imate poštu - srce".

A u pošti zvanoj "srce", umalo da izgubite srce.

Svuda, međutim, samo objašnjenja.

Čovek ipak ne dođe u Budvu da sluša predavanja.

Ako kao domaćin ne možete da ugostite gosta, onda ga ne pozivate u kuću.

Čak kad vam gost dođe, vi i psa vežete da ga ne uznemirava.

Ovde, međutim, sve još i ispadne dobro, ako ne dobijete batine. A to u Budvi može lako da vam se desi.

Grupa obesnih momaka koja divlja po Budvi napada sve one koji im se suprotstave.

Devojka koja odbije da igra sa nekim "lafom" u baru "Avale", ili na terasi, dobije šamar.

Bar hotela "Avala" kao da je "Krčma na putu za Tenesi".




Kao u kaubojskim filmovima.

Ne igra se poker, doduše, ne služi se viski. Ali momci koji ne znaju šta će sa sobom i svojom snagom sede tu ispruženih nogu preko stolova, ili stoje nalakćeni na pult bara. Kao kobci vrebaju devojke pridošlice.

Napadaju naše, napadaju i strankinje.

One protestuju, viču. Ili plaču. Niko se ne uzbuđuje.

Barmen "Zeća" hladno posmatra taj prizor. Njega to ne interesuje. On samo zna da naplaćuje.

"Pola Zeću, pola preduzeću". 

To čujete kao refren bara.

Pitam ga šta čini kad vidi kako ovi momci napastvuju devojke.

- Ništa! - odgovara. - Neću valjda i ja da dobijem batine.


Nikome ni jedno uvo nije pocrvenelo



Jednu našu renomiranu pevačicu, Nadu Knežević, maltretirali su na najprostačkiji način. Niko se zbog toga nije uznemiravao. Uprava hotela, najmanje. Imaju oni važnijih poslova.

U baru, momak tresne pesnicom o sedalo stolice. Ne zna šta će sa svojom snagom. Probije ga, kao od šale. Prilazi kelner, a tip mrtav hladan pita:

"Koliko košta?"

Kelner već zna cenu i sve je O.K.

- Postoji li vlast u ovom gradu? - pitaju se zaprepašćeni gosti.

Jer, bilo je ovde više tuča. A bila je jedna i krvava.

Devojka je pozvala braću da je zaštite od maltretiranja. Dobili su batine, jer kauboja je mnogo više i nikad ne napadaju sami. Takvi baš junaci nisu. Pozvala je onda SUP.

Stvorio se tu neki Rajko Nikolić koji se predstavljao kao inspektor. Ali, Rajko ništa ne preduzima. Krivci se izvlače. Ovakvim postupkom oni samo mogu biti ohrabreni.

Jednom milicioneru koji se srećom zatekao ispred hotela "Avala" žali se devojka da joj prete. On se smeška.

- Šta je tu smešno - pita ga napadnuta devojka.

- Neću valjda da plačem - odgovara ovaj.

Ali, zar su roditelji poslali svoju decu da ona plaču u Budvi?

Pitam načelnika SUP-a šta oni preduzimaju.

Navodim mu neka imena: Lopičić Baćko, Ljuba Mitrović, Gardašević Toša, zvani "Toša snaga"... 

On, naravno, ovakve stvari ne odobrava. Žali se da nema prijava oštećenih. Zaokupljeni izgleda nekim važnijim poslovima, ovakva napastvovanja nisu pratili. Negde su intervenisali, ali do tada još niko nije bio zatvoren. Ili je sudija za prekršaje bio bolestan, ili se intervenisalo sa strane:

- To su deca junačkih porodica... Spremni su sutra, ako ustreba da se bore za ovu zemlju ...

A deca "junačkih porodica" su napastvovala sve i svuda gde su stizali. Po plaži, na terasi i u baru "Avale", u "Pampur-baru", "Znak pitanja" ...


Ogledalo krivo što je lice ružno



Jedan novinar je o tome pisao. Umesto da nekoga pozovu na odgovornost, da ispitaju ljude, bar članove orkestra, te uvek prisutne posmatrače svih događaja, sastaje se izvršni odbor opštinske konferencije SSSRN i piše veliki demanti:

"Navodi iznijeti u napisu nijesu tačni. Takvo pisanje unijelo je nemir među goste i građane Budve... " 

Pisanje je tako unelo nemir, a ne ponašanje mangupa. Novinar je kriv, a ne izgrednici.

Ogledalo je krivo što je lice ružno.

Samo reč - dve primedbe na bilo šta i odmah se sastaju predstavnici društvenih organizacija. Da bi efekat ispravke bio jači i uvažavaniji.

A uvaženi drug Blažo Ivanović, veoma odgovorni politički funkcioner ovog grada čak kaže, govoreći o novinaru koji je pisao o "Pticama rugalicama":

"Ja mu ne garantujem bezbednost, ako dođe na teritoriju našeg grada. A i ako ne dođe, naći će ga ovi naši." 

I odmah priča kako je čuo da su roditelji tog novinara ustaše.

I dok o tome pričamo, nailazi direktor hotela "Park", a on mu naređuje:

"Nemoj da ti ovde više vidim Nadu Knežević na terasi".

Pa šta da se kaže posle svega?

Uveče sedimo na terasi jednog hotela i pričamo o tome. Sa zvučnika dopire:

"Nikad više, milo moje... "

Devojka čiji roditelji rade u Frankfurtu i koja je došla ovde da se sa svojim školskim drugaricama iz XIV beogradske gimnazije provede odmor, piše na razglednici svom dragom:

"Nikad više u Budvu".

Zar sa ove divne obale ne treba slati lepše poruke?

Napisao: Dragoljub Golubović, obrada: Yugopapir (Duga, avgust 1975.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate