Massimo Savić, "Stranac u noći" (2/2): Čavke iz Orgazma i ja smo napravili jedan narodnjak... (1987)



Smatram da trenutačno grupe Električni orgazam i ja slijedimo jedan tip imidža. Tip bajke. Predstaviti bajku na bini. Tu još mogu izdvojiti i Josipu Lisac, jer, na primjer, Električni orgazam ne može onakav hodati ulicom. A na sceni to funkcionira savršeno i nije nimalo pretenciozno, nije preupadljivo

Gde god da krene sa sobom nosi pesmu... Svoju "Energy" improvizuje sa beogradskim kolegama. Sa scene odlazi pravo u studio u kome preko noći nastaju dve predivne pesme. Čuće se u mjuziklu koji priprema Televizija Beograd... U šali, ali i kao od šale peva Figarove arije... Na koncertu Električnog orgazma se veseli i uživa... Smišlja sa drugarima "narodnjake"... Ima prvu, solističku ploču "Stranac u noći"... Druži se sa Jurom. Živi u ritmu muzike za ples. Izgleda kao sa stranica nekog svetskog modnog žurnala. Širi oko sebe pozitivne vibracije. Ima čudesan glas... Naravno - Massimo Savić.


Massimo Savić (foto: Zorica Bajin-Đukanović)

2. deo intervjua



- I pesma "Pruži mi ruku" je obrada jedne stare stvari. Walker Brothers po drugi put.

- Da. Ja obožavam Walker Brothers. Dok smo spemali materijal za ovu ploču opet smo se našli Škarica i ja, inače jedan od glavnih ljudi u Jugotonu...

- I jedan od glavnih krivaca za tvoje obožavanje Walker Brothers.

- (smeh) Da, on je krivac za moje obožavanje Walker Brothers. On me je, praktički, uveo u tu muziku. I tako, sjeli smo, slušali Walker Brothers i odlučili da bi bilo dobro pjesmu "Stay With Me, Baby" obraditi.

Mislim da je ovoga puta sve išlo dosta drugačije nego sa "The Sun Ain't Gonna Shine Anymore" (ili "Sjaj u tami", veliki hit grupe Dorian Gray prim. S.G.) Ova stvar je malo modernije snimljena, produkcijski je puno bolja.

Ali, nije se išlo na to da se sama stvar puno drugačije uradi, već naprotiv da ipak bude negdje u kontekstu originalne pjesme.

Taj tip pjesme mi leži i mislim da je dobro takvu pjesmu staviti na ploču.

- Dobro je i to što je ovo jedna ne toliko poznata pesma Walker Brothersa, za razliku od one prethodne,

- Ovo je za naše područje čak potpuno nepoznata pjesma. Mislim da ne piše na omotu, ne bi se možda ni znalo... Ma, vraga se ne bi znalo. Sjetili bi se lisci. Ima puno lisaca. Prva reakcija: ukrao je, ukrao je! A onda, uzme ploču i vidi da je potpisan autor.




- Kako to da na ovoj ploči nema nijedne tvoje, autorske pesme?

- Ja već dosta dugo radim na nekim svojim pjesmama koje su napisane na engleskom jeziku. Jednostavno, bolje mi ide pisanje engleskih tekstova i držim se toga. Pišem, bilježim neke misli, ideje - ništa pretenciozno.

Radim polako i u sebi stvaram materijale za ploču koja će jednog dana biti moj kompletan autorski rad.

Za tu buduću ploču sve ću uraditi sam - od muzike do tekstova. Međutim, da bi čovjek radio onako kako hoće mora biti finansijski potpuno slobodan. Radim, sasvim polako.

- Ova ploča te predstavlja upravo kao pevača. Primetita sam da si ti i ranije pokušavao da istakneš u prvi plan to da si pevač, iako oni koji su dolazili na koncerte grupe Dorian Gray znaju da vešto barataš gitarom. Na ovoj ploči samo u pesmi "Zadnja noć" sviraš gitaru.

- Samo u jednoj pjesmi, da. Jednostavno, to sam prepustio ljudima koji su baš gitaristi. Recimo, Bogunović je baš gitarista. U toj jednoj pjesmi svirao sam jer sam osjetio da to treba ja da uradim.

Inače, nisam zapostavio sviranje gitare.

Moj način sviranja gitare će potpuno izletjeti tek ako budem radio nešto sasvim svoje. Ne tretiram instrument na nekakav standardan, klasičan način.

Sve mora biti potpuno autorski da bih mogao uletjeti sa svojom gitarom. U protivnom, došlo bi do stilskih nesuglasica. Ja se ne mogu uklopiti u to da sviram gitaru kao gitaru u jednoj jednostavnoj pjesmi, razumiješ?

Došlo bi do sudara i to ne bi valjalo.


Trkač po oštrici



- Ploča "Stranac u noći" balansira između nekog pop, skoro zabavnjačkog i onog pravog, tebi svojstvenog emotivnog koji ploči daje određenu boju i težinu - naboj...

- Misliš da ima svoju težinu? 

- Svakako. I mislim da je u tome presudnu ulogu odigrao glas.

- Od prvog momenta se znalo da se ploča radi za moj glas. Jedini cilj je bio da se pjevanjem istaknem. I čitava ekipa, koja je radila ploču, vjerovala je da ću svemu tome dati svoju farbu.

Jer da nije tako, ne bi valjalo.

Po meni "Stranac u noći" je jedna veoma, veoma jednostavna ploča. A to da li je emotivno nabijena mislim da će ljudi otkriti ne pri prvom slušanju, već možda nešto kasnije.

A to što ti kažeš balansiranje - je, je, balansiranje je.

Mene inače i zovu Blade Runner.

- (smeh) Blade Runner?

- Da, Smatraju me trkačem po oštrici. Neko slijedi jednu potpuno ravnu liniju. Ja volim igrati svakakve vrste igara. Neću, recimo, sjedati u vlak koji je već u pokretu. Ako ću uopće ići vlakom biću tu kad se on bude pokretao. Od samog početka, pa do kraja.

I to je to.

- Često pričaš o Beogradu i o svojim beogradskim kolegama.

- Sve ljude koje znam u Beogradu volim. Volim i grad. Beograd je naša metropola u kojoj se bilo koji muzičar uvijek osjeća jako, jako dobro. Jednostavno, to je grad koji ima nešto, koji umije da pruži maksimum.

Čavke iz Orgazma i ja smo napravili jedan narodnjak koji ide (pevuši)

Ima neko tkivo što nas veže, ima nešto u životu što nas spaja

(smeh)

I to Čavke, Gile i ja uvijek pjevamo kad se nađemo. I to je to.

Pa, vidjela si na proslavi "Rocka". Tamo su bili svi: i Ekatarina, i Jura, i Orgazam, i Pušenje...

Svi nevjerojatno povezani.

Ja sam pogotovu povezan sa Ekatarinom i Orgazmom. To je generacija. Mi smo generacijski vezani. Slušamo iste stvari, volimo istu muziku, volimo svirati i volimo svirati zajedno kad god se nađemo.

Prepustimo se muzici i onome što će se na stejdžu dogoditi. I dogodi se dobro.

Ne radi se tu čak ni o kvalitetu, već o toj vezi, o tome što nas spaja.

Što god da se uradi, biće dobro jer dišemo svi zajedno.

- Prolazeći kroz nekoliko faza vidno si napredovao i u estetizaciji svog nastupa.

- Da. Mislim da će se mnogi složiti da sam dobio potpuno svoju boju. Družio sam se u Stokhohmu sa profesorom na Kraljevskoj akademiji za pantomimu i art, glumu. Profesor Arkadijus je jedan od najvećih muzičara u nordijskim zemljama.

Puno smo radili zajedno. Imali smo čak performance na ulici. Tako da je to period, u kome sam kretnju pokušao dovesti do nekog određenog nivoa.

Bilo je potrebno kanalizirati neke stvari, koje posjedujem u pokretu, a što pomaže scenskom nastupu.


Između kiča i umetnosti



Massimo: Rad na jednoj drugoj liniji
(foto: Zorica Bajin-Đukanović)
Drugo, kad govorimo o estetizmu - mi smo svi estete, svi volimo lijepe stvari. Ali, u imidžu bendova postoje dve vrste: možeš izgledati kao normalan čovjek sa ulice i možeš izgledati drugačije.

Recimo, smatram da trenutačno grupe Električni orgazam i ja slijedimo jedan tip imidža.

Tip bajke. 

Predstaviti bajku na bini. Tu još mogu izdvojiti i Josipu Lisac, jer, na primjer, Električni orgazam ne može onakav hodati ulicom. A na sceni to funkcionira savršeno i nije nimalo pretenciozno, nije preupadljivo.

Ja radim na jednoj drugoj liniji - otići totalno u glam, potpuni glam na bini.

Ja, onakav kao što sam bio na Izboru za pjesmu Evrovizije ne mogu šetati ulicom i osjećati se dobro.

Ali u kontekstu to funkcionira savršeno zbog toga jer pruža bajku koja je ljudima potrebna.

Jednostavno, treba predstaviti nešto što nije svakodnevno, što ne vidiš svaki dan. Nešto potpuno drugačije. Sve je to užasno važno - od pokreta, scene, odijela, pa sve nadalje.

- U stvaranju svog imidža konsultuješ i modne kreatore, pre svega Gocu Ilić.

- Ona je divan kreator koji radi nešto novo u okvirima naše mode. Balansira između kiča i visokog etatizma. A rock'n'roll je upravo to. Sve to na bini: pjevaš, nešto se foliraš, ljudima to odglumiš, obučeš se, našminkaš, razumiješ?

To je sve kič koji nije kič. To je sve visoko i veoma duboko preživljavanje onoga što radiš, ali ima i dodir kiča.

A Goca upravo to uspijeva spojiti: dobro izgledati i biti nerealan, biti takav da ne možeš izaći na ulicu jer funkcionira.

- Rekao si malopre da je rock'n'roll između kiča i umetnosti.

- Da, jeste.

- Kič shvaćen kao umetnost sreće?

- Umjetnost sreće - da. Potpuno opušten. Ne govorim o vizuelnom već o onom unutra. Taj unutrašnji doživljaj u sebi ima dozu kiča.

Sam čin, sam performance je unutra i sadrži nešto kiča.

Pa, svaki rock'n'roll koncert ima dozu kiča: lajt šou, blještanje...

Netko možda neće obući blještavo odijelo, ali zato će lajt i te tako da blješti - a, to je to.

I iz svega toga proizlazi sreća.


18. maj



Zvono telefona donosi lepe vesti iz Zagreba. Massimu je ponuđeno da snimi ploču na engleskom jeziku koju Jugoton namerava da plasira na inostrano diskografsko tržište.

Nova sreća se nazire. Držim pesnice.

Razgovarala: Snežana Golubović, obrada: Yugopapir (Rock, jun 1987.)


Kraj 2. dela intervjua - 1. deo je OVDE




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)