U sportskim krugovima Beograda prepričavalo se kao najbolja prolećna šala:
Milan Panić (54), jugoslovenski reprezentativac u biciklizmu 50-tih godina, danas bogati poslovni čovek iz kalifornijskog grada Pasadene, ponudio da kupi biciklističku trku „Kroz Jugoslaviju”!
Ukratko, dojadilo dobronamernom zemljaku da sluša jadikovke organizatora jedne od najcenjenijih etapnih trka na svetu i rešio da pomogne na svoj način...
Milan Panić je poverio prijateljima da zauzvrat ne traži ništa naročito. Jedino da trka nosi njegovo ime i da se vozi za njegov veliki srebrni pehar. Sve troškove u iznosu od oko 1.656 milijardi starih dinara (120.000 dolara) podmiriće iz svog džepa!
Drugi automobil na poklon
U godini kad „Kroz Jugoslaviju” doživljava 40. izdanje, takva ideja nije nikako mogla da prođe, mada je bilo sportskih radnika, pomalo umornih od večitog natezanja sa parama, spremnih da učine i taj poslednji ustupak.
Da bi dobronamernom zemljaku učinili radost, a trci veliku korist, organizatori su prihvatili, kao i 1972. da bogati „rođak iz Amerike” daruje pobednika u generalnom plasmanu pojedinaca, a ako baš ima novca napretek — ponudili su mu da učini još veće dobro delo — da pomogne izgradnju biciklističke piste u Beogradu.
Time bi prestala najveća tuga našeg sporta, jer Beograd je jedina metropola bez olimpijskog velodroma. A svom rodu bi učinio čast za sva vremena.
Beogradski 50-godišnjaci sećaju se Milana Panića.
U generaciji Veselina Petrovića, bio je 20 puta reprezentativac, prvak Jugoslavije u vožnji na pisti na 4.000 metara ekipno, vozio je s puno uspeha za beogradske klubove Partizan i BSK.
Od 1948. do 1954. drugovi iz reprezentacije smatrali su ga nezamenjivim borcem, najveštijim da pronikne sve kvalitete protivnika i umešno im parira veštom taktikom na drumu. Bio je nesebičan, čudo od borbenosti, ali nikad nije uspeo da se doveze u prvi plan.
Veselin Petrović je uvek bio brži, samo jednom je „večiti drugi” uspeo da ga pobedi i na brzinu se dočepa skromnog limenog pehara. Kad su organizatori poništili trku (u šali kaže da je sudijski žiri postupio tako zato što je Veselin Petrović pao nadomak cilja), niko više nije mogao da ga pronađe i da mu oduzme pobednički trofej! Kaže najlepši je ukras u njegovom domu u Pasadeni i ne bi ga prodao za sva blaga sveta.
Priča o Milanu Paniću, jednom od najuspešnijih mladih poslovnih ljudi Amerike, svojevremeno je uzbuđivala čitaoce tiražnih listova na zapadu. Pošao je u svet sa 200 dolara, završio studije hemije perući posuđe u ekspres-restoranima, organizovao jedan od najvećih koncerna (13 fabrika sa 7 hiljada radnika i 13 hiljada akcionara), postao jedan od najbolje plaćenih predsednika poslovnih odbora u SAD. Oženio se i skućio, ali nikad nije prekidao vezu sa domovinom.
Kopkalo ga je sve vreme dok je sticao imetak: znaju li kod kuće kako mu ide?
U bašti na Voždovcu
Dok je živeo u Ženevi (1970–75), često se iznenada pojavljivao u majčinom domu u ulici Bože Jankovića, na Voždovcu, da bi se sladio sarmama i gibanicom, a sa drugovima iz detinjstva ispijao pivo ispod olistalog drveća u bašti ispred kuće. Dolazio bi mlaznim „pajperom” u popodnevnim časovima, vraćao se kasno u noć i bilo mu je sve teže pri odlasku.
Majka je umrla 1980. nema više ni male kuće na Voždovcu, ali Milan Panić ne prekida veze sa Jugoslavijom, iako je već više od 25 godina američki državljanin.
Kada je poslednji put boravio u Beogradu, opet se staro društvo okupilo, a Milan Panić je između nekoliko odlazaka na telefon (pozivali su ga svakih pola časa da bi ga obaveštavali o padu akcija njegove firme), uručio prijateljima iz biciklizma tri čeka: 2.500 dolara za kupovinu automobila pobedniku trke „Kroz Jugoslaviju”, 1.000 dolara za nabavku srebrnog pehara i 2.000 dolara na ime pomoći beogradskom biciklizmu.
Kada su se neki prisutni sabrali i odglumili zaprepašćenje, Milan Panić je objasnio da je to sitnica. To je, bezmalo, njegova petodnevna zarada pošto u firmi ICN, međunarodnoj hemijskoj i nuklearnoj korporaciji, prihoduje godišnje oko 320.000–350.000 dolara.
Jedan od najbolje plaćenih Jugoslovena, živi u Kaliforniji sa suprugom Amerikankom i četiri kćerke: Zorica, Dženi, Viktorija i Patriša. Kao devojčice nisu silazile sa bicikla, danas ozbiljno rade ili uče. Njihov otac je često u novinama i u televizijskim vestima kao uspešan poslovni čovek, a u razgovorima uvek ponosno naglašava da je dva puta bio ličnost nedelje u visokotiražnom časopisu „Forčun” (Fortune).
Kad je Srbin vredan
I, zaista, sve lepo piše crno na belo, a slike su u boji. U napisu, januara 1971. novinar Filip Sikman stavio je poetičan naslov „Kako je dečak iz Srbije sagradio svoju kulu iz snova u farmaceutskoj industriji”, objavljujući na jednoj stranici i dve stare fotografije. Na jednoj, Milan Panić je u partizanskoj uniformi pripadnika 42. Makedonske divizije, a na drugoj — na cilju trke na Terazijama, davne 1950...
I u oba teksta puno pohvala za radinost i umešnost. I romantična priča kako je siromašni dečak sa Voždovca, nesuđeni fudbaler i ponekad potišteni biciklist (majka ga je jednom zapitala: „Kako ti, sine, treniraš kao i Vesa, a nikad nisi stigao na cilj pre njega?”) postao suvlasnik firme sa obrtom 1975. u iznosu od basnoslovnih 500 milijardi dolara.
Milan Panić, u šali, priča kako se obogatio:
— Kad Srbin hoće da radi, niko ga ne može zaustaviti! Od jutra do sutra, neprestano sam bio u životnoj trci. U zoru — u fabrici, u podne — samo jedan čas za poslovni ručak, u sumrak sam stizao kući. I nikad se nisam zadovoljavao samo dobrom zaradom. Nastojao sam da moja preduzeća prednjače u primeni nauke i osvajanju novih proizvoda. Eto, nedavno, počeli smo pripreme da izbacimo na tržište lek protiv gripa. ICN je pošao neobičnim putem: dok je čitav svet usavršavao vakcinu, mi smo tragali za klasičnim lekom. U Tokiju su okončana ispitivanja, imam puno razloga da se radujem...
Gradonačelnik Los Anđelesa, Tom Bredli, rekao je o Milanu Paniću kad je predsednik Mika Špiljak boravio u SAD:
— Najveći paradoks u nuklearnoj industriji je što jednu od ključnih uloga u svetu ima čovek po imenu Panic. Srećom, njega nikad ne hvata panika!
Zimus zaigralo srce
Jedan od najčuvenijih biciklističkih profesionalaca svih vremena, Francuz Luizon Bobe, pisao je našem zemljaku pozivajući ga kao gosta na „Tur d Frans”.
„Nekad si ti želeo da budeš u mojoj ekipi, ja danas priželjkujem da budem u tvojoj!”
Upitan u najtežim trenucima u poslednjih nekoliko poslovnih godina, otkriva patriotsku prirodu i dobro poznavanje moći reklame:
— Za vreme zimske olimpijade u Sarajevu bio sam kao na iglama. Strepeo sam da će nas okriviti da smo loši domaćini i slabi organizatori, plašio se rđavog vremena. Kad se sve dobro završilo, ustanovio sam da Amerikanci nisu stavili ni jednu jedinu primedbu! Ne znam kako vi u zemlji na to gledate, ali mislim da se to ničim ne može platiti...
Milan Panić stiže 13. juna u Pulu i pratiće trku „Kroz Jugoslaviju” od prve do poslednje etape. Ostaviće posao, obaveze, silne milione i fabrike, poslovne odbore i akcionare, samo po koji put javiće se telefonom unuci Jusri, i niko ga neće tražiti: ma kakva čuda se događala na berzi, jer i vrapci u Kaliforniji znaju — kad se mister Panić uputi na trku „Kroz Jugoslaviju”, za njega prestaje da postoji sve drugo na svetu...
Napisao: Vladeta Nedeljković (Tempo, maj 1983.)
Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate