Pages

Milan D. Špiček, autor "Medalje 202" '87: U mojoj je radio emisiji Bata Živojinović intervjuisao mečku

Mart 1987: Milan Špiček radi na Radio Beogradu kao dragstor: i dan i noć. "Medalja 202" je nedeljom pre podne, "Noćni bioskop" i "Noćni program" kao što naziv kaže, noću. I, sve što sada emituje ulazi u vrh najslušanijih emisija. Po internim. stručnim analizalma, merenjima i prebrojavanjima, uspeva da po broju slušalaca nadmaši i kolege iz "Indeksovog pozorišta".

Tako je sad; padaju i nagrade. A Milan Špiček je baš zbog ovog uspešnog recepta izvesno vreme bio "na ledu". Da nije tu nešto čudno?

- Sve što se dešava u tako slušanoj "Medalji 202", nedeljom od pola deset do jedan, apsolutno je moje autorsko delo - kaže Špiček. - Naravno, uz svesrdnu pomoć grupe saradnika. Svojevremeno, baš zbog toga što sam insistirao na individualnom prilazu mikrofonu, na nekakvom autorskom pečatu, nenametljivom, i, malom čoveku prijemčivom, bacili su me u frižider. 

Maltene, ja "privatizujem" radio. 

U međuvremenu radio sam druge stvari, išao po filmskim festivalima, i, kad se promenila glavnokomandujuća ekipa, setili su se da je Milan Špiček izmislio "Medalju 202".

A to je - za one, koji, nekim čudom nisu slušali emisiju?

- Beogradski fudbal! Ne onaj koji se igra na "Marakani" već nogomet Beogradske zone, Prve i Druge srpske lige... Fudbal koji nikad nije dobijao prostor na radiju, a u novinama negde na dnu Š strane. I, da ne grešim dušu, ideja je potekla od tonskog snimatelja Miloša Pražića, uz podršku Ljubomira Žakule. Ideja je bila da ja to vodim, emisiju koja se tad zvala "Beogradsko nedeljno sportsko prepopodne". 

Auuu, dugačko, dosadno! Rekao sam da to mora biti kraće, zanimljivije, pa sam jednog dana bio toliko pametan da sam predložio drugi naziv - "Medalja 202". Baš zbog toga što medalja ima dve strane. Jedna se vidi na "Marakani", a druga na periferijskim igralištima. E, pa, tako, druga strana medalje je moja emisija.


O fudbalu pojma nemam!


Dakle, mali stadioni, mala igrališta, mali ljudi i malo vreme, jer, taj "mali" fudbal igra se pred nedeljni ručak?

- To su, na primer, tereni Hajduka, Poleta, IMT, Zmaja, Baska, Čukaričkog, Radničkog iz Novog Beograda... Kažem ovo "na primer", jer nikad u životu nisam bio na utakmici i o fudbalu pojma nemam. U početku sam se mučio i grčio, pokušavajući da izigravam čuvene prenositelje. 

Čak mi je urednik Nikola Mirkov doneo knjigu "Kako da postanem fudbaler". Guslao sam je i guslao, te shvatio da to ne vredi. Jednostavno, ne ide u glavu! Reče mi čovek: "Ma, ti to radi kao da praviš za domaćice koje pripremaju nedeljni ručak".

I, tu se čuveni fudbalski komentator Špiček "otkačio"?

- Srećom "pukao mi je film" i definitivno sam shvatio da ja nisam, niti ću ikad biti Mladen Delić, pa sam, u stilu one druge strane medalje, sve zavrnuo. Prestao sam da se grčim, počeo da uživam: nije to prenos sa "Marakane", pa da drhtim; već sa nekakvog dorćolskog pikanja fuce, i, onda, što se ne bismo opušteno zabavljali? 

Baš kao ti ljudi koji u nedeljno prepodne povedu decu da se na periferijskom vazduhu malo nadišu, popričaju sa komšijama i oko jedan nađu za nedeljnom trpezom iščekujući popodnevne velike fudbalske događaje, u interpretaciji Zvezde, Partizana, Hajduka i Dinama.

Kako je to Špiček "zavrnuo" prenose sa malih igrališta?

Jedino što sam naučio: strast prema malim timovima, ista je kao i prema velikim. Zaprepastio sam se kad sam čuo da ljudi po tim periferijskim terenima nose tranzistore i slušaju "Medalju 202". Međutim, postoji razlika: dok slušaju moju emisiju i navijaju za fudbalskog delegata svoje mesne zajednice, oni se, uz tranzistor, zabavljaju, cerekaju, šale, što nije slučaj sa prenosima okršaja slavnih klubova.


Ne soliti pamet!


I, gde je tu zasluga Milana Špičeka?

- Kad su me "odmrzli", urednik Tošić mi je rekao: "Kao slušalac, tražim da se vratiš na "Medalju 202", a kao šef, naređujem ti da je radiš!" Dobio sam potpunu slobodu i emisiju obogatio novom, pomalo šašavom dramaturgijom. Prenosi sa malih terena su okosnica, ali, tu je i kontakt sa slušaocima, pa kviz u kome ja šapućem odgovore (prošli put je to činio Bata Živojinović) ne bi li upitani došli do bioskopskih ulaznica...

Šta je tu šašavo zabavno?

- Da počnemo od Barbare Gligorijević, moje koleginice koja još ide u školu: ona ne zna ni šta je bek, šta krilo, a ni golman. Eto, prenosila je utakmicu iz ženske vizure. Dalje, gosti moje emisije nisu bili samo u studiju, već i na terenu. Kad sam to predložio Goranu Miliću sa Televizije Beograd, odgovorio je: "Šašavo, zanimljivo, prihvatam!" Prenosio je utakmicu "Rada" sa ne znam kim. 

Mira Adanja-Polak, takođe sa TV Beograd, komentarisala je događaje sa "Zemunovog" terena. Pošto je prepoznala neke gradske oce u gledalištu, nije se libila da ih upozori na nepravilnosti, ali, ne na igralištu, već u gradu! 

U sličnoj su ulozi bili Risto Kubura, Nikola Mirkov, Dušan Prelević, Zoran Piroćanac, Vlada Janković Džet, Marko Janković sa "Studija B", Minimaks, glumice Lidija Vukićević i Milja Vujanović, Neša iz "Leptira", Gala Videnović, Ilija Petković, snimatelj Blagoje Topličić, glumci Duško Vojinović i Vesna Čipčić, slikar Cile Marinković, Bata Živojinović, pa i legenda zvana Mladen Delić. 

U zimskom periodu neki od njih nisu mogli da prenose utakmice jer ih nije ni bilo, pa su izigravali reportere sa ulice po svom, apsolutno slobodnom izboru. Dokaz je fotografija Bate Živojinovića koji na Kalenićevoj pijaci intervjuiše mečku.

Sledeći prenositelji periferijskog fudbala, a ujedno i reporteri "Medalje 202" sa izveštajima po svom izboru?

- Gosti će biti i profesionalci, a i oni, koji kao ja, nemaju pojma o fudbalu i ne žele nikome da sole pamet. Čini mi se da baš zbog toga "Medalja 202" uživa simpatije. Hajde, zamislite Mladena Delića kako se uzbuđuje zbog poteza igrača "Mladog radnika" iz Požarevca, pa čuvenog Ivana Tomića iz Radio Zagreba, Nikite, Vladanka... Ili fudbalskih duduka, kao što su glumci Gorica Popović, Marko Nikolić, Dragan Nikolić i Milena Dravić, Dragan i Pepi Laković... 

Nije bitno koliko se ko razume u fudbal i u tome vidim šarm emisije: neka ljudi pričaju ono što vide. Baš onako, iz ugla običnog čoveka! I, eto ideje - što ne bi neki slušalac "Medalje 202", koji nije ni glumac, ni profesionalni fuzbalista, uzeo mikrofon pa opisivao događaje po svom viđenju!

Da se vratimo na početak, vezan za dragstor: Špiček u subotu uveče krene sa "Ponoćnim bioskopom", nastavi sa "Noćnim programom" i u nedelju pre podne servira "Medalju 202". Ko je tu lud?

- Ja neobično volim svoj zanat. I, zabavljam se. Još sam za tu moju zabavu i plaćen. Šta od toga ima lepše?

Razgovarao: Dragan Gajer, snimio: Zoran Kršljanin (RTV revija, 1987.)


Konkurencija


Primedba Milanu Špičeku: da nije bilo 24 sata programa " Studija B", "Beograd 202" ne bi zašao u noćne časove!

- Mi jedemo isti hleb. Otud moram priznati da me je "Studio B" razmrdao. Zahvaljujući zdravoj konkurenciji, prodrmao je i druge i to je lepo. Najveću korist i zadovoljstvo imaju slušaoci, koji sad mogu da biraju koga će slušati. Meni je to sladak izazov jer je "Studio B" ranije krenuo sa noćnim programom. Satisfakciju sam dobio kad mi je čuveni brka Marko Janković rekao da će mu biti čast da gostuje u mojoj emisiji. Eto dokaza da su "Studio B" i " Radio Beograd 202" uvažavani drugari.


Video - budućnost radija


Milan Špiček stalno razigrava emisije koje mu dodeljuju. Šta li sada smišlja?

- Ja radim u firmi koja se zove "Radio televizija Beograd". Kad je već tako, zar nije logično da radio dobije sliku? Za početak, da neki sporedni televizijski kanal prenosi sporedne prepodnevne fudbalske utakmice "Medalje 202", uz zanimljive, profesionalne ili polusmešne prenositelje, a na opšte veselje? I da, zahvaljujući najsavremenijoj tehnici, uključuje kamere kad gost-reporter pita nekog nešto na ulici?


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate