Avgust 1972: Kako su borci Lištičkog partizanskog
odreda, u običnom životu radnici, zanatlije, zemljoradnici, likvidirali grupu ustaških terorista ubijenih iz inostranstva u našu zemlju. Svi zločinci su uništeni, ali pale su i žrtve koje neće
biti zaboravljene...
U Lištici i čitavom tom delu
Hercegovine vrlo brzo je čak i svako dete znalo da se pojavila grupa
ustaških bandita, ubačenih iz inostranstva. Naravno, to je bila
tajna, bar neko vreme, ali nemoguće je, a i nepotrebno, takvu
tajnu čuvati pred ljudima koji izuzetno dobro pamte kakve su sve nesreće ustaše donele za vreme rata...
... i da je i jedan jedini ustaša
gori od čopora pobesnelih vukova.
Da li će banditi doći i u okolinu
Lištice? To niko nije znao, ali sve je bilo spremno da budu
dočekani. Građani su se odazvali pozivu i obukli uniforme Lištičkog
partizanskog odreda. Dobili su oružje i čekali na znak da krenu u
akciju.
O celokupnoj akciji razbijanja i
uništenja terorističke bande javnost zasad još nije u punoj meri
obaveštena od onih koji su tim važnim poslom rukovodili. Zato je
ovo povest o trojici Lištičana, sasvim običnih ljudi a ipak
junaka, o njihovom životu i smrti.
Oproštaj
 |
| Branko Ljubičić |
Lištički partizanski odred ima zbor
kod duvanske otkupne stanice, ali, eto, već danima se ne polazi...
Stižu razne vesti, uglavnom izmišljene, neproverene. Možda su
teroristi daleko?
Branko Ljubičić, koji po nekom starom
običaju ima i ime Petar, električar i majstor za popravku
televizora, došao je te večeri svojoj kući. Na spratu, gde mu je stan, mali i veoma skroman, živi
njegova porodica. Otac Luka je težak invalid, gotovo nepokretan, i
posle jednog srčanog udara ne može ni da govori. Majka Branka
boluje od upale zglobova.
Branko ima dvadeset i šest godina, ženu
Milku, nezaposlenu krojačicu, i jednogodišnjeg sina Vladu. Branko
svojim spretnim prstima izdržava porodicu, ako se ne računa mala
očeva penzija.
- Zašto si došao? - pita Milka muža
i osmehuje mu se, jer, naravno, srećna je što ga vidi.
- Hoću da uzmem svoj ručni sat -
odgovara on. - Gde je?
Traže ga, ali to je uzalud. Onda oboje
prsnu u smeh - sat je na Brankovoj ruci.
- Ne znam šta mi je... - sleže
ramenima Branko. - Ovo mi je već treći put da dolazim večeras
kući. A kako sam saznao - sutra će sve biti završeno, vratiću se
potpuno. Ljudi pričaju da nećemo imati posla, da banditi nisu u
blizini... Ne budi decu. Eh, sutra ćemo opet svi biti zajedno. Do viđenja!
 |
| Porodica Frana Grbešića 1970. |
Nedaleko odatle, prekoputa ulice, kada
se od kafane "Bela lađa" krene kamenom posutim puteljkom,
pre kratkog vremena podignute su dve kuće, jedna do druge.
Braća Grbešići su sagradili domove.
Frano, koji ima 38 godina, ženu Mandu i decu Maju i Iva, po profesiji je autolimar.
Braća Grbešići su sagradili domove.
Frano, koji ima 38 godina, ženu Mandu i decu Maju i Iva, po profesiji je autolimar.
- Ideš? - pita ga Manda, koja inače
radi u banci.
- Brzo ću se vratiti! - veli Frano. -
Možda i sutra. Čuvaj decu. Hej, Marinko, hajdemo!...
Marinko je njegov rođeni brat, pet
godina mlađi, koji je električar, i koji živi u isto tako novoj,
još nedovršenoj kući do Franove.
Marinko ima ženu Miru i troje dece: Blaženu, Snežanu i Zorana, i jedno drugom su do uva.
Marinko ima ženu Miru i troje dece: Blaženu, Snežanu i Zorana, i jedno drugom su do uva.
- Hajdemo, dabome! - dovikuje Marinko.
I on je u uniformi. - U zdravlje, svi naši!
I odu drugovima, u odred, gde ih
čekaju.
Smrt na kiši
Momci iz Lištice, partizanski odred,
imaju zadatak da dejstvuju u svom kraju, ali oni su obučeni da se
baš kao partizani bore bilo gde, gde god je potrebno. Došlo je
naređenje da krenu za Posušje, udaljeno tridesetak kilometara.
U
odredu, koji ide za Posušje, nalaze se braća Grbešić i Branko
Ljubičić. Susedi, drugari, očevi porodica. Kreće se u tišini, jer takvo je naređenje, a
oni su sada narodna vojska. Ko zna kakve se misli roje po njihovim
glavama, ali svi su namrgođeni. Jedan iz odreda kasnije je ispričao
kako su tada ljudi međusobno šaputali kako jedva čekaju da se
obračunaju sa teroristima.
- Ne daju nam da živimo mirno -
govorili su momci. - Treba ih što pre uništiti. To su ubice.
Svanuo je petak, 7. juli, tmuran i
kišovit. Celo pre podne negde na kamenjarima iza Posušja, strmim
jarugama i niskom zelenilu. Povremeno pada kiša - letnja, topla,
ali neprijatna. Eto, već je i podne. Ispred odreda, koji se kreće u
streljačkom stroju, jer se očekuje da su teroristi blizu, vide se
nekakve pećine.
Frano Grbešić zna za njih, kao i Marinko, jer
pričao im je o tome njihov sada pokojni brat, koji je baš
u ovom kraju posle rata gonio bande. Da li su i ovi novi banditi te
pećine izabrali za svoje skrovište, kao što je to svojevremeno
učinio poznati zlikovac Škripa, koji se tu dve godine krio?
Nastupa odred kroz kamenjar, svi su
napregnuti, jer možda će doći do okršaja.
- Eno ih, tamo su! - kažu da je
uzviknuo Branko Ljubičić, koji je više voleo svoj električarski
alat od puške, ali trenutak je bio takav da je i pušku morao da
drži u ruci, a i to je umeo.
Tada je počela pucnjava. Šest
terorista, iz dobrog zaklona, otvorilo je vatru na momke Lištičkog
partizannskog odreda.
Ljuti boj se zametnuo u hercegovačkom
kršu, pucnji odjekuju i slivaju se u jedan, zvižde kuršumi i čudno ciknu kad udare u kamen.
Odred napreduje u kišno ali toplo podne.
I onda - Branko Ljubičić se samo
trgao, stresao, ognjena strela ga je pogodila. Nešto je uzviknuo -
ali u borbi nije moglo da se čuje šta, i pao na leđa. Bilo je 12
sati i deset minuta. Branko je ležao na leđima, kuršumom teroriste
pogođen u srce, i širom otvorene oči bile su mu uprte u nebo.
- Ubiše Branka! - neko je povikao, ali
bitka je trajala i dalje.
Frano Grbešić prebacivao se od jednog
zaklona ka drugom, kada ga je pogodio metak. Neposredno pre toga
video je da mu se jedan drugar - a to znači sused, školski drug,
poznanik iz "Bele lađe", koga je viđao na roditeljskim sastancima u školi
koju njihova deca pohađaju - našao u nevolji, i hteo je da mu pomogne.
Nije uspeo, ustaški metak je bio brži. Pao je. Njegov
brat Marinko, video je šta se dogodilo.
- Drži se, Frano! - doviknuo je i
pohitao bratu u pomoć.
Jedan skok, dva - a onda strahovit
udarac, u glavu, u oko, nestala je svest, nestao je svet, zemlja i
nebo izmenjali su mesta, i Marinko, užasno teško ranjen, pao je
na kamenjar koji je tako dobro poznavao i voleo.
Bitka se nastavila.
Poginulog Branka Ljubičića brzo su
pronašli i odneli drugovi, a onda su došli i po ranjenog Marinka.
Frana, koji je pao iza neke stene, pronašli su tek tri sata kasnije. Mrtvog. Smrt je
nastupila odmah, kako je bio pogođen.
Tuguje Lištica
Jozo Musa je predsednik Socijalističkog
saveza u Lištici i dobro poznaje sve svoje sugrađane, prijatelj je
gotovo sa svima. Do tog 7. jula nikad nije imao teži zadatak:
trebalo je da porodicama poginulih saopšti strašnu vest.
Mršav, srednjeg rasta, i kao još
manji zbog teškog posla kojeg se prihvatio, otišao je Ljubičićima.
Ucveljen kao i oni, ispričao je šta se dogodilo.
Brankova žena Milka jauknula je,
pokrila lice rukama, otac Luka, koji ne može da govori, drhtavom
levom rukom uhvatio se za srce, a iz očiju su mu grunule suze. Majka
Branka samo što se nije onesvestila. Kada je uspela da se povrati iz
prvog bola, od vesti gore od kuršuma, gledajući u prazno upitala
je:
- A oni?... Da li su ih pobili?
Mislila je na ustaške teroriste,
naravno. Umirili su je.
Jozo Musa morao je da pređe ulicu, da
ode do kuća Grbešića, i tamo da ponovi svoju neprijatnu misiju.
Neopisiva tuga nadnela se nad Lišticom,
tamnija od najcrnjeg olujnog oblaka. Dva čoveka su poginula, a
Marinko Grbešić, teško ranjen, prebačen je u vojnu bolnicu u
Zagrebu.
- Zašto više nema Branka i Frana? -
govori Lištica. - Šta su ti dobri ljudi, očevi porodica, vredni
majstori, nekom skrivili? Zašto su neki vuci u čovečijem obličju
iz dalekog sveta došli čak ovamo da bi uništili te porodice?
Nećemo zaboraviti!
Sahrana poginulih obavljena je u nedelju,
9. jula. Lištica ima oko tri hiljade stanovnika. Na sahrani je bilo
više od šest hiljada ljudi. Autobusi iz Mostara i nekih manjih
mesta neprekidno su dovozili one koji su hrabrim građanima male
Lištice hteli da odaju počast. Ogromna povorka u kojoj su sve glave
pognute. Tuga za poginulima. I pomisao: to je moglo isto tako da se
dogodi i svakom drugom, ko je hteo samo da ne dozvoli neprijatelju da naruši naš
mir.
Ćuti hercegovački kamenjar, svedok
velike nesreće, ćuti i beli, iz daleka vidljiv samostan na Širokom brijegu, sunce peče a u beskrajnoj koloni građana Lištice i
došljaka nema nikog bez suznih očiju.
Dvadesetak dana je prošlo od velikog
obračuna iza Posušja, svi u našu zemlju ubačeni teroristi su
pohvatani ili pobijeni, opet je sve mirno u Hercegovini. I u Lištici.
Ali grobovi se ne mogu zaboraviti, a i ne treba. Susedi Branko
Ljubičić i Frano Grbešić sahranjeni su jedan do drugoga.
Pred novom kućom Frana Grbešića
jedna je stolica, na njoj sedi žena u crnini i plače. To je naš
susret sa Franovom ženom Mandom.
- Moj Frano... - to je sve što može
da kaže.
A te dve reči sadrže desetak godina
zajedničkog života, radost kada su se rađala deca, tegobe kada je
trebalo podići kuću, dve i po godine Franovog boravka na poslu u
inostranstvu, bezbroj briga oko porodice... Čitav jedan život.
- Nikad Frano nije stigao da se odmori - jeca njegova supruga. -
Stalno smo bili u želji i naporima da nešto stvorimo, da podignemo
kuću, da decu izvedemo na put...
Njena kćer Maja ima devet godina,
odlično je završila treći razred, polako prilazi majci i nežno je
grli. Ona joj je sad uteha, i ona će morati da brine o Ivu, mlađem
bratu, koji će u septembru da pođe u školu.
 |
| Mira Grbešić i njena ćerkica, Marinko je na slici u uglu |
- Deca sve znaju - kaže ona. - Od mog
muža, koji leži u vojnoj bolnici u Zagrebu dugo su krili da mu je
brat poginuo. Jer i Marinko je u teškom položaju. Onda su mu ipak
rekli. To ga je pogodilo baš kao i ustaški kuršum... Obišla sam
ga, dozvolili su lekari. Sedim kraj njegove postelje i ćutimo. I sve
razumemo, shvatamo se.
A nedaleko od njih, u zgradi crvenkaste
boje, na spratu, sedi i ćuti skrhana porodica Ljubičića.
Otac Luka, penzioner i bolesnik onemeo
ali bistrog uma, iz sve snage steže zube, da ne zaplače, a ipak mu suze ispunjavaju staračke
oči. Samo zaklati glavom i teški kapci se spuste na oči, nekada plave, sada isplakane. Majka gleda u prazno.
Žena Milka je
takođe izgubljena, i sreća je što je tu i jednogodišnji Vlado,
jer uz dete za trenutak zaboravi na tugu. Vlado trčkara po kući,
iz druge sobe donese očevu sliku i tepajući, detinje, ljubi je i
govori:
- Tata... tata.
Sused Trifko Grubačić, koji je takođe
učestvovao u akciji protiv terorista - a ko iz tog kraja nije! - kaže
za Branka Ljubičića:
- Zlatne je ruke imao, bio je vrstan
majstor. I tek je sad trebalo da živi život, da obezbedi svoju porodicu. Ali -
smrt ga je u tome omela.
Cela Lištica i čitav taj kraj
saosećaju u tuzi sa porodicama poginulih. Porodicama su već
određene penzije - oko 170.000 starih dinara - a odmah osnovani fond
solidarnosti, što je ideja lištičke i mostarske opštine, takođe
će pomoći.
- Učinićemo sve što je do nas -
zamišljeno kažu građani, kada ih pitamo o porodicama poginulih. -
Ali živote Franu i Branku niko ne može da vrati. Ni izgubljeno oko
Marinku. Zato nikad nećemo zaboraviti šta znači ubica - a samo se
tako mogu nazvati banditi koji su došli u našu zemlju - i
pamtićemo, pamtiti, i uvek ćemo biti spremni da im ne dozvolimo da
se bilo gde pojave.
Napisao: Mirko Bojić (Ilustrovana, 1972.)
