Pages

Jovica Cvetković, naš najpopularniji rukometaš '86: Otvoren, hrabar, voli da kaže ono što misli...

Februar 1986: Jedan od najatraktivnijih i najpopularnijih rukometaša "plavih" govori o mnogim nesporazumima koje je imao u karijeri, i o šansama naše reprezentacije na ovom šampionatu...

Ono što je u fudbalu nekada bio Šekularac, što je danas u košarci Dražen Petrović, to je u rukometu Jovica Cvetković. 

Doduše, on nije najkorisniji igrač u reprezentaciji, ali je sigurno najpopularniji. 

Levoruki bombarder crveno-belih već deset godina je na prvoligaškoj rukometnoj sceni: devet sezona odigrao je u dresu Crvene zvezde i jednu u redovima šabačke Metaloplastike. Za izabrani tim, koji je trenutno na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj, Jovica Cvetković je već odigrao 85 utakmica. 

Svoje prave, zvezdane trenutke, očekuje baš na ovom šampionatu.

Otvoren, hrabar, pravi fajter, Cvele je zahvalan sagovornik. 

Zbog otvorenosti i spremnosti da svakom bez dlake na jeziku kaže šta misli prozvali su ga buntovnik bez razloga. 

Oni koji Jovicu Cvetkovića dobro poznaju tvrde nešto drugo - da je uvek bio buntovnik s razlogom. 

On za sebe kaže da ga je više puta "ubila prejaka reč", ali... sve što je radio, sve što je govorio, činio je to iz uverenja da tako i treba da čini. 

Ljubiteljima rukometa još je, svakako, u svežem sećanju njegov neočekivan razlaz sa Crvenom zvezdom, odlazak u redove Metaloplastike i još brži povratak u matični klub.


Šabačka podvala



• Vaš odlazak iz redova Crvene zvezde za mnoge je bio neočekivan, na granici afere. Šta je bilo u pitanju: nesporazum ili bolji materijalni uslovi koje su (vam) ponudili Šapčani...  pitamo popularnog rukometaša.

Odmah da se razumemo: ne kajem se ni zbog čega što sam uradio u svojoj karijeri. I sad, hladnije glave, posle svega, mogu da kažem da sam u životu radio prave stvari. Na žalost, kao što je to u drugim sportovima, tako je i u rukometu: igrač nikada ne može biti u pravu. Nešto slično se dogodilo i meni. Zaratio sam sa tadašnjom upravom Crvene zvezde i, normalno, ostao usamljen. 

Nema sad smisla da se vraćam na razloge tog nesporazuma, da ih ponovo objašnjavam, ali, morao sam da spakujem kofere i napustim klub. Ne, niko me nije oterao, niti bi to mogao, ali ja više nisam mogao da imam poverenja u te ljude, a to je ipak najgore od svega!

• Vaš odlazak u Metaloplastiku propraćen je pričom da ste od Šapčana dobili basnoslovnu sumu novca, stan, kola... da bi se kasnije ispostavilo kako nije baš tako, i da rukomet, ipak, nije oboleo od "fudbalskog sindroma", odnosno crnih fondova?

Naiskrenije, nisu bili u pitanju nikakvi naročiti materijalni uslovi. Nema velikih para u rukometu. Ako i postoje crni fondovi, oni su zanemarljivi. Moj slučaj je, ipak, bio poseban: morao sam da odem iz Zvezde, a drugo, Metaloplastika je naš najbolji klub u kojem sam mislio da ću postići sve što sam kao sportista, kao rukometaš, želeo. 

Na žalost, sad mogu i otvoreno da priznam: moj odlazak u Metaloplastiku bio je promašaj. Veliki promašaj. Ali, to sam tek shvatio kada sam postao član u ovom klubu. 

U stvari, moj poziv u Metaloplastiku bio je jedna svesno smišljena prevara od strane Šapčana. Doveli su me da bi me žrtvovali. Da, baš tako. Da bi žrtvovali mene, a uzdigli svog igrača Kuzmanovskog, koji je igrao na istoj poziciji kao ja. 

Neverovatno, proveo sam u redovima Metaloplastike godinu dana i uopšte nisam igrao Ako se, naravno, ne računaju ulasci u igru od po pet minuta.

• Da li ste pokušali da se u novom klubu izborite za status koji odgovara vašem igračkom ugledu ili ste se brzo "predali"?

Nisam se predao, ali nisam mogao ništa ni da učinim. Jednostavno, nisu mi dali da igram, da se iskažem. Razloge koje su navodili za moje zapostavljanje bili su najblaže rečeno smešni. Pokušao sam da razgovaram, da se radom nametnem, ali, avaj, nisam mogao da se borim protiv jedne tako pakleno smišljene ideje da mene žrtvuju da bi podigli nekog svog igrača, daleko skromnijih kvaliteta.

• I logično je bilo da se rastanete? Nije, međutim, logično da se posle osvojenog Kupa Šampiona rastanete na ružan način - uz pretnju sudom?

Meni se dogodilo da me u Metaloplastici prevare jednom, pa zatim i drugi put. Nije tu problem što sam posle godinu dana morao da odem, za mene je daleko nenadoknadiviji gubitak što sam u Šapcu, praktično, izgubio godinu dana. Na igračkom planu ništa nisam postigao, samo sam stagnirao.

I posle svega, Šapčani su me i materijalno uništili. Ne znam ni sada pouzdano o kojoj sumi je tu reč. Od njihovih igrača sam saznao da su za prvo mesto u Evropi dobili između 50 i 60 miliona. Meni su to, pošto sam se u međuvremenu vratio u Zvezdu, odbili da isplate.

Tako su mi se, eto, ljudi iz Metaloplastike zahvalili za godinu dana provedenih u njihovim redovima. Ali, za to postoji i institucija koja se zove sud, zar ne?

• Kažu da vas ni igrači Metaloplastike nisu najbolje primili: da su bili ljubomorni i da su vam podmetali nogu na svakom koraku?

Sa igračima Metaloplastike nisam imao nikakvih otvorenih sukoba. Te sukobe su uglavnom izmišljali ljudi iz uprave da bi našli kakvo-takvo opravdanje zašto ne igram. Jer, ja sam sa tim igračima počeo karijeru, igrao zajedno u državnom timu. 

Međutim, Metaloplastika je imala formiran tim kada sam ja došao u Šabac. Oni su na svakoj poziciji imali po jednog reprezentativca. Moj dolazak je, nažalost, shvaćen pogrešno - da ću da ugrozim nečije pozicije, da poremetim postojeću hijerarhiju kvaliteta, pa i primanja, tako da se brzo rodila zavist. 

Na sve to su se nadovezale i priče kako sam dobio grdne milione, i to u devizama, za dolazak. I, od prijatelja sam, začas, dobio ljute protivnike.


Zvezda je priznala grešku!



• Ako je vaš odlazak iz Crvene zvezde bio događaj godine u rukometu, povratak u njene redove je bio veće "čudo". Javno ste se zaklinjali da se nikada više nećete vratiti u crveno-bele redove, ali...

Nikada kategorično nisam rekao da se neću vratiti u Zvezdu. Izjavljivao sam samo da se neću vratiti u klub sve dok su u njemu oni isti ljudi zbog kojih sam i otišao. Logično, zar ne? Za povratak u Zvezdu odlučio sam se tek kada su se stekla dva uslova - kad su me iz Zvezde ponovo pozvali i kad tih ljudi zbog kojih sam otišao nije više bilo u klubu.

Sad mogu i da kažem: vratio sam se jer je i Zvezda u odnosu na mene priznala svoj deo krivice. Pokazalo se, eto, da nisu bile tačne optužbe kako sam kvario odnose u klubu. Jer, da sam to stvarno činio, zar bi me oni pozvali da se vratim samo posle godinu dana!

• Još jednom ste uznemirili sportsku javnost izjavom da nećete da igrate u reprezentaciji. Sad, koliko vidimo, vi ste glavni adut plavih i selektora Živkovića?

Ja sam čovek koji voli da kaže ono što misli. Sviđalo se to nekome ili ne. Što se tiče reprezentacije -nisam želeo da ćutim i trpim, da me selektor ignoriše. Uostalom, nadam se da sam svojim igrama pokazao i dokazao da sam bio u pravu i da je odavno trebalo da budem prvi igrač izabranog tima, bar na poziciji na kojoj i sam igram. 

Rekao sam jedino da ne želim da igram pod uslovima koji su bili nelrihvatljivi - da uđem s vremena na vreme u igru, i čim pogrešim, da letim napolje.

Imam 27 godina i niko više ne može da se igra s mojim ugledom i mojim dostojanstvom. Ustao sam u odbranu svog igračkog identiteta, i to je bio ceo moj "greh".

I selektor Živković je grešio u početku. Favorizovao je igrače Metaloplastike na račun ostalih reprezentativaca koji su takođe zasluživali da igraju.

Opet taj Kuzmanovski! Selektor Živković je bio u velikoj zabludi o mogućnosti ovog igrača. Srećom, sada su odnosi u reprezentaciji izvanredni. Vremenom sam uspeo da slomim neke otpore i sada je sve u najboljem redu.


Trenutno najskuplji igrač!



• Vi važite za jednog od najatraktivnijih i najpopularnijih jugoslovenskih rukometaša. Šta vi, u stvari, mislite o sebi - da li ste zaista najbolji?

Pa, dok sam bio mlađi, nadobudniji, govorio sam da sam najbolji, najveći, a to je smetalo nekim ljudima. Nailazio sam na zavist i brzo video da mi takva vrsta samoreklamerstva samo šteti. Sad, sa zrelijim godinama, već ne bih za sebe mogao da tvrdim da sam najbolji. Neka to drugi ocene i procene.

Rukomet je, ipak, kolektivna igra. 

Znam samo da sam više cenjen u inostranstvu nego kod nas. Dosad sam dobio više ponuda da karijeru nastavim u nekom inostranom klubu.

• Pa, da li već razmišljate o odlasku?

Ne mogu još da razmišljam o tome. Sada je uveden limit za odlazak u pečalbu - možemo tek posle 29. godine. Niko nas nije pitao ko će nas tako islužene da kupi. 

Ali, kada bih sada mogao da idem to bi bila sasvim druga priča. Verovatno bih mogao da dobijem više nego bilo koji drugi rukometaš. Nudili su mi i 500 000 maraka. To je za rukometaše visok transfer.

• Šta očekujete na Prvenstvu sveta u Švajcarskoj?

Ja sam veliki optimista. Očekujem zlatnu medalju. Imamo najbolji sastav, ne plašimo se nijednog protivnika. Najveći protivnik možemo da budemo mi sami sebi. Verujem da se to, ipak, neće dogoditi.

Dobro smo se spremili, drugarstvo u reprezentanciji je izvanredno, moral takođe. Svi želimo uspeh. Bila bi to kruna ove generacije.

Vratićemo se, obećavam, kao svetski prvaci!

• I, za kraj, Jovica Cvetković privatno?

Oženio sam se pre dve godine, dobio sina kojem je sada godina dana. I kad sam najpotrebniji porodici, ja sam, u stvari gost u kući.

Sve mi se čini da ništa neću imati od privatnog života sve dok se ne završi igračka karijera. Srećom, i supruga Rada je rukometašica, i sama još igra, pa se razumemo.

Razgovarao: Nikola Simić, snimio: Dragan Bajić (RTV revija, 1986.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate