Pages

Veljko Petrović, poslednji intervju '67: Prvi put sam osetio samoću kad je umro Jovan Skerlić...


Avgust 1967: Naš saradnik je posetio književnika Veljka Petrovića pre četiri meseca u njegovoj kući. Ovo su sećanja na taj susret...

Veljko Petrović je sedeo u naslonjači sa nogama uvijenim u ćebe, iako je tog aprilskog dana sunce ispunjavalo osobu. Osećao je tuđe prisustvo ali je držao oči zatvorene. Tako nekoliko minuta. I odjednom njegov pogled i reči poremetiše dostojanstvenost tišine kad starina razmišlja.

- Eto, tako živi panj kad i staro korenje izneveri - rekao je Veljko Petrović i sa krila podigao nekoliko pisama koja su stigla tog jutra: izvod iz žiro-računa, jedna dopisnica i račun za televizor.

Glas mu je bio snažan i odmeren, kao da je sastavljao svoju priču. Tako je govorio:

- Lepo je biti sam, ali usamljenost je teška. Prvi put sam je osetio kad je umro Jovan Skerlić. I ništa nisam napisao o toj teškoj praznini. Ne zato što je životni dah kratak, već jednostavno što čoveka stalno melju novi događaji: lepo sediš između dva vodenična kamena. Ništa ne pomaže ni kada ljudi hoće da te sačuvaju. 

Kad sam bio u rovu na Kolubari, pozvao me je komandant i rekao: "Poginuo je Dimitrije Tucović. Ostaćemo bez književnika. Nego bolje idi u Beograd kao intendant, dok borbe prođu".

Ali ja sam za dva dana nakupovao robu po magacinima i krenuo opet u Valjevo. Čitavu noć sam putovao u furgonu i - razmišljao: da li je to pravo, tamo ginu vojnici a ja bezbedno sedim.

Kad odjednom furgon se otkači i pođe nizbrdicom, zahuktao, nosi mene pravo u smrt i odjednom ode do vraga i ja sa njim. Pukom sam srećom izbegao smrt.

Onda je opet zažmurio, kao da su samo sećanja i njegov život.

- Zašto ja ovo pričam? - upitao je.

A onda, odjednom se osmehnuo:

- Da, čovek to odmah ne može da shvati: i kad te neko tuče, on ti je prijatelj. Imao sam četiri godine kad sam, igrajući se sa decom u Sremskim Karlovcima pao u veliku krečanu. Žitak kreč se zaklopio iznad moje glave. U krečanu je skočio i izvukao me je jedan dunđerin. Skinuo mi je odelo i oprao vodom i tek onda me dobro isprašio po turu.

Nekada je i zrelom čoveku potrebno vreme i da sačeka da se događaji ponove, da bi shvatio.

Evo, samo ću još ovo da ispričam: Na Ceru, dođe komandant divizije na naš položaj. Mali sedokosi general prosto izgubljen na konju. Odjednom reče: "Književniče, dođi ovamo".

Prišao sam i salutirao, a on reče: "Gledaj ovo".

Kraj nas prolazi kolona trećepozivaca iz okoline Pirota. A pocepani, gladni, bez oružja.

"Kuda ćete, junaci?", pitao je general.

"U rat", odgovorili su trećepozivci.

"A gde su vam puške?"

"Će uzmemo od Švabe".

General se zaplače i meni kaže: "Evo, zašto mrzim rat."

A 1945. godine nešto slično sam doživeo. Sa Bogdanom Popovićem bio sam u Sremu. Idemo, a svuda popaljene kuće, a majke i sestre u crnim maramama. A Bogdan Popović zaplaka i reče:

"Eto, zašto mrzim rat".

Onda je dugo ćutao.


Veljko, pa ti si poludeo...



- Hajdemo gore u moju radnu sobu - rekao je i drvenim stepenicama pošao je na sprat.

U ormanima knjige, na stolu knjige i hrpe rukopisa.

- Mnogo se štampa, ali mojih knjiga nema mnogo. Ne znam da li izdavači ili ja ne valjam. A stalno govore: "Bogata ste riznica, čitavo jedno vreme je u vama. To ne sme da propadne. Pišite ..."

Tog trenutka je sa srdžbom rekao:

- Dali su mi magnetofon. "Pričajte o svemu i svačemu što se setite, nabacajte samo materijal", rekli su. I ja sam jednog dana uključio magnetofon i počeo da hodam po sobi i da glasno pričam.

Odjednom zastao sam i rekao: "Veljko, pa ti si poludeo, počeo si da razgovaraš sam sa sobom."

I to je moja poslednja rečenica zabeležena na magnetofonskoj traci.

Stari književnik je dugo ćutao oborene glave. A onda je sasvim tiho sa setom rekao:

- Možda treba da prođe vreme, možda treba da umrem, pa da shvate... Ali ja shvatam. Što ne dođeš da ti pričam pa ti beleži. Dođi u svako doba dana i noći.

- Hoću, čika Veljko - obećao sam.

- Ali nemoj kao Petar da izdaš Hrista - rekao je šaleći se i pripretio prstom.

Tog trenutka je zazvonilo zvonce.

- Zovu me na ručak - rekao je. - Moram da idem. Moja žena kuva odličnu čorbu i treba poštovati tuđ rad.

To o čorbi su bile poslednje reči Veljka Petrovića koje sam zabeležio. Često sam se podsećao, osećao i grižu savesti, ali nikada nisam više otišao. Nisam ispunio obećanje. Kao i mnogi, nisam shvatio.

Njegove proročke reči su se obistinile: shvatio sam tek kad je vreme prošlo, sad kad više nije među nama.

Napisao: M. Mladenović (Ilustrovana, 1967.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate