Dušan Duda Timotijević: Kako je Televizija Beograd reagovala na studentske demonstracije (1968)

7. jun 1968: Možda bi bilo nepravedno prema štampi i radiju reći da je televizija imala najbolji i najbrži novinarski refleks - jer možda je, naprosto, televizija imala najviše vremena da sazna šta se zaista zbilo, da sredi i uporedi podatke, da čuje mišljenja studenata i političkih foruma i da predstavnike svih zainteresovanih (osim milicije) dovede pred svoje kamere - tek, televizija (a to ovog puta konkretno znači Studio Beograd) osvetlala je obraz u ponedeljak i utorak.

Dežurnim urednicima, reporterima, snimateljima na terenu, voditeljima, intervjuerima, i, razume se, gostima u studiju - dugujemo zahvalnost za dve izuzetno korisne i poučne večeri; za rasterećenje od početnog, jednostranog utiska da su studentske demonstracije maslo jedne šačice huliganskih i neprijateljskih elemenata, ali i za sagledavanje raznorodnosti snaga koje su bačene u igru; za priliku da se uverimo u duboku potrebu za prelaskom društvenih kretanja iz oseke u plimu.

Sergej Trifunović, dobitnik nagrade "Zoran Radmilović" '98: Kao glumac, ja sam prva linija fronta

Oktobar 1998: Za kratko vreme dogodile su mu se dve divne stvari. Sergej Trifunović je u Veneciji, na filmskom festivalu, primio nagradu za naš film "Bure baruta", pošto je reditelj Goran Paskaljević morao da otputuje. I još lepše: ove godine on je dobitnik velikog, jedanaestog priznanja "Zoran Radmilović" za glumačku bravuru.

- Moram priznati, bilo je uzbudljivo i lepo. U Veneciji se nisam osećao kao reditelj, već kao Sergej Trifunović kome se nešto lepo desilo.

To mi je prvi internacionalni festival i drago mi je što je baš meni zapalo da primim nagradu.

Branislav Bane Trifunović odgovara na 55 pitanja: Neke ljude bih zatvorio na duži vremenski period

U Huper magičnu kutiju stigao je glumac Branislav Trifunović. Možete ga zvati i Bane.

Trenutno sprema predstavu "Lulu" u režiji Gorčina Stojanovića i komad "Smrt" po tekstu Vudija Alena a u režiji Marka Manojlovića.

S pitanjima nije bilo problema. Bane nije iskoristio pravo da na jedno pitanje ne odgovori.

Ali, usfalila mu je pomoć brata Sergeja pa je morao sam da se nacrta.

Mesto dešavanja restoran "Intima", a na meniju "magična pitanja".

Jevgenij Jevtušenko '80: Volim Rovinj, Davičova "Hana" jedna je od najlepših pesama koje sam čitao

Najpoznatiji savremeni sovjetski pesnik postao je i zvezda velikog ekrana. Igra slavnog naučnika Ciolkovskog u filmu Save Kuliša "Uzlet". Šta "anfan teribl sovjetske poezije" kaže o svom prvom filmskom iskustvu, rodnom Sibiru kome se uvek vraća, prvom romanu, padanju u nemilost...

Hoće da razgovara, rekao je, ali prvo mora da pojede barem jedan sendvič i popije dva đusa plus čaj. 

Dodaje da nikad u prepodnevnim časovima ne pije bilo šta žestoko, isto važi i kad radi. Ne može veli, da zamisli kako neki ljudi mogu u isto vreme i da pišu, stvaraju i da "odvajaju kapljicu". 

Goran Marković na saslušanju u bivšoj gimnaziji: Kako si nas to prikazao u filmu "Majstori... "?!

Mart 1981: Zaista, sve je bilo slučajno: slučajno smo u bivšoj V beogradskoj gimnaziji, čuvenoj po maksimalnoj produkciji odličnih đaka.

Slučajno je u nju nekad išao Goran Marković koji je u filmu, opet slučajno, upotrebio model jedne slične škole (bar po društvenom statusu).

Slučajno je i direktor ove škole ženskog pola kao i inkriminisana direktorka iz filma i slučajno je trenutno sva angažovana oko velike školske priredbe, kao i direktorka u "Majstorima", jedino ne zbog odlaska tetkice-Keve u penziju, već zbog 75-godišnjice škole.

Povodom filma "Kabare": Šta je sve doživeo naš čuveni novinar Predrag Milojević u Berlinu 1931...

Decembar 1985: U filmu "Kabare", nedavno prikazanom na TV ekranu, umetnički snažno je dočarano predvečerje nacističke euforije u Nemačkoj.

Ali, kako je sve to izgledalo u surovoj stvarnosti?

Jedan od najpouzdanijih svedoka događaja iz tog vremena je Predrag Milojević, u to vreme dopisnik "Politike" iz Berlina.

Iz obilja tekstova doajena Jugoslovenskog novinarstva, odabrali smo tekst koji donosimo, objavljen delom u knjizi "Iz prošlih dana" i prilagođen za ovu priliku.


U poseti porodici Kovač: Da li to tata Kornelije nadgleda prvi kompozitorski pokušaj Kristine Kovač?

Decembar 1977: Za poznatog kompozitora Kornelija Batu Kovača muzika je i posao, i predah, i zabava, i briga.

Čak i kad ne piše pesme za naše poznate i nepoznate pevače (svi ga grozničavo traže, ubeđeni da jedini on zna pravu formulu za uspeh i pravu pesmu po "njihovoj meri").

Kovač sluša muziku ili upućuje kćerke u tajne čarobnih nota.

Porodica, supruga Spomenka i dve devojčice, prva su i najvažnija Batina publika, žiri koji preslušava pesme pre nego što one, s usana ovog ili onog pevača, siđu među publiku.

Vlado Georgiev (20), nova zvezda domaće pop scene 1997: Saradnja sa Rambom za kinesko tržište

Januar 1997: Dve godine je radio producentske i aranžerske poslove za značajna imena domaće pop scene. Posle uspešnog dueta sa Rođom na festivalu prošlog leta u Herceg Novom, odlučio se za solo projekat koji treba da se pojavi na proleće.

Ovog momka iz Herceg Novog već nazivaju našim Gibonnijem.

• Ko je Vlado Georgiev?

Legenda od vazda (smeh)!!! Ne znam stvarno kako bi ti na to pitanje odgovorio.


Tomanija Đuričko: Njena uloga u drami "Smrt trgovačkog putnika" oduševila je Artura Milera (1975)

Jun 1975: "Zašto je poznata glumica Tomanija Đuričko već dve godine zapostavljena?" - pitao se, pre jedne decenije, poznati beogradski nedeljni list. 

Povod za razmišljanje bila je poseta Bledu američkog pisca Artura Milera: jedan od najpoznatijih i najviše prevođenih književnika našeg doba nije zaboravio da uputi srdačne pozdrave glumici koja je, petnaestak godina ranije, sjajno odigrala Lindu Loman u njegovoj drami "Smrt trgovačkog putnika", na sceni ondašnjeg Beogradskog dramskog pozorišta.

Taj pozdrav, to nezvanično ali svakako izuzetno priznanje, zateklo je umetnicu u njenim najtežim danima. Za dve godine, koliko je prošlo otkako je postala član Drame Narodnog pozorišta, bilo joj je povereno samo nekoliko epizodnih uloga.

Nikola Đuričko, životna priča: Kao klinac sam sanjao 1992. godinu i Olimpijske igre u Beogradu...

Rođen sam 5. jula 1974. godine u Beogradu, u opštini Savski venac. Moji roditelji su tada stanovali u bloku 45. Imam godinu i mesec dana starijeg brata Đorđa i sedam godina mlađu sestru Milicu.

Dugo smo bili podstanari, selili smo se trinaest puta! Najduže smo živeli na Vidikovcu, zatim Petlovom brdu, Banovom brdu, u Nušićevoj ulici, na Zelenom vencu...

U jednom stanu smo ostali samo nedelju dana.

Imali smo nemačkog ovčara Alisu, ali pošto nisu hteli da nas prime u sve stanove sa psom, poklonili smo je prijateljima koji imaju kuću sa dvorištem. Bio sam veoma tužan.