Slobodan Šijan (2. deo intervjua): Ne bi trebalo da ti film hvale - već da te iscepaju! (1982)


Stvarno se osećam delom generacije koja trenutno predstavlja ono najzanimljivije u svetskom filmu. Wenders, Fassbinder i neki ljudi tog tipa. To je ta neka linija na kojoj i ja razmišljam, na kojoj uživam baveći se filmom. Međutim, teško mi je da poredim svoju situaciju sa njihovom, jer mi stvarno radimo u sasvim drugim uslovima i dolazimo iz sasvim druge sredine

Slobodan Šijan (1. deo intervjua): Dopalo mi se da malo radim u oblasti komedije... (1982)


Moj film je bio prikazan kao drugi film večeri osmog dana festivala. Došao sam na projekciju u pauzi između dva filma. Primetio sam da u Areni ima duplo više ljudi nego što je uobičajeno. Prvih pet minuta svog filma, kad sam shvatio da se toliki broj ljudi okupio očekujući ne znam šta da vidi, malo me je uhvatila prpa

Marina Perazić, 21. juna 1987: Eto, sutra idem u Zagreb, nosim gotov album u Jugoton!


Što se kondicije tiče, ja imam strašno puno energije, previše. Htjela bih uvijek više. Što god da mi se dogodi, ja bih još više! Ali onda dođu periodi kad se probudim, pogledam se i vidim da grozno izgledam. I onda znam da mi je vrijeme za odmor. Taj višak energije mene razara, a istovremeno je moj najveći kvalitet



Rewind


Tehnologija je početkom osamdesetih reducirala višečlane rock sastave na minimum: dvoje - neko ko ima glas i neko ko ima sintetizovane polifone klavijature. Eurythmics, Yazoo, Soft Cell... popeli su se na prva mesta top-lista i slušaoce privikli na ritam-mašine, sintetizovane gudače, sikvensere. Muzičari i menadžeri su trljali ruke: lakše je krenuti na turneju sa kompjuterom nego sa višečlanim orkestrom, a u udruženjima rock muzičara na Ostrvu uhvatili su se za glavu: kako da kompjuteru naplatiš članarinu?

Elektronski dueti iz tog razdoblja sasvim dobro su prolazili i na jugoslovenskom tržištu, tako da se niko nije osobito iznenadio kada se pojavio i domaći primerak trenda: duet Denis & Denis iz Rijeke.

Računalo se da tu i nema nekakvog velikog iznenađenja, jer se u Rijeci sasvim dobro čuju italijanske radio-stanice, pa je taj Denis skužio šta se traži na tržištu, našao još jednog Denisa i uskočio u kurentni voz.

Međutim, dve stvari su odmah upozorile da tu, možda, ipak ima nekog vraga: pesma "Program tvog kompjutera" bila je autentičan hit sa svežom idejom, a onaj ženski Denis je bez pardona u ta četiri minuta stigao da odglumi prvi domaći disko-orgazam.

Zainteresovanima su mediji ubrzo objasnili da se seksi-dama zove Marina Perazić, a na ekranu smo videli malu plavu dobro građenu mačku sa očima u svakom snu.

Nije imala nikakvih teškoća da postane miljenik vizuelnih medija.

Došao je period kada je po broju naslovnih strana tukla Doris Dragović sve u šesnaest, a na televiziji bila tako čest gost da je izgledalo kao da ima muža urednika.

Između prve i druge ploče riječkog dueta, u pauzi od godinu dana, pojavila se pesma "Soba 23", koja je Denis & Denis vratila na prva mesta top-lista. Televizijski spot sa "Sobom 23" doneo je temu za trač rubrike svih domaćih listova, a njegov sadržaj se prepričavao kao da ga je režirao Šajber.

Prvi domaći soft-porno, tvrdili su jedni; hrabrost jedne pametne devojke, tvrdili su drugi; treći ništa nisu tvrdili, nego su se raspitivali za telefon.

Kada se, najzad, pojavio mini album "Ja sam lažljiva" (naravno da je lažljiva, kad je rođena u znaku blizanaca!) Marina Perazić je već uveliko važila za kontradiktornu ličnost domaće scene. Takve osobe su zgodne za različite nalepnice, pa im ni ona nije umakla:

"Lepa Brena pop muzike", pisalo je na jednoj...

"Prva domaća pevačica koja donosi miris sapuna", pisalo je na drugoj...

U zemlji u kojoj potrošnja higijenskih sredstava i kozmetike opada iz godine u godinu, ova druga nalepnica je sasvim sigurno kompliment, mada zaista malo neobičan.

Muški Denis, Davor Tolja, tada je već uveliko elektronski rock zamenio vojnim rockom.

Marina je ostala sama na sceni, gde su joj, uglavnom, donosili razne trofeje.

"Pevačica godine" na MESAM-u, a u novogodišnjoj anketi našeg magazina doživela je apsolutni trijumf: bila je "Pevačica 1985." (sa 555 glasova ispred druge Anje Rupel), "Najprivlačnija osoba ženskog pola" (545 glasova ispred Doris Dragović), a čak dva njena spota ušla su na listu od pet (prvi je bio "Ja sam lažljiva", četvrti "Soba 23" - ovaj drugi tako nisko isključivo zato što je dosta vremena bilo prošlo od pojavljivanja spota do ovog glasanja).

Za sve to vreme, Davor Tolja je bio u (velikoj) senci (male) Marine Perazić.

U julu 1985. godine, dajući intervju Petru Janjatoviću za "Rock", Tolji se omakla (?) i ova izjava:

- Tačno 13 mojih riječi je objavljeno u novinama u toku te prošle godine kada smo počeli sa radom... Ona je brbljiva, a ja sam tu neki kreativac u bendu.

Zvučalo je to kao najava kraja, a danas znamo da i jeste bila.

Marina Perazić je neko vreme nastupala sa Edijem Kraljićem, koji je trebalo da zamenjuje Tolju do povratka iz JNA, a onda je počela da luta.

Pojavila se na MESAM-u, snimala sa Rex Ilusiviijem ("Plava jutra"), muvala se okolo.




U rockerskim krugovima pričalo se da je utehu i mir našla u ljubavi i da je pitanje šta će dalje biti sa njenom karijerom.

Da li je bila zaboravljena?

Ovaj svet je tako napravljen da ne zaboravlja zgodne plavuše. 

Najveću pohvalu dobila je u februaru 1986, kada nije imala nove snimke na talasima.

Naime, tada je u "Rocku" objavljen prilog "33 najuticajnija YU rockera".

Uz Gorana Bregovića, Marina Perazić je jedina od "čistih" muzičara zauzela mesto na toj listi i pored njene slike je pisalo:

Diplomirani inženjer građevine iz Rijeke. Pojavila se pred širom javnošću 1984. godine, da bi od tada do danas izvršila značajan uticaj na veliku većinu domaćih pevačica, pre svega po pitanjima organizacije izgleda i nastupa u javnosti. Sistematično i pedantno kreira svoju pojavu, ne prepuštajući ništa slučaju i drugima, što ranije nije bio čest slučaj kod nas. Postavila visoke standarde u pogledu vizuelnih nastupa, kako uživo tako i na televiziji. Nedostignut (za sada) i poučan primer.

Posle pune dve godine, Marina Perazić je spremna da ponovo izađe na scenu. Ima novo telo (savršeno!), ima iskusne oči, ima hrabru ploču. Na dan kad smo pravili intervju, bila je u Beogradu, u hotelu "Park", u sobi 521.

To je visoko iznad sobe 23.


Recording



Jedina uspomena na prethodni deo karijere Marine Perazić jeste ritam-mašina na njenoj novoj ploči, a i to je neki novi "Yamaha" monstrum, koji zvuči kao živ čovek za vrhunskim kompletom udaraljki, samo što čuva naše šume jer ne lomi palice.

Sve ostalo je novo, novo, novo.

Prvi utisak posle preslušavanja sedam od jedanaest pesama (toliko ih je bilo gotovo u vreme pravljenja intervjua) jeste - vrlo čvrsta rockerska ploča!

Jeste li to očekivali od žene koja je sanjala da postane program nečijeg kompjutera?

Marinini novi snimci su toliko različiti od starih, da će vam biti potrebno neko vreme da se naviknete na njen novi glas - sada peva u dosta većem rasponu, generalno zauvek napuštajući alt-šapat, povremeno je promukla, pozitivno agresivna, razuzdana, žestoka.

Posle jednogodišnjeg lutanja, Marina je u oktobru 1986. počela da oko sebe okuplja kvalitetnu ekipu znalaca - pravila je tokove domaćeg rocka.

Od menadžera Dušana Vesića, koji je zbog nje ostavio novinarstvo, preko producenta i aranžera Mate Došena, gitarista Vedrana Božića i Branka Bogunovića, basiste Hrvoja Grčevića, saksofoniste Ozrena Depola, do (čak!) sedmočlane ekipe koja je pisala muziku i tekstove za tih jedanaest pesama.

Reč je o ljudima koji su ovom albumu dali najbolje od sebe.

Sjajni Mato Došen, ugušen raznim Nedama, Tutićima i Kovačima, ovde ponovo blista, prvi put nakon pet godina i svoje ploče "Zabranjene žene".

Napisao je odlične, raznovrsne aranžmane, odsvirao klavijature, postavio savršenu produkciju i Marina je pesme za ovu ploču skupljala doslovno po celoj Jugoslaviji, od svoje Rijeke (Robert Funčić, ex-Xenia), preko Beograda (Srđan Jul, Kiki iz Pilota) do Novog Sada, gde je otkrila dvadesetjednogodišnjeg Zorana Aničića, od kojeg je uzela čak četiri pesme.

To je mač sa dve oštrice, jer je proces mogao da rezultira konfuzijom, ali sa Došenom kao aranžerom i producentom ta opasnost je izbegnuta: ispeglao je sve te različite ideje, složio ih u isti ormar, a Marina se pokazala kao vrhunski maneken.

Gotovo redovno, kad neki dobar pevač napusti matični bend da bi krenuo u solo-karijeru, prisustvujemo tužnim događajima: Zlatko Pejaković, Zdravko Čolić, Vesna Vrandečić, a sada izgleda i Massimo Savić postanu osoblje muzičke poslastičarnice "Šlager".

Tim više raduje nova ploča Marine Perazić, album "Marina".

Hrabro, krenula je suprotnin smerom.

Čak i tamo gde je ukupni zvuk očito sračunat za masovnu konzumaciju (Kikijevi "Kolačići" ili "Maline i kupine" Miloša Kozića), pesme imaju drugu dimenziju, zbog koje neće biti otužne ni "ozbiljnijoj" publici.

Neki komadi su sasvim u stanju da vas naježe ("Rođen sam ponovo" Zorana Aničića otpevana u muškom licu, "Navikla" Srđana Jula i "Opasno letim sa tobom" istog autora), pa je prava šteta što gospođica Perazić neće na turneju sa "živim" ljudima.




Play



- Kakvi su to prehrambeni artikli u tvojim pesmama: "Medeni kolačići", "Maline, slatke, male, crvene"...?

- "Kolačići" su nastali tako što je jedan muškarac uspio prihvatiti nešto što je tipično samo za žene.

Ja sam tu priču probala ispričati Marini (Tucaković - p.a.) međutim, ona je rekla da je to jako komplicirano i da bi to trebalo pisati u nekom epu, a ne u rock pjesmi.

Međutim, Kiki (Zoran Lesendrić - p.a.) uspio je u dvije strofe i refrenu sažeti psihologiju žene.

Ispričala sam mu kako devedeset posto žena ima problema sa gojaznošću.

Uglavnom jedu zato što to vole, ali jedu i kad su nervozne, a najčešće se u nekom nezadovoljstvu časte kolačima, sladoledom i tako to.

Međutim, u trenutku kad pojedeš taj slatkiš, ti si se oprostio od zadovoljstva.

Uživaš samo dok ga jedeš, ali onog trenutka kad završiš, kad osjetiš pun stomak, ti osjetiš i groznu nervozu što si te slatkiše pojela.

Svjestan si da ćeš se ponovo ugojiti i da će ti to opet izazvati nervozu.

Ne znam jesi li ikada držao dijetu, ali to nezadovoljstvo, taj nedostatak volje za životom, energije, koji žena osjeća kad drži dijetu, to je nevjerojatno.

I sad, sebi takvoj, prirediš kolačiće...

Kiki je to povezao sa drugim dijelom ženske psihologije i tako je nastao taj tekst:

"Kao medeni kolačići, dječaci hodaju po ulici... Poješću sve kolačiće i tebi u inat poslaću debela... Sve djevojke neće biti slatke kao ja."

- Da li si tako učestvovala i u nastajanju ostalih tekstova? Mislim, naravno, na one koje su Alka Vuica i Marina Tucaković pisale na muziku Jula, Funčiča i Aničića?

- Ja sam se sa svim tim ljudima družila, svjesno sam se njima otvarala, da bi mi oni mogli dati to, da bih ja stajala iza svakog tog teksta, iza svake riječi. To je otvaranje na koje svjesno moraš pristati. Alka i Marina su moje najdraže drugarice. Svaki put kad sam tu, svratim do Marine, a kod Alke sam sad stanovala mjesec i pol...

- To mora đa je bila najveća koncentracija zgodnih cura po kvadratnom metru u to vreme u Zagrebu...

- Možda... Tako su nastale pjesme koje su namijenjene ženama za prepoznavanje u njima, a dovoljno su šarmantne da se mogu dopasti i muškom svijetu...

- Da li je ta podeljenost posledica dvogodišnjeg lutanja?

- Nisam ja lutala dvije godine. Suradnju sa Davorom sam prekinula u septembru prošle godine, a u oktobru sam počela da surađujem s Dušanom...

- Sa strane, u javnosti, tvoje šetnje od MESAM-a do Novog Sada, nastupi po disko-klubovima, sve je to izgledalo kao lutanje, dezorijentisanost.

- Dobro, ja jesam bila u jednom teškom periodu. Neko vrijeme sam gotovo svakodnevno plakala, nekih četiri mjeseca. Ustala bih ne znajući da ću plakati, ali dešavalo se. Onda je počela ta suradnja s Dušanom, gdje je on morao da me vadi iz situacije u kojoj sam lupala glavom o pod, o zidove, samo do plafona nisam došla.

Morao je da me uvjerava da ja znam pjevat, da dobro izgledam, čak i da mi je nos u redu. I inače, mislim da bih trebala pričat o svim tim ljudima koji su bili uz mene, trebali bismo ići po poglavljima...

- Grize te savest?

- Ma ne grize me savjest, ja ću njih već u ovom intervjuu pohvaliti. Samo, glupo mi je - svi su oni radili, ulagali sebe, a ja pokupim slavu. Da nije bilo njih, ja ne znam što bi bilo...

- Kako se osećaš pred izlazak ove ploče, sem što si, koliko vidim, nervozna... Da li se tvoje samopouzdanje povratilo?

- (pauza) Sad se sjećam svih tih stvari koje su mi se događale i... malo mi je frka... (plače) Ne znam da li je svim mojim kolegicama ovako teško, vjerojatno jest.

Pitala sam se, ponekad, da li ću uopće vidjeti ovu ploču... A nervozna sam jer imam sad u glavi toliko toga što bih ti htjela reć, toliko detalja, strašno puno toga...

- Ja imam strašno puno praznih kaseta...

- Dobro, ali šta ja tu imam toliko pričat o sebi? Koga to interesira? Pa ja sam pjevačica, ko želi da me sluša, neka me sluša, ali ko će čitati moje utiske?

- Čini mi se da, s obzirom na to koliko si se slikala za novine i televiziju, nikada nisi bila samo pevačica. Uopšte, način na koji sebe pripremaš za nastupe, na koji sebe održavaš u fizičkoj kondiciji, dosta nalikuje na život profesionalnog foto-modela...

- Nisam ja toliki profesionalac koliko se čini. Ja samo moram održavati glas, moram ga čuvat, jer umije da pukne. Što se kondicije tiče, ja imam strašno puno energije, previše. Htjela bih uvijek više. Što god da mi se dogodi, ja bih još više!

Ali onda dođu periodi kad se probudim, pogledam se i vidim da grozno izgledam. I onda znam da mi je vrijeme za odmor.

Taj višak energije mene razara, a istovremeno je moj najveći kvalitet. 

Ti u ovom poslu imaš strašno širok dijapazon emocija, od najnižih do najviših i to te dijeli. Ja sam dvostruka ličnost. Ma, ima nekog vraga u tom horoskopu.

Prošle godine sam čitala neku knjižicu o blizancima i tamo je pisalo da ću svoje planove ostvarit tek u doba mog znaka. Ja sam rekla, ma, daj... kakve to veze ima? Ali, pogledaj: album sam snimila u vrijeme mog znaka...

Koji je danas? Dvadeset prvi jun? 

Eto, ističe doba mog znaka, a ja sutra idem u Zagreb i nosim gotov album u Jugoton. Vidiš? Eto ti blizanca!

Kad sam ja na bini i kad je moja energija usmjerena prema vani, tad je super, ali kad nisam i kad se ta energija okrene protiv mene, onda je gadno. 

Onda lupam glavom o zid. I tek iz tog mog očaja se stvara pozitivna energija.

- Treba ti očaj da bi funkcionisala?

- To je ono najgore kod mene. Moram bit u frci da bi pružila maksimum. Da sam sretna i zadovoljna, da mi je sve u životu lako, ne bih mogla zadovoljit publiku. Ako se jednog dana sretno udam i rodim djecu, ja neću bit to što jesam.

- Ako ti je zaista potreban očaj da radiš, ne znam gde ga nalaziš uz tako uspešnu karijeru...

- Kad god sam dobijala nagrade, ja sam ih dobijala za minuli rad, a tada sam već bila sama i nisam znala što ću sutra. Znala sam samo da ne smijem napravit kiks; da uzmem pjevat nešto što je po sebi bliže narodu, jer tada neću osjetiti pjesmu, dat ću lošiju interpretaciju i to ću odaljit od publike.

Ja sam za ovu ploču birala pjesme tako što su mi se one dopadale u tom trenutku mog života. To nije neprofesionalnost, to je jednostavno svijest o tome kad možeš biti najbolji.

- Tvoj imidž je od samog početka čvrsto vezan za erotičnost. Od toga da si prva naša pevačica koja je odglumila orgazam na ploči, do te "Sobe 23", tj. spota za nju. Računaš li ti sa tim? Preciznije: koliko računaš?

- Na prvoj ploči se to nije planiralo. Taj "Kompjuter" je jednostavno izašao iz mene. Još moraš imati u vidu da ti uzdasi koji se čuju nisu bili tako glasni, nego su dignuti u miksu...

- Tebe je, u stvari, žuljala cipela, a oni su te bezobrazno iskoristili.

- Ne, ne, ne. Ma daj... ja sam stvarno taj orgazam i doživljavala. Ne baš, ali... Shvaćaš? To jeste otpjevano s jednom strašnom imaginacijom u glavi, ali je bilo mnogo nježnije...

- Zamišljala si kompjuter?

- Ma, zamišljala sam nešto konkretno... Ali... (oštro) Ma kako ti to tako - zamišljala si kompjuter, kolačiće, maline?! Ne razumiješ.

- Pusti ti mene, ja sam ovde delegat javnosti koja možda ne razume.

- Ja radim iskreno, radim ono što volim i radit ću to dok to budem voljela. To je sve.

- Je l' postoje groupie frajeri? Čuo sam za groupie ženske, ali nisam za momke.

- Frajeri? Ma, frajera ima koliko hoćeš, na kilo. Mene to ne interesira. Imam visoki kriterij. Netko mora biti dovoljno kvalitetan i dovoljno dobar da bi bio sa mnom. A pored te kvalitete, neko mora pokazati i ljubav za mene.

Ja ne mogu biti samo trofej na nečijoj listi.

Mene moraju pamtiti, moraju me voljeti, i kad su sa mnom i poslije. Ja moram imati svog muškarca, jer kad sideš sa scene na kojoj te publika voli, pa ostaneš sam, to je grozno.

Meni ne može tu jednu ljubav zamijeniti ni kad bih znala da sam miljenica cijele Jugoslavije. 

Više volim biti uz svog momka, nego da nastupam, da zarađujem, ja bih i sad više voljela biti s njim.

- Baš ti hvala.

- Ne, nije to ništa osobno, ali tako je.

- Kako izlaziš na kraj s tračevima?

- Prije neki dan u "AS"-u pišu da sam rodila sina. To mene ne može uzbudit, ali jako uzbuđuje moju mamu. Ona ostaje u Rijeci i živi među svojim prijateljicama.

- Dobro, šta tvoja mama misli o Bregoviću i Bajagiću i ostalim tračevima?

- Ko kaže da su to tračevi? Ha ha... Zezam se. Ma, uopće nije loše da se uz mene vezuju takva imena. Ha ha...

- Misliš, svi ste vi prva liga?

- Da, to dokazuje da su moji kriterijumi visoki.

Napisao: Dragan Todorović, obrada: Yugopapir (Rock, jul 1987.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)







Grupa Smak kreće na veliku YU turneju: Rokeri potiskuju narodnjake u drugi plan! (1977)



Rаdomir Mihаjlović Točаk je odmаh osvojio svojom virtuoznošću, а pevаč Boris Arаnđelović, koji je ispekаo engleski jezik višegodišnjim borаvkom u Austrаliji, аutentičnošću podrаžаvаnjа svetskih vokаlnih rokerа. I dаnаs povremeno "Smаk" odzvoni kаo "Pink Flojd" ili trio "Emerson, Lejk i Pаlmer"

Kаo dа se nešto menjа u domаćoj estrаdnoj muzici. Višegodišnji primаt tаkozvаne novokomponovаne nаrodne muzike izgledа dа je ugrožen i to od strаne - rokа. Zаr o tome ne govori i podаtаk dа je Šumаdijа, u srcu Srbije, dаkle jedno od područjа sа nаjjаčom trаdicijom nаrodne muzike, dаlа jednu od nаjboljih i nаjpopulаrnijih rok-grupа Jugoslаvije -"Smаk"?



Trаdicionаlno uporište nаrodne muzike - dvorаnа Domа sindikаtа u Beogrаdu - ne doživljаvа tаko često priliku dа bude ispunjenа do poslednjeg mestа, а u isto vreme se ispred Hаjdučke česme u Beogrаdu kаo od šаle okupi stotinаk hiljаdа fаnаtičnih poklonikа pop-muzike.

Grupа "Smаk" je plаnirаlа dа u Beogrаdu održi prvi koncert nа početku velike turneje po grаdovimа Jugoslаvije. Dogаđаj je zаkаzаn u sportskoj dvorаni "Pionir" kojа može dа primi oko osаm hiljаdа posetilаcа, dаkle kаo četiri ispunjene dvorаne Domа sindikаtа.


Bez spoljnih efekata



Točak - čovek iz naroda (foto: Leon Pijade)
I nаjveći optimisti među muzičаrimа "Smаkа" nisu verovаli dа će to biti mаlo. Tri dаnа pre koncertа, "Pionir" je bio prodаt i dа bi se izbegli incidenti grupa "Smаk" je odmаh nаjаvilа još jedаn koncert zа sutrаdаn!

Rok, dаkle, potiskuje nаrodnu muziku аli sаmo zbog rаzličitosti formi izrаžаvаnjа. Lider grupe "Smаk" Rаdomir Mihаjlović, nа primer, prvi je čovek iz nаrodа čijа se većinа kompozicijа oslаnjа nа folklor koji mu je u duši i iz kogа je potekаo.

Po ocu seljаku-kolаru iz Čаčkа dobio je nаdimаk "Točаk" koji je postаo simbol cele grupe i osvаnuo kаo nаslov njegovog prvog sаmostаlnog gitаrističkog аlbumа. 

-Točаk! Točаk! 

Tako skаndirаju mlаdi širom Jugoslаvije svom Džimiju Hendriksu iz Šumаdije koji solirа istovremeno nа dve gitаre, svirа gudаlom, jednom rukom, stаvom zvezde svetskog rokа sа velikih scenа Vudstokа, Redingа, Vemblijа...

Ako populаrnost "Bijelog dugmetа" podsećа ovih dаnа i meseci, nа prаpočetke rok-histerije "Bitlsа" ondа su "smаkovci" u tom poređenju, nа primer, "Rolingstonsi".

Nužnа i potrebnа reаkcijа, zdrаvа konkurencijа nа korišćenju istog nа rаzličite nаčine!

"Smаkovci" nemаju smislа zа komercijаlne efekte, ne poznаju drаmаturgiju koncertа i "zаpаljivаnjа" publike. Oni su suprotnost аtrаktivnom "Bijelom dugmetu". 

"Smаk" je čаk аtrаktivniji nа pločаmа nego nа sceni, nа kojoj muzicirаju bez pokretа i gotovo hlаdno, u beogrаdskom slučаju, zаklonjeni crnom koprenom. 


... i uzbuđenja



"Smаk" dаkle nije novo "Bijelo dugme" niti to želi dа bude. Oni čаk postojаnje populаrnih Sаrаjlijа ne shvаtаju kаo konkurenciju iаko su svojevremeno postojаli uslovi zа sukob među njimа.

Reč je o poznаtom incidentu kаdа je orguljаš Lаzа Ristovski spektakulаrno nаpustio svoje drugove iz "Smаkа" pristupivši "Bijelom dugmetu".

Točаk i njegovi muzički istomišljenici nisu se mnogo uzbudili.

Odmаh su pronаšli zаmenu u liku Mikijа Petkovskog, profesorа muzike iz Skopljа, učenikа slаvnog čeliste Andre Nаvere, mlаdom čoveku čije znаnje i nаtаloženа teorijа iz ozbiljne muzike gаrаntuju "Smаku" nove kvаlitete.

Mаdа su počeli pre nekoliko godinа, "Smаkovci" su nа koncertimа plenili veštinom "skidаnjа" slаvnijih kolegа iz inostrаnstvа.

Rаdomir Mihаjlović Točаk je odmаh osvojio svojom virtuoznošću, а pevаč Boris Arаnđelović, koji je ispekаo engleski jezik višegodišnjim borаvkom u Austrаliji, аutentičnošću podrаžаvаnjа svetskih vokаlnih rokerа.

I dаnаs povremeno "Smаk" odzvoni kаo "Pink Flojd" ili trio "Emerson, Lejk i Pаlmer".

Točаk podseti nа Hendriksа а ponekаd i nа Kаrlosа Sаntаnu, Petkovski nа Čikа Koriju, аli je "Smаk" ipаk plod rokа sа nаšeg podnebljа.

Ne trebа zаborаviti dа uspehu  "Smаkа" podjednаko doprinose i bаsistа Zorаn Milаnović i bubnjаr Slobodаn Stojаnović, sve populаrniji Kepа.

Svаko od njih nа koncertu u Beogrаdu а tаkođe ovih dаnа po grаdovimа Jugoslаvije, imа svoju solističku deonicu u kojoj iskаzuje svoju virtuoznost.

Grupа "Smаk" je stvorenа u Krаgujevcu i dаnаs je ponos ne sаmo mlаdih ljudi ovog grаdа.

Sаvez omlаdine je svojim muzičаrimа ustupio jednu prostoriju Domа omlаdine u kojoj godinаmа vežbаju i rаde.

Tvorаc tekstovа zа kompozicije grupe "Smаk" je Mirko Glišić, prаktično, člаn grupe "Smаk", iаko se ne pojаvljuje nа koncertimа.

Inаče grupu "Smаk" je diskogrаfski otkrilа produkcijа pločа i kаsetа RTV Ljubljаnа. Populаrišući hit "Sаtelit" krаgujevаčki sаstаv je borаvio u Njujorku, dok je pomenuti аlbum "Crnа dаmа" snimljen u studiju Morgаn u Londonu.

Posle povrаtkа sа velike turneje kojа trebа dа obuhvаti čаk 36 mestа Jugoslаvije, grupа "Smаk" se vrаćа u Krаgujevаc i počinje sа pripremаmа novog аlbumа.

U isto vreme u Domu omlаdine počinje sа rаdom prvа jugoslovenskа školа rok-gitаre koju će voditi profesor Rаdomir Mihаjlović poznаtiji kаo - Točаk.

Napisao: Zoran Predić, snimio: Leon Pijаde, obrada: Yugopapir (RTV revija, septembar 1977.)


Predstojeća velika YU turneja grupe Smak (1977)




BONUS - Točak: Osećam dužnost da nešto uradim! (1982) 



Otkako je ,,rasturio“ Smak, nalazi se u neprekidnim razmimoilaženjima sa samim sobom: ne želi da radi ništa osim sopstvene muzike, a ne može da reši gomilu problema s kojima se pritom suočava. Najveći gitarista jugoslovenskog rock’n’rolla je na najozbiljnijoj prekretnici svoga života: ili će konačno da progura svoju stvar ili će da postane socijalni slučaj.

- Od zadnjeg Smakovog nastupa pa do dana današnjeg stvarno ništa nisam radio izuzev što sam rešavao grdne lične probleme i što sam napravio nekoliko dobrih stvari. Od čega sam živeo? Pa, od problema... od vazduha... Ti znaš da meni nikada nije bio problem da živim ako nemam od čega da živim. Na meni se osetio teret tog rastanka sa mojim drugovima; deset godina smo radili zajedno i odjednom svako na svoju stranu. Ja nisam mogao da tezgarim, znaš...

Da li je pametno što smo se razišli? 

Pa, sigurno da nije, ali je tako moralo da bude; izgleda da nismo mogli da se složimo u onome što hoćemo. Bilo je pet ljudi a pet različitih mišljenja; moje ideje se nisu slagale sa idejama ostalih i odlučili smo da se raziđemo da ne bismo jedan drugom postali neprijatelji. A sad, da li je to pametno ili nije... ja mislim da nije. To pokazuje i situacija u kojoj smo sad: Laza nešto svira sa Zdravkom Ćolićem, Kepa nešto kao svira, Zoran nešto muva, Boris pravi neki solo album... 

Sve je to manje važno i manje značajno od onoga što smo zajedno radili i što smo mogli da uradimo. Krivo mi je što gomila gulanfera uzima pare, a mi koji smo radili toliko godina baš ništa nismo zaradili. Zbog toga mi je najkrivlje što smo se razišli. 

Pošto, dakle, nije postojala mogućnost da radimo nešto zajedno, ja sam razmišljao kako da sam krenem dalje. Kepa je jedini hteo da nastavi da svira sa mnom, pa smo nas dvojica na sve načine pokušavali da nešto napravimo. Trebao nam je basista... Zoran nije dolazio u obzir jer smo on, Kepa i ja, u stvari, bili Smak, shvataš, i sad, ako bismo nastavili zajedno, to bi opet bilo isto. 

Hteo sam da napravim jednu dobru grupu, dobar trio i pozvao Dadu Topića da nam se priključi. Čak smo otišli kod njega na more; on pravi kuću, nema struje, nemamo gde da vežbamo a doterali smo instrumente i tu se istrošili. Onda mu ja kažem: 

- Slušaj, Dado, dođi ti kod nas u Kragujevac, mi ćemo ti obezbediti i stan i sve drugo što ti treba. 

To je bilo oko Nove godine, međutim, on nije došao; javio se i rekao da mu se to ne isplati jer ima neke druge planove... Šta je, da je; ja sam ga razumeo, ja svačije probleme mogu da razumem i ne želim nikoga da silujem.

Kepa i ja ni jednog trenutka nismo mirovali: tražili smo odgovarajućeg čoveka po Kragujevcu ali ga nismo našli. Ljudi iz Beograda nisu hteli da dođu u Kragujevac; šta ja znam, Lola je, recimo, oženjen... Pa, dobro, i ja sam oženjen, ali sam ja, izgleda, malo spremniji na tu žrtvu. U trenucima slabosti mi je padala na um ideja o ponovnom okupljanju Smaka, ali sam to ubrzo odbacivao jer to ne bi bilo dobro. To su bili neki momenti kad sam totalno gubio kriterijum, kad sam svaki dan menjao mišljenje i nisam znao šta da radim.

I, posle svega, u situaciji sam da ništa više ne preduzimam nego da skupljam pare i da se spremam za put (smeh). Ja već odavno govorim da ću da odem u Ameriku, ali nikako da odem! Taman se spremim, neka situacija mi zamaže oči i ja ostanem. Dobro, na stranu sva ta crna razmišljanja, spremio sam dobru muziku i pokušaću da snimim jednu ploču.

Pokušaću da napravim i par koncerata. Trenutno pregovaram za jedan koncert u Beogradu, voleo bih da to bude Tašmajdan. Ja sam raspoložen za svirku i ovoga puta, kada bih se stvarno pojavio, priuštio bih publici to da joj nijednog trenutka ne bude dosadno. Ja ne smem nikome da budem dosadan, čak ni sebi; ja sam takav čovek. A, kažem, ja bih želeo da im sviram ono što volim, da izvedem ljude koje cenim i da sviramo ono što volimo.


Sve je u službi muzike



Znaš, meni treba malo vremena i prostora da se razmahnem, treba mi podrška, ljudi oko mene; ja sam čovek koji može puno toga da stvori i čak imam u glavi ideje o specijalnom pravcu u muzici koji nema veze sa ovim što se trenutno događa. Sve ja to imam u glavi, ali nemam saradnike sa kojima bih to ostvario! 

Žao mi je, bre, toliko mi je žao što ne mogu da sviram sa ljudima sa kojima bih želeo da sviram kada bih imao neke pare, mogao bih da im obećam nešto, da ih zadržim uz sebe, da sebi omogućim neke uslove, da šest meseci ne moramo ništa da radimo nego da sve lepo, studiozno i koncizno spremimo. 

U ono vreme kada se Smak sastavio, svi smo bili slobodni, mogli smo da živimo od jedne paštete i hleba... Ja sam čak i danas spreman na takav rad!

Osim toga, moja familija je spremna da me ne opterećuje; sve je u službi muzike! Da zajedno sa još nekim ljudima ostavimo nešto stvarno vredno, nešto iz srca. Da, to su Dado, Lola i Kepa. Ima tu još naših drugara koji bi mogli da pomognu u nekim kompozicijama, ali ovo bi bila okosnica koja jednostavno ne može da se sastavi. Ne da bog i gotovo! Da znaš ti kako ti ljudi mene motivišu, kako ja sviram... Ja sviram, bre, opasno! Mnogo dobro sviram!

A opet, plašim se da je sve to gubljenje vremena, bez obzira koliko je čovek uporan, koliko stvarno želi da napravi nešto lepo i vredno. Ja ne sviram svemirsku muziku: mene i nas zanima isključivo, brate, rock muzika. Dobra svirka, dobar zvuk, dobro pevanje, konstrukcija u svirci, itd, itd. Ja bih voleo da bar jednom u životu dobijem takve uslove i takve ljude s kojima ću moći da radim. 

A kako sada stoji stvar, jedino što mogu da uradim je da zovem te ljude da mi budu gosti na ploči i na koncertima. Valjda će bar to hteti...

Znaš, ja mislim da nisam slabić. Ja znam šta rade muzičari-slabići. Imaju jednu devizu koja je... devizna (smeh). Lova, burazeru, samo lova! Mislim; to jeste tačno. OK, ali, shvataš, meni niko nije platio da se ja rodim! Niti da umrem. E, kad te dve stvari spojim, ja onda isključujem lovu kao neki imperativ života. Ima stvari gde lova ne može da dopre i meni je drago što je tako. U stvari, muka mi je što sve ovo pričam; razumeš, jednostavno ne bih želeo više ništa ovde da radim, eto. 

Kada bi neko mogao da me na neki način razreši dužnosti, da kaže: dobro, Točak, ti više ne moraš ništa da radiš, ajde, slobodan si... Doviđenja! To bih nekako najviše voleo. Ali, osećam dužnost da nešto uradim. Ta me dužnost tera i šta ćeš...

Zabeležio: Dušan Vesić, obrada: Yugopapir (Rock 82, maj 1982.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)